Весна Веизовић: Да ли би крвава смена безалтернативног водича ка Западу, довела до спаса српског света?
Каже Ненад Чанак да се свет може спасити само Путиновом смрћу и заустављањем Русије! Потписујем. Чанков свет је на ивици и заиста га само пад Русије може спасити.
Није он толико битан, колико то што су јавни медији пренели његов отворени позив на убиство једног државника. И биће овде тачка на Ненаду Чанку, сасвим сигурно најмаргиналнијој особи у политичком мраку Србије.
Европски парламент усвојио је данас текст извештаја о Србији којим се изражава подршка ЕП „будућем чланству Србије у ЕУ“, али и захтева признање такозване независности Косова и увођење санкција Русији.
Био би овај документ у истој паралели са горепоменутим сепаратистом, да није оног безалтернативног пута којим нас води свака наредна поставка србијанског система.
Кажу политиканти да је ово први пут да се од Србије и званично тражи овако нешто. Добро знамо да то није истина и да су европски политичари још од једностраног признања, које су одмах подржали и оружано, инсистирали на признању шиптарске парадржаве.
Ако Бриселски споразум, Косово са фуснотом, укидање свих српских институција на Косову и Метохији и подршка, али у саучествовање у паралелним шиптарским институцијама, успостављање административних прелаза, таблице, позивни број, разграничење са ЕПС-ом, и сви остали испуњени захтеви на којима је увек по први пут захтевала Европска унија, нису били кораци ка признању и процес претварања народа у кувану жабу…
Али, хајде нека им буде да је ово први пут.
У тексту извештаја амандманима је убачено и да се од Србије и Косова очекује потписивање правнообавезујућег споразума о нормализацији односа „заснованог на међусобном признању“ што је први пут да се међусобно признање помиње у званичном документу институције ЕУ као потребно решење дијалога Београда и Приштине.
Од првог званичног састанка српских политичара са шиптарским сепаратистима, тешко да би се могао навести један захтев који је испоручен Приштини а да је то спроведено, почевши од скандалозног и понижавајућег успостављања заједница српских општина на Косову и Метохији, где би се Срби свели на националну мањину у страној држави, са мање права него што то има било која антисрпска НВО у Београду. Ово ће бити први документ који ће Шиптари радо потписати, уколико не одлуче да је можда право време да се реши и некакво одједном отворено питање тзв „Прешевске долине.“
Није то чудно уколико се има отворен позитиван однос Запада ка Шиптарима, односно да се шиптарска држава не формира ради самих Шиптара и што их Запад воли, већ се формира ради самог западног света, одличног геостратешког положаја који врви од оловних војника. То је у овом моменту када се одиграва сукоб две велесиле још јасније. Као једина држава у Европи која Русији није увела санкције, Србија се налази у врло сличном положају као за време претходних светских ратова. Једина разлика је у томе што је данас положај Русије доста другачији, јер нам по први пут бугарска политика иде у прилог.
Наравно да ће Запад са овом „правно необавезујућом резолуцијом о Србији“ играти на карту уцена и није случајно то што се спекулише о допремању оружја баш на Косово и Метохију и Босну и Херцеговину, кроз наоружавање Украјине. Битно је да та информација на адекватан начин буде примљена к знању куваних Срба и да када буде потребно, а питање је дана, се панично исфорсира са што више страха.
Али, ако и пристанемо на уцене наставићемо овај низ понижења, да не помињемо достојанаство које је отишло заувек низ воду заједно са томосом поклоњеним удбашкој цркви БЈРМ. Ко нама гарантује, па и да гарантује те гаранције долазе од Запада коме су удови саткани од лажи, да сутра тај Запад неће од нас тражити и тзв Прешевску долину, независну Војводину, независни Санџак?!
Уствари ко нам гарантује да иако пристанемо на ове „правно необавезујуће“ уцене опет сутра неће бити употребљено оружје са Косова и Метохије и из БиХ против нас? Није да је иједна територија пријатељским народом насељена, напротив.
Са друге стране, ако скренемо са овог безалтернативног пута понижења, и кажемо не признавању Косова и не санције Русији, знамо да ћемо овај пут у „фулу“ , што би рекли, имати повратну подршку и помоћ Руске федерације. Геостратешке игре не могу се свести на правила игре „Ризико“, посебно не у свету где су правила дискутабилна и у пракси врло слободно тумачена, увек у корист јачега. Подржавам тезу да у политици нема места љубави, да треба да се водимо за државним и националним интересима, који су почев од економских па свих осталих искључиво на истоку! Сад би један пунокрвни грађанер рекао да је Русија крива зато што западни свет срља у економски колапс, и то само зато што јој је тај исти Запад увео санкције. Пандам томе био би да кривите комшију што немате воде јер сте претходно затворили цев са водом која излази из комшијиног двориште, љути на њега јер је истукао сина јединичара…
Али правило по ком смо увек окружени непријатељима, поготово у време ратних збивања, не изостаје. С`тога, хајде на моменат да се хипотетички нађемо у неком новом рату, који неминовно долази, да сагледамо окружење и још да смо пристали на уцену, увели Русији санкције, остали бисмо буквални сами на свету… Народу са таквим поривом за самоуништење треба омогућити да нестане.
Најбоље би било да се национално самоубијемо, још боље асимилујемо у неки од народа у окружењу, није да нисмо имали таквих тенденција, колико смо само народа изродили. Грађанери и остали аутошовинисти једва би ово дочекали, јер сви смо једно, какав рат, нека живи пацизифизам, али само кад се решимо злих Руса и Срба и свих осталих који сметају утопији Новог светског поретка.
Неће то исто предложити Израелу који је окружен муслиманским земљама, већ ће они интернационалисти, аплаудирати тој пркосној јеврејској државотворности и дивити се самоодржању у таквим условима. Парадокс.
Да, народом влада систем. Звучи некако опоро, као да је систем неки облик вештачке интелигенције који по принципу самоодржања бира адекватне марионете. Но, није баш тако, осим што се марионете бирају по принципу саомоодржања система, као и чињенице да су особе које чине систем без икаквих емоција према народу, држави, нацији или цркви.
Пре пар дана одиграо се догађај века када је патријарх Порфирије без икаквог видног повода, у тренуцима мира, ступио у канонско јединство са комунистичким јеретицима, уз то им поклонио и сву имовину на простору БЈРМ уз напомену да је уступљена. И врх СПЦ је отворио Пандорину кутију препуну „сестринских“ цркава које чекају свој томос. Но, „не знамо ми то, то су неке оно више ствари“, нешто што капирају само аналитичари којима је преко џепних чланака сугерисано како појаснити народу ове скандалозне поступке. Подсетимо, поступке које је врх СПЦ чувао искључиво од српског народа и српског свештенства, које тако гласно ћути, а овамо ишао по белом свету и прихватао савете.
У наредним данима биће свакако још догађаја који ће на самом почетку овог века бити оно што је одредило даљу судбину овог народа. Мира свакако неће бити, једино је питање хоћемо ли у следећем рату имати Русију уз себе или ћемо се борити против целог света?!
Међу владајућим марионетама било је насилног свргавања, убистава, али је и то инструисано од Запада, питам се, да ли би судбина Србије била другачија уколико би се начео овај систем народним незадовољством, односно као што се Чанак пита за Русију, да ли би спас за овај свет, наш српски, био крвава смена оног ко потпише ове споразуме предложене правно необавезујућом резолуцијом са ЕУ?!
Аутор: Весна Веизовић
Извор: Васељенска
