Велика завјера Ју рока: Како је тајна служба затупила младе у Југославији
Службе државне безбједности који су спремни да проговоре о акцијама у којима су учествовали за вријеме Титовог и Милошевићевог режима. Једну од најспецифичнијих прича има некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбједности Живан Велисављевић који је пензионисан почетком 1990. године указом тадашњег предсједника СФРЈ.
Велисављевић данас живи у својој породичној кући у родним Лојаницама, у близини Шапца. Његова кућа је далеко од онога како би јавност замишљала домове пензионисаних шпијуна. Овдје нема високих зидова, гвоздених врата која се отварају даљинским управљачем и добермана чувара. Па ипак, иако је Велисављевићева кућа као једна од многих у овом крају, у њој постоји нешто по чему се разликује.
На брижљиво уређеном тавану, Велисављевић има колекцију од неколико хиљада ЛП плоча искључиво забавне и рок музике настале у СФРЈ. На питање да ли је дискофил, Велисављевић каже да му те плоче нису за разоноду већ да су му средство за рад. Штавише, Велисављевић нам открива да ниједну од ових плоча номинално не може да отуђи јер му их је Ресор државне безбедности дао на реверс.
Велисављевићев ангажман у служби почео је 1968. године. Студентске демонстрације су озбиљно уздрмале Тита. Иако је успио да их умири, Тито је примјећивао да се стално појављују нова жаришта.
У том тренутку Тито је тек био привео крају кризу око Брионског пленума а одмах се појавила студентска криза и инвазија на Чешку и било је потребно пацификовати барем један од фронтова. У том циљу Тито је на тајном састанку дискутовао о томе који се фронт може прво ријешити. Вељко Влаховић је предлагао да СФРЈ набави атомску бомбу која би јој била гарант суверенитета, Едвард Кардељ је помињао приближавање НАТО пакту а Стане Доланц је изашао са најбизарнијим приједлогом. Доланц је наиме објаснио како је ЦИА користећи музику бендова снажно ослоњених на хедонизам и употребу опојних дрога успјела да отупи борбену оштрицу студентских протеста у Америци и да бројне прогресивне младе људе претвори у безопасне кловнове без јасне револуционарне идеје.
Доланц је у сарадњи са својим најближим повјереницима Срданом Андрејевићем и Обрадом Ђорђевићем изабрао младог Живана Велисављевића да води Миљацку. И Велисављевић је водио ову операцију пуне 22 године.
“Први регрут природно био ми је Горан Бреговић. Са њим није било проблема, он је волио и идеју југословенства и секс и дрогу, тако да смо се лако договорили”, свједочи Велисављевић. “Са Бреговићем сам чак примјењивао и један систем који је Служба користила са криминалцима-омогућавала им је да краду у иностранству а да добијају склониште у Југославији у замјену за обављање понеког посла за нас. Тако сам и ја омогућавао Бреговићу да краде стране песме, да их објављује овдје као своје, а да у њима пропагира оно што је нама било потребно.”
Самит у Скендерији
“Здравко Чолић је био изузетно талентован извођач и њега нисмо могли да регрутујемо тек тако. Он није имао ништа против нас али није желио да икоме ишта дугује” Ипак, када је ухапшен у Охриду због размјењивања девиза, Велисављевић је у томе видео своју прилику. “Обишао сам га у затвору у Охриду и договорили смо се за петнаест минута.”
У Велисављевићевом одјељењу у ресору државне безбједности наступила је хистерија када су сазнали да је Чола регрутован. А онда се појавила паника када су схватили да су му потребне велике хит пјесме. Дио Службе је сумњао у Корнелија Ковача, и одлучено је да цијела југословенска поп сцена стане иза Чолића.
“Направили смо тајни састанак једне ноћи у Скендерији. Шест млазних авиона РВ и ПВО је довезао све кључне поп композиторе код нас. Били су ту Арсен Дедић, Ђорђе Новковић, Корнелије Ковач, Бојан Адамич, Жика и Радован из Зане, Момчило Бајагић, мали Злаја Арсланагић из Црвене Јабуке, Изток Турк, Јасенко Хоура, Јура Стублић, Владимир Дивљан, Зоран Лесендрич и многи други.”
“Смјестили смо их у Скендерију. Сједили су потпуно неприпремљени шта их чека. Онда сам ја изашао за говорницу, осетио сам се као Тито, и рекао им да је свако дужан да припреми по једну песму за Чолин повратнички албум.”, Велисављевић ни данас не може да сакрије усхићење.
Екипа композитора је потом враћена авионима у своје градове и започет је рад на пјесмама. Међутим, у Служби је завладала нервоза пошто се толики број људи није могао безбједносно контролисати, тако да су се на крају опредјелили да ипак Бреговић уради цијели албум како пјесме не би исцуриле у јавност.
“Чолићев повратнички албум је у једном тренутку дјеловао као да ће бити највечи албум у историји поп музике. Чинило се да ће ово бити за Чолића оно што је “Smile” био за Beach Boyse, а ми то нисмо смјели да дозволимо, Чола је био потребан Југославији у том тренутку, и на крају је све ријешио Брега.”
Ратне траке
Служба државне безбједности је била задужена и за припремање концептуалних албума који су имали функцију да се заврте у етеру у случају рата, па чак и нуклеарне апокалипсе. “То су тзв. Албуми судњег дана, тако смо их звали у служби, на њима су снимљене посљедње пјесме на свијету, пјесме уз које је овај народ требало да преживи нуклеарну зиму.”
