Велика породица у којој расте много деце је слика будућности Русије
Важна ствар
На седници Државног савета за помоћ породицама у РФ председник је говорио о томе да је очување јединства у друштву на основу подршке и развоја традиционалне културе и породичних вредности наш заједнички задатак, да је то дословно „ствар од државног значаја“.
„Треба да схватимо драматичност ситуације у којој се земља налази због демографских проблема,“ – подсетио је председник имајући у виду фактичко изумирање већ малобројног народа који насељава огромне просторе Русије.
Који су узроци катастрофалне ситуације осим свих оних недаћа које су нас задесиле у недавној прошлости?
Каже се да „свето место не бива празно“, односно да се тамо где је погажена светост усељава нечиста сила. Међутим, ни то није све. У причи о очишћеној кући (Мт. 12: 43-45), (Лк. 11: 24-26) Господ говори о томе да ће се, ако је нечиста сила уклоњена, али на њено место не дође светост, у насталу празнину поново уселити нечиста сила, притом још многобројнија и злобнија него пре.
Истеравши из нашег заједничког дома – Русије – демона комунизма (који је дуго лутао по Европи и напослетку се разуларио у нашој многострадалној отаџбини), нисмо се озбиљно потрудили, добром вером и животом у складу с њом, да у свој дом привучемо благодат Светог Духа. И пређашњи демон, откривши да је наш дом „пометен и очишћен“, вратио се у њега с другим „још горим“ демонима.
Тренутно (авај, то треба признати) сви ми живимо у неолибералној парадигми крајњег индивидуализма. То представља стварање празнине хуманизма с његовим одбацивањем Бога и преузношењем „телесног“ човека, ако говоримо светоотачким језиком.
И оно што данас видимо у такозваним „развијеним земљама“, односно распад морала и саме институције породице – јесте последица вишевековне изградње зграде хуманизма на песку неверја. Сам Господ је упозоравао на неизбежан и велики пад такве куће (в. Мт. 7: 27). А ево шта је о самим хуманистима још у прошлом веку говорио преподобни Јустин (Поповић): „Хуманисти своје биће заснивају на небићу, своје све на ‘ничему’. Они живе у привидним стварностима, у стварностима које су се безумно прогласиле за једине“ (Тумачење Јеванђеља по Матеју).
А наше (руско) здање се, на срећу, не темељи на песку, већ на чврстом темељу. Управо на оном за који апостол Павле каже: „Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос“ (1 Кор. 3: 11). Мислим да на свету нема много земаља које могу то да кажу, али смо ми наследници крстионице из Херсонеса и кумчад кнеза Владимира. И не само да можемо то да кажемо, већ смо позвани да се врло озбиљно и одговорно замислимо: шта тачно и на који начин намеравамо да градимо на овом непоколебљивом темељу. Притом је овај темељ јединствен и за личност, и за породицу, и за нашу отаџбину која је прототип небеске Отаџбине.
Говорећи о потреби за стварањем повољне средине за породицу са више деце председник је скренуо пажњу на то да материјална брига није довољна, ако људи сами не желе да граде породични живот. То је кључни проблем и зато кажемо да је данашњи изазов метафизички, или онтолошки… егзистенцијални… назовите га како хоћете, али је суштина иста: престали смо да живимо вечним животом, у чијој пројекцији нема ничијег важнијег од вере, дела и породице. Имамо у виду праву веру, а под делом подразумевамо Божји домострој, под породицом – добру и природну породицу, заодевену у законити облик, која у већини случајева претпоставља више деце. И то је све. То је оно мало на земљи за шта ће човек одговарати пред Богом у вечности.
Уједно знамо да су се и сам председник и највиши руководиоци државе више пута изјашњавали против, ако не потпуне забране, онда у сваком случају против строге државне контроле у разорним и безусловно погибељним сферама као што су озакоњени абортуси или ширење порнографије.
И овде се поставља питање: да ли у свему и увек треба да се слажемо с председником и највишим руководством? Не, не треба. Међутим, несагласност, чак и ако је категорична по неком суштинском питању уопште не означава потпуно неприхватање или одбацивање, како саме личности председника и његовог тима, тако и програма за развој који они остварују и у којем заиста има много тога доброг и корисног.
