ВЕЛИКА ИСТОРИЈСКА ПОДВАЛА: Демонтажа мита о богомилима у Босни и Херцеговини и стварање мита о „аутентичном бошњаштву“
„ЦРКВА БОСАНСКА“, крстјани, кудугери, богомили или бабуни, патарени и други називи за вернике у Босни представљају основу коју су историчари и лингвисти дубоко уткали у свеукупну историју те средњовековне државе.
У науци се чак сматра да питање „Цркве босанске“ представља „осовину“ историје Босне. Из тога су израстале многе књиге, студије, расправе; на томе су бројни истраживачи, код нас и у свету, стекли научна звања од магистра до академика. Све то није помогло да се у науци коначно потврди исправност било којег до сада понуђеног мишљења о „Цркви босанској“. Пометња изазвана необјективним, површним, једностраним, нетачним, па и тенденциозним тумачењима латинских, грчких и словенских извора, одвела је истраживаче на разне странпутице. Честа је појава да се поједина мишљења, која су већ давно у науци проглашена као неодржива, и данас преузимају без икакве провере зато што су допадљива, или зато што их је изнело познато име међу историчарима. Такво ширење заблуда отежава пут до истине и ништа заједничко не може да има са правим приносом науци. Охрабрење представљају они малобројни, али озбиљни научници који су такорећи цео свој радни век посветили истраживањима разних питања у вези са „Црквом босанском“, а ипак јавно признали да су неопходна нова – вишестрана истраживања, како би се дошло до чврстих, уверљивих одговора на безбројна отворена и тешко решива питања. Безизлази до којих се стизало, изазивали су сазнање и потребу да се траже нова полазишта у складу са оним што извори стварно казују, независно од вероисповести и жеље истраживача који их користе.
У СРЕДЊЕМ веку, Босна и Херцеговина биле су, осим нешто римокатолика, српске и православне земље. Ватикан је стално настојао да их покатоличи, али су се они оштро опирали томе. Када су дошли мухамеданци, један део српског живља је прешао у ислам или римокатолицизам. Али, Босна и Херцеговина су и даље биле већински православне и са свешћу о српском идентитету. Мухамеданци су углавном знали своје српско порекло, а Змај од Босне, Хусеин бег Градашчевић, своју војску водио је да „освети Косово“, борећи се против централне цариградске власти и сарађујући с Његошем.
Међутим, хрватска грандоманија се није мирила с чињеницом да је Босна српска. Зато су кривотворили средњовековну историју устврдивши да тамо нису живели православни Срби, него некакви „богомили“, манихејци, који су имали „Цркву босанску“. То је у 20. веку потоњим творцима митоманије бошњаштва послужило као „доказ“ да су босански мухамеданци у ислам прешли из богомилства. Известан број наших историчара, од Александра Соловојова до Симе Ћирковића, а под снажним утицајем комунистичке фабрике нових нација, доказивао је ову тезу.
Учење правих богомила
А каква је била изворна богомилска јерес, која се јавила у Византији крајем првог миленијума?
БОГОМИЛСКО УЧЕЊЕ било је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасва уздала у човекову моћ самоспасења. Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраће изгледала: 1. Хуле предања и устав светих Цркава; 2. Не поштују часни крст; 3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље; 4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини; 5. Бог није створио небо и земљу; 6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио; 7. Презиру Свете тајне црквене, литургију, молитве, и томе слично; 8. Презиру свештенике и називају их фарисејима; 9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге; 10. Не поштују у Светог Јована Крститеља, и називају га „антихристом“; 11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре; 12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи; 13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино; 14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају; 15. Не исповедају Христа који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова; 16. Не светкују празнике ни успомене на мученике, нити верују у моћ светих моштију; 17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара.
Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док „ђаво не изађе из човека“. Сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте. Њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата. Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти. Јасно је да Срби из Босне и Херцеговине оваква веровања нису имали. Српска средњовековна држава босанска била је православна.
О чему је онда реч?
Настанак неистините приче о бабунима
У СВОМ ОГЛЕДУ „Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес“, као и у низу других истраживања, наш угледни научник, издавач, тумач и преводилац Законоправила на савремени српски језик, др Миодраг Петровић даје доказе о томе колико је велика борба вођена за очување правоверја пред навалом империјалног Запада. Нарочито велики допринос дао је овај канонолог и историчар у области тзв. богомилског питања, на основу чијег погрешног решавања је, између осталог, стварана митологија „аутентичног бошњаштва“.
