Велики песник, дипломата и пре свега родољуб
У Требињу 17. фебруар 1871. године рођен је Јован Дучић, писац и дипломата Краљевине Србије. Још један од великана који је протеран од комуниста и умро у изгнанству. Његови посмртни остаци су пренешени у Требиње тек након 6 деценија а поједина дела била законски забрањена све до 1990. године.
Завршио је учитељску школу у Сомбору и радио као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини. Потом је студирао Правни факултет у Женеви и Паризу. Прогањан је од аустроугарских власти. У мају 1894. године, протеран је из Бјељине у којој је радио као учитељ. Како нигде у државној служби није могао да се запосли након прогона, запошљава се у манастирској школи у Житомислићу.
Хапшен је након представљања прве збирке песама под називом ,,Пјесме“ (1901.) због родољубивих песама и био под истрагом аустро-мађарских власти. Неко време је радио као учитељ у Мостару. Био је члан друштва Гусле. Заједно са великим Шантићем оформио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Међутим, његово родољубље је и овде платило цену, 1899. године је заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Већ од 1910. године је у дипломатској служби, када је постављен за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софију. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе а потом и као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926.-1927.). Био је и делегат у Женеви у Друштву народа. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије а за редовног члана изабран је 1931. године. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, гдје је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту. Априлски рат га је затекао у Мадриду где је постављен за опуномоћеног посланика Краљевине Југославије. Када је Шпанија признала НДХ и прекинула односе са Југославијом, у јуну 1941. Дучић се сели у Лисабон одакле одлази у Америку. Тамо је живом и писаном ријечју указивао на геноцид који се врши над Србима у римокатоличко-нацистичкој државној творевини Независној држави Хрватској!
Свим силама се залагао да се и у америчкој јавности и међу Србима на овом континенту чује о страдањима његовог вољеног народа. Смрт га је затекла у јеку рата, у страној земљи. Упокојио се на Благовијсти 7. априла 1943. године у држави Индијани, САД. Сахрањен је у порти српског манастира Светог Саве у Либертивилу. Иако је за живота говорио да хоће да буде сахрањен у свом родном Требињу, требало је да прође пуних шест деценија да до овога и дође.
Комунистичке власти су радиле на затирању лика и дела овог великог писца и човека па су и многе његове књиге и студије биле забрањене и то чак до 1990. године! Тек 22. октобра 2000. године посмртни остаци Јована Дучића, писца и дипломате пренешени су у Требиње, у храм манастира Мала Грачаница изнад овог града. Овај храм је саграђен по Дучићевој заветној жељи према пројекту храма Грачаница на Косову и Метохији.
Овако је Јован Дучић сјединио српство, косовски завет, родољубље, расејање, веру и све српске земље. Посматра нас са својих висина и пева:
АВЕ СЕРБИА!
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
Аутор: Невена Татић Карајовић