На пјесмама је радио сам крем југословенске сцене, у сарадњи са тимом психолога. “Има неких љубавних пјесама које смо тестирали на животињама. И заиста када би им пјесма била пуштена, оне су их наводиле на парење кроз лучење одређених хормона. Такве пјесме у принципу су прављене за случај да у бункерима послије нуклеарног рата морају да се људи стимулишу на продужавање расе.”
“Пустити такву пјесму у етер у регуларним околностима је кривично дјело. Ти снимци се налазе у сефу Начелника СДБ дан-данас.” Велисављевић нерадо говори о овим пјесмама. Ипак, после великог наваљивања рекао је да је неке од њих писао Кики Лесендрић а да их певају Зана Нимани, Ања Рупел и Марина Перазић. Када смо га упитали, личе ли те пјесме на њихове раније радове, Велисављевић се осмехнуо и лаконски одговорио, “Денис и Денис су за ово вртић…”
Двоструки агенти
Велисављевић каже да се у својој пракси само једном срео са двоструким агентом. То је био случај Изтока Турка, вође и главног аутора групе Videosex. “Изток је радио за нас. Негјде у вријеме албума “Lacrimae Christi” контактирала га је њемачка служба БНД. Он је желио да прекине контакте са њима али ми смо инсистирали на томе да их он настави.” Како се приближавао распад Југославије, Велисављевић тврди да се и Туркова лојалност помјерала ка Њемцима. “Нисам сигуран да је Турк издао Југославију, мислим да јој је био лојалан до самог краја, али како је вријеме одмицало све мање и мање. О томе говоре његови неуспјели покушаји да са Videosexom сними пјесме на енглеском”
Снимање пјесама на енглеском је по Велисављевићу било смишљена провокација у самим центрима њемачке обавјештајне службе како би се колонијализовала југословенска музичка сцена. “Они су жељели да маргинализују наше бендове тиме што су их наговарали да снимају на енглеском чиме су их одвојили од домаће публике, а нису добијали праву шансу на иностраној сцени. На сву срећу, то им је успјевало код алтернативних бендова. Ми смо Брегу, Чорбу и Азру држали под гвозденим стиском.”
“Албум Дивљих јагода на енглеском био је класична завера МИ6. Њих је као своје агенте у том периоду држао озлоглашени Ентони Монктон. Он је почео своју каријеру као рокенрол оперативац за СФРЈ да би на крају завршио службујући у Београду.” На сву срећу. ДБ је имао свог адута у групи. “Ален Исламовић је био наш човјек и разарао је енглеску каријеру Дивљих јагода изнутра. Он је био здрав елемент у тој групи, и зато смо га и наградили мјестом певача у Бијелом дугмету.”
Велисављевић себе и данас сматра Југословеном. Он вјерује да су саме републичке службе државне безбједности радиле против заједничке државе, чак и у домену рокенрола. “Јасенко Хоура је био човек хрватске републичке Службе. Неколико пута сам им слао дописе да нам га ставе на распологање у савезној служби јер је талентован музичар, а они су одбијали и смишљали неке формалности. Одговорно тврдим да је његова пјесма “Мојој мајци (задња ружа Хрватска)” масло загребачког одјељења.”
“Нема невиних”, наставља Велисављевић, “када смо примијетили да се Бог и црква често помињу у пјесмама Пилота, привели смо Лесендрић Зорана да видимо о чему се ради. Током ноћи јавио нам се шеф београдског одјељења и рекао нам да је он њихов. Ми смо морали да га пустимо. Ја сам тада схватио да свака републичка служба има свој бенд.”
Ибарска магистрала
“Рата не би било без пропаганде и бендова попут Прљавог казалишта”, наглашава Велисављевић. Он сматра да је наивно очекивати да је борба између тајних служби била ишта питомија на пољу рок сцене него на другим пољима. “Сценарио Ибарске магистрале је први пут примијењен на Крцуну, а други пут на Дражену Ричлу.” Велисавлљевић одговорно тврди да у саобраћајној несрећи члана Црвене Јабуке нису чиста посла. “Злаја је убрзо напустио бенд, он је био анђео, један од мојих најдражих оперативаца, прави Југословен”, каже Велисављевић. “Мислим да ће бити занимљиво ако Жера икада проговори, он зна цијелу причу.”
Садашња сцена
Велисављевић не прати садашњу сцену од када се пензионисао. Ипак оно што види по телевизији и Интернету му не улијева повјерење. “Доста талентованих људи је отишло у народњаке, а на рок сцени доста бендова пјева на енглеском, а то ништа не ваља. Сцена је била много боља док је ДБ контролисао јер ми смо и креативно помагали кад је наилазила криза.” Велисављевић се поноси податком да је ДБ за пјесму “Липе цвату” ангажовао чак три професора Музичке академије и једног професора књжевности да помогну Бреговићу да је осмисли. “Данас више нема такве амбиције, нажалост. Плашим се да ДБ више не контролише ни оне бендове које је сам основао.”
Извор: https://visoko.co.ba/velika-zavjera-yu-rocka-kako-je-tajna-sluzba-zatupila-mlade-u-jugoslaviji/
