Veliki Petak na Košarama 1999. godine
Tih se dana u vazduhu osećala neka težina, svakim novim minutom, svakim novim satom.
Približavao se Vaskrs’99, a mi već duže vremena bez odmora, sa zadatka na zadatak, svaki sledeći teži i naporniji.
Post je, sneg po dva metra na pojedinim mestima, treba ga savladati, a šta se krije iza stene, šta te čeka u sledećem trenutku to…..samo Bog zna.Idemo dalje, nema odmora, nema stajanja.
Tog jutra, rano pre svitanja, krenuli smo na dogovoreni zadatak, sve je već uigrano, zna se mesto, vreme, način dejstva, takoreći rutina. A onda u tom jutarnjem sumraku kod Junika nagli zaokret desno, vozilo brunda uzbrdo, u Batuši iskačemo spremni na noge, puška puna, prst na obaraču, pas već kruži.
Kraj nas nailazimo na komandanta, tek sišao sa karaule Košare, ranjen, bolničar radi svoj posao.Pogledasmo ga, u nekoliko reči saznajemo situaciju, nas 38 Vojnih policajaca krećemo žurno uzbrdo.
Pas Duk, trči ispred mene na dvadeset koraka, čas njuši, čas digne glavu, dlaka na leđima podignuta, oseća opasnost, mi svi preko potoka, krivudavim putem za njim.
Na prvoj lakat krivini pincgauer komandanta, stoji malo ukoso kraj puta, u njemu vojnik vozač, mlad borac, bez života, dva snajperska zrna kroz šlem.
Sklopismo mu oči, Bog da mu dušu prosti, i pribroji ga u naručje svetog Kneza Lazara tamo gde mu je i mesto.
Nema veće časti na ovojzemlji u ovom životu, posebno za Srbina nego da život položi za bližnje i svoju državu.
U grudima grč, suze, ali nema vremena i prostora za to, dok osmatramo vis iznad nas neko prošaputa tiho, ali urezuje se u uši :
- ,,Blago majci što te rodi“.
Skinuh prst sa obarača, prekrstih se sa sve kapom, nema vremena da je skinem, ako preživimo skinućemo je u Visokim Dečanima kad budemo palili sveće za junaka.
Pogledam Duka, trči po potoku levo desno, vidim da je otkrio tragove, kreće uzbrdo ka visu, ali moja komanda je presekla njegov rad, morao sam ga vratiti, poslušao je ali se osvrće stalno. Znam da je tu neko, obaveštavam komandanta grupe, ali je šef neumoljiv okereće nas na drugu stranu.
Krećemo dalje uzbrdo,polutrčeći, posle tri do četi kilometara trka izlazimo na proširenje.Na uzvišenju iznad nas vidi se karaula, levo od nas u zaklonima teroristi, odgovaramo na njihova dejstva, kiša, ali od kuršuma, ječi ona mala dolina.
Desno od nas Musina kuća, livada ispred nje, sa te strane iz šume izbija vojnik , naš, trži pomoć. Borba traje satima, na desnom krilu najteže, nestaje municije, umorni borci, ako dočekaju noć bez pomoći neće dočekati jutro živi.
Vidim ja da je tamo najteže trenutno, kroz glavu mi prođe misao poslaće mene šef tamo.
Jer me mrzi, misli da sam sektaš, zato što i na ramenu i na zastavi moji borci i ja nosimo lik svetog Kneza Lazara.Na čelu, još uvek nam sija, krst od svetog ulja sa Hristovog groba koje dobih od monaha iz Visokih Dečana.
Pre svakog zadatka pomažem sebe i borce tim svetim uljem, nema straha, sve je u Božjim rukama.
Setih se reči oca Ilije iz Gornjeg Matejevca kod Niša, koji nas je Pričestio pred polazak na Kosovo i Metohiju :
- ,, Svaki metak ima svoje ime, ne može ti ništa biti ako Bog to ne dopusti“.
U tom me pozva komandant, daje mi još jedanaest boraca i starešina i šalje na desno krilo. Mi smo već na livadi, dođosmo do Musine kuće, tačka uočljiva na karti, iznad nas prolama se stena, sa nje bije snajper. Samo trava poskakuje od kuršuma, borac do mene mi pokazuje i kaže:
- ,, Ovaj tebe traži“.
Ne odgovaram, čistina je iza , ispred su stene, svakog trnutka može stići minobacačka granata, jedna,druga, treća. Okrenem se ka livadi, nema drugog izlaza, znam da je rizično, ali svaka sekunda je bitna.
- ,,Momci ova livada se prelazi ovako!“
Prekrstim se i krenem u skokovima, ne obraćam pažnju na snajper, gledam borce, jedan po jedan se krste i kreću zamnom onako kako sam im pokazao. Obuka u dve sekunde, ali uspešna.
Uđosmo u šumu, svi smo tu čitavi, raširismo se po obodu šume da spremno dočekamo one koji se drznuše da krenu ovde.
Utom kreće da pada prvi mrak, borac desno od mene tiho me upita:
- ,, Komandiru, šta se danas radi u crkvi, koji je praznik?“
Vidim po glasu da mu je teško da traži slamku spasa, zaćutah malo, sabrah se na pitanje pa mu umesto ,,slamke“ pružih ,,brvno“ :
- ,, Slušaj me momče, danas je VELIKI PETAK, u crkvi se iznosi i celiva Plaštanica, tamjan i sveće gore, Hristov grob“,
sručih mu sve u jednom dahu, prateći pogledom livadu ispred.
- ,, Kako bih voleo da sam sada u crkvi, da celivam Plaštanicu“,
iz duše sa težinom reče borac.
- ,, Dobro, biće i toga, vidiš li ovo nebo iznad nas, zar ti ne liči na kupolu od crkve?“,
kažem mu ja i nastavim:
- ,, Vidiš li ovu livadu ispred? Zar to nije najveći i najlepši Hristov grob?“.
Iz džepa izvadim plastificiranu ikonicu sa nerukotvorenim likom Gospoda, postavim je ispred mene na livadu, kleknem i celivam je.
- ,, Ajde momak sad ti!“.
Priđe on te učini isto, gledam na licu mu veliko olakšanje, utom se kiša pojača kao da nebo plače.
Sipila je dosadno iz sata u sat, do samog jutra, a mi na nogama naslonjeni na drvo ispred sebe.
Samo ponekad Duk zareži, te probije noćnu tišinu, a kapi kiše su već probile uniformu i cure nuz kičmu…..
Autor: Goran Josijević
