Vidić i srpski lingvisti o spasu srpske ćirilice
Čak i D. Petrović (ovde u svom maestralnom tekstu o problemima srpskog jezika i srpske ćirilice daleko je od praktičnih predloga, rešenja pitanja ćirilice, rezultatski jedinih vrednih za konačan spas srpske ćirilice po nezamenjivom viđenju dipl. inž. Nemanje Vidića (da lingvisti shvate da s rešenjem pitanja pisma u Pravopisu s postojećim normiranim dvoazbučjem – srpsko pismo se otpisuje i sledi mu konačno zamenjivanje). Čak i da nam je bolja država i Ministarstvo kulture – ništa oni ne mogu da učine ako ne narede lingvistima da se više ne bave srpskim jezikom i dvoazbučjem kao u vreme Novosadskog dogovora (1954) i serbokroatistke po meri komunista. A da država naredi lingvistima šta treba tačno učiniti u praksi, ne može da to učini jer je srpska država (državnici) baš od lingvista naučila i stalno uči da „su oba pisma naša“. Rezultat toga da su oba pisma naša ovaplotio se u ovome što vidimo danas – poplavu hrvatske nacioanalne okupacijske gajice u jeziku Srba u Srbiji (kao centru svih Srba). Inženjer je to lako shvatio, lingvisti još nikako, pa čak ni, inače još vispren, ni lingvista Petrović. Da li zato što (ni) Petrović stvarno nije razumeo gde je suštinski problem u praksi gubljenja ćirilice i danas ili zato što je (meni se to često čini) ili previše bolećiv prema svojim kolegama ili ni on nije shvatio dovoljno problem srpske ćirilice u praksi. Možda i zato Petrović ima izjava da „lingvisti nisu ništa krivi“. Ne znamo baš u milimetar koliko su lingvisti krivi, ali vidimo da oni toliko decenija kasape ćirilicu određujući joj u Pravopisu hrvatsko pismo za alternativno (zamenjujuće). Lingvisti, u stvari, predvode ispred države u bagatelisanju ustavne (narodne) obaveze u vezi sa srpskim jeizkom i, naročito, ćirilicom (stav prvi Člana 10. Ustava Srbije), pa čak predvode i u tome da ustavno rešenje pitanja pisma ne odnosi se na javnost i van uskih državnih organa. Baš lingvisti su izmislili da se ustavna obaveza u vezi s ćirilicom ne odnosi na javnost i da za njih službenoj upotrebi nije suprotna samo neslužbena, nego javna upotreba.
Problem je bio i ostao glavni za srpski jezik i, naročito, za srpsko pismo ovaj: srpski lingvisti nisu sposobni da iskoraknu iz suštinske serbokroatistike i ideologije Novosadskog dogovora (1954) s pratećim dvoazbučjem izvan nauke i prakse koje se drže, nikako slučajno, svi drugi lingvisti u rešavanju pitanja u njihovim jezicima, računajući tu rešenje pitanja pisma u jednoazbučju, tj. apsolutnom suverenitetu svog pisma u svom jeziku. Srpski lingvisti se drže šizofreno dva pisma kao težak pijanac koji bi se skljokao ako ne bi ima plot da se za njega pridrži.
To je inženjer Vidić lako shvatio i zato što on svoje aktivnosti, kao normalan i mudar rodoljub, sam plaća. Srpski lingvisti, sasvim suprotno, plaćeni su pa nisu sposobni da to shvate ili ih neko dovoljno debelo plaća za ovakve pogubne aktivnosti u praksi u vezi sa srpskom ćirilicom – da to ne shvate.
Autor: Dragoljub Zbiljić je jezikoslovac sa 17 objavljenih knjiga o polomima u srpskom jeziku i planskom zatiranju srpske ćirilice u srpskom jeziku i osnivač prvog narodnog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika “Ćirilica” (2001)
Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!