Међутим, ако у буре меда… чак не додамо кашику катрана, већ смо је одавно додали и добро промешали, али касније се пробајући мед чудимо зашто је тако горак – не само да можемо, већ смо и дужни да подсетимо на то да је „тешко ономе ко се препире са својим Творцем“ (Ис. 45: 9). И чедоморство, исто као озакоњени разврат су страшни смртни грехови који као тешко бреме падају на цео наш народ и све нас лишавају пуноће Божијег благослова без којег није могућа добра изградња наше државности.
И у овом случају наше неслагање и супротстављање греху и злу не заче побуњеништво, већ само жељу да сачувамо и побољшамо наш заједнички народни живот који се заснива на камену истините вере, те због тога не трпи гажење основа веронауке.
Дакле, тврдње о дозвољности масовних озакоњених абортуса и о праву на слободан приступ порнографији су несумњиво неприхватљиве, не само с тачке гледишта православне вере, већ мислим и са становишта свих главних и традиционалних конфесија у РФ. Јер, чињеница је да није могуће да се добра изградња заврши ако се једном руком гради, а другом разграђује. И по речима, Писма, из једног извора не може да тече горка и слатка вода. И напослетку, по учењу Цркве пре него што учинимо добро треба да се клонимо зла.
Зло треба пресећи и то с влашћу, и чак ако се снисходи према онима који воле зло, бар у овој сфери мора бити успостављена строга контрола и несумњиво, треба узимати у обзир нтересе свих оних који у овом злу не желе да учествују (или који треба да буду заштићени од њега због тога што су малолетни). Што се тиче абортуса – то су иста она деца која се налазе у утроби и која, наравно, не желе да буду убијена, а што се тиче поргнографије – то су пре свега младе душе које се нису учврстиле у добру и које лако подлежу саблазни. И било би добро да ми, одрасли, имамо на уму да је тешко онима кроз које саблазан долази (в. Лк. 17: 01). А у нашем случају то нису само поједини чувари злочиначких закона и произвођачи развратног садржаја, већ и оне државне структуре и органи који могу и треба да се брину за добробит народа, али то не чине, односно, својом пасивношћу учествују у масовном убиству потпуно невине деце и саблажњавању „ових малих“.
Такав је чврст став, ако не целе Цркве (зато што не можемо говорити у име пуноће Цркве), али у сваком случају многе њене верне деце.
У закључку можемо рећи само једно: ми (и највише руководство, и људи) немамо довољно смелости да одбацимо зло и да чинимо добро. А одлучности немамо зато што немамо поверења у Бога. Сви верујемо „стихијски“, као деца: наводно верујемо, али не желимо да се одрекнемо себе и да се потпуно предамо вољи Божијој, не желимо да се препустимо Богу, тако да беспоговорно и самопрегорно испуњавамо Његове свете заповести. Не желимо, већ се надамо да ћемо све сами уредити по свом нахођењу. Неће нам поћи за руком. Жао ми је само што време измиче, а ми ћемо стално патити и мучити се док не схватимо да у Русији једноставно неће бити другачије: или ће бити како Бог заповеда или ћемо играти како ђаво свира. Нека нас од овог другог Бог сачува!
И нека нама, православцима, опросте због сувишног (како се некоме чини) инсистирања, али знајући да се упорност исплати, нећемо престати да подсећамо да тешки грех масовног чедоморства који је озакоњен на нивоу државе, исто као и слободно ширење порнографије – све се то као бакарни зид испречује између нас и Бога без Којег ништа заиста добро у нашој отаџбини нећемо саградити.
И желим да завршим речима председника с којима ћемо сви ми на овај или онај начин морати да се сложимо: „Велика породица у којој расте много деце је слика будућности Русије.“ Да ли ће ова будућност постојати или не – ми треба да одлучимо. А Господ ће или благословити наш избор или ће дозволити да се он оствари. И тада нас чека или благословени препород или коначно гашење.