Први који је у Босни као открио богомилску „цркву“ био је хрватски фратар Фрањо Рачки, у 19. веку. Он је све називе из византијских и српских средњовековних извора („крстјани“, „кудугери“, „богомили“, „патарени“) помешао, поистоветивши „крстјане“ са западним Катарима, што се и данас изучава као „историјска истина“. Тако је академик Сима Ћирковић у својој „Историји средњовековне босанске државе „истицао да су се средњовековни становници ове класичне српске земље више сматрали „Бошњанима“ него Србима, па се, по Ћирковићу, назив „Бошњани“ јавља далеко чешће од српског имена. Ћирковић је „Цркву босанску“ сматрао богомилском верском организацијом.
Наравно, и то противуречи чињеницама: године 1240, у једној повељи, бан Нинослав своје поданике назива Србљима, док Дубровчане назива Власима. Пред крај 14. века, Стефан Остоја се потписује као „краљ Србљем, Босни и Приморју“, а краљ Твртко се крунише у Милешеви, док Стефан Вукчић Косача постаје „Херцег од Светог Саве“.
Ко су средњовековни „нови богомили“?
ВИЗАНТИЈСКИ и српски средњовековни списи под „новим богомилима“ подразумевају римокатолике. Зашто? Прави богомили су били дуалисти, двобошци, који су веровали да су и добро и зло божанског порекла и изворишта. По византијским богословима, нови дуалисти – богомили су припадници „латинске јереси“, који су унели додатак „филиокве“ у Никео-цариградски Симбол вере. Дух свети, тврде Латини, исходи не само од Оца, него и од Сина, чиме је у учење о Светој Тројици унето зловерје дуализма, а Дух свети „умањен“ у односу на Оца и Сина. Као што су паписти православне називали „шизматицима“, тако су православни њих, због измене Светог предања, од догматике, преко иконографије, до аскетике, сматрали богомилима. Римокатолици су православне Србе називали и „патаренима“, зато што су тврдили да Дух свети исходи само од Оца (ex Patre), а не и од Сина (filoque).
Босна и Херцеговина је у средњем веку била српска и православна земља. Православни су, а не богомили, себе звали „крстјанима“. Сам Свети Сава се потписивао као „всех правоверних кристијан молабник Сава грешнии“. Зато је хварски бискуп Тома узалуд убеђивао Косачиног госта Радина (у Дубровнику 1452) да се одрекне правоверја и да се полатини, у чему, наравно, није успео.
Немањићи и римокатолици
НА ФРЕСКАМА Немањиног сабора против богомила у Сопоћанима (задужбини Уроша Првог) Цркви Светог Ахилија у Ариљу (задужбини краља Драгутина) види се Немања на престолу. С једне његове стране су епископи у одеждама и са ореолима око главе, с друге стране епископи без ореола. Зна се да богомили нису имали епископе, већ су презирали црквену организацију. Једини који су у Немањино време имали епископе, а нису били православни (представљени с ореолима) били су римокатолици. Управо против њих су Немања и Немањићи водили велику борбу, јер је и у то време Рим покушавао да наметне своју власт целом Балкану, па и Србији. Немања је, као и његови потомци, био спреман на политичку сарадњу с римокатоличким државама, Млецима и Угарском, али је духовно бранио идентитет свог народа, што истичу и Сава и Стефан у својим житијама оца, наглашавајући да је он крштен два пута – први пут у Зети латински, а затим у Расу православно. Немањићи су давали слободу вероисповести римокатолицима – Дубровчани су имали и своје храмове и своје свештенство у Србији; једино им је био забрањен прозелитизам, што нарочито наглашава цар Душан у свом Законику.
Шта је „Црква босанска“?
ДР МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ је показао да „Црква босанска“ није била никаква заједница самосвојних јеретика. Он каже: „Црква босанска“, у ствари, није била никаква црквенорерахијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа, која је у историји државно-политичког и правног живота Босне имала пресудну улогу. Грчка реч „еcclesia“ (црква) првобитно је значила веће, сенат, скупштина. „Црква босанска“ је дипломатско – саветодавно, арбитражно-посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле. Састављена је од најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара и да чувају правни поредак државе, области. У њихову реч, савет и суд је морало да се верује. Зато њих уважавају не само босански владари, него и Дубровчани и српска властела. „Цркву босанску“ чине: дјед, гост, старