Видић и српски лингвисти о спасу српске ћирилице

Чак и Д. Петровић (овде у свом маестралном тексту о проблемима српског језика и српске ћирилице далеко је од практичних предлога, решења питања ћирилице, резултатски јединих вредних за коначан спас српске ћирилице по незамењивом виђењу дипл. инж. Немање Видића (да лингвисти схвате да с решењем питања писма у Правопису с постојећим нормираним двоазбучјем – српско писмо се отписује и следи му коначно замењивање). Чак и да нам је боља држава и Министарство културе – ништа они не могу да учине ако не нареде лингвистима да се више не баве српским језиком и двоазбучјем као у време Новосадског договора (1954) и сербокроатистке по мери комуниста. А да држава нареди лингвистима шта треба тачно учинити у пракси, не може да то учини јер је српска држава  (државници) баш од лингвиста научила и стално учи да „су оба писма наша“. Резултат тога да су оба писма наша оваплотио се у овоме што видимо данас – поплаву хрватске нациоаналне окупацијске гајице у језику Срба у Србији (као центру свих Срба). Инжењер је то лако схватио, лингвисти још никако, па чак ни, иначе још виспрен, ни лингвиста Петровић. Да ли зато што (ни) Петровић стварно није разумео где је суштински проблем у пракси губљења ћирилице и данас или зато што је (мени се то често чини) или превише болећив према својим колегама или ни он није схватио довољно проблем српске ћирилице у пракси. Можда и зато Петровић има изјава да „лингвисти нису ништа криви“. Не знамо баш у милиметар колико су лингвисти криви, али видимо да они толико деценија касапе ћирилицу одређујући јој у Правопису хрватско писмо за алтернативно (замењујуће). Лингвисти, у ствари, предводе испред државе у багателисању уставне (народне) обавезе у вези са српским јеизком и, нарочито, ћирилицом (став први Члана 10. Устава Србије), па чак предводе и у томе да уставно решење питања писма не односи се на јавност и ван уских државних органа. Баш лингвисти су измислили да се уставна обавеза у вези с ћирилицом не односи на јавност и да за њих службеној  употреби није супротна само неслужбена, него јавна употреба.

Проблем је био и остао главни за српски језик и, нарочито, за српско писмо овај: српски лингвисти нису способни да искоракну из суштинске сербокроатистике и идеологије Новосадског договора (1954) с пратећим двоазбучјем изван науке и праксе које се држе, никако случајно, сви други лингвисти у решавању питања у њиховим језицима, рачунајући ту решење питања писма у једноазбучју, тј. апсолутном суверенитету свог писма у свом језику. Српски лингвисти се држе шизофрено два писма као тежак пијанац који би се скљокао ако не би има плот да се за њега придржи.

То је инжењер Видић лако схватио и зато што он своје активности, као нормалан и мудар родољуб, сам плаћа. Српски лингвисти, сасвим супротно, плаћени су па нису способни да то схвате или их неко довољно дебело плаћа за овакве погубне активности у пракси у вези са српском ћирилицом – да то не схвате.

Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац са 17 објављених књига о поломима у српском језику и планском затирању српске ћирилице у српском језику и оснивач првог народног Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!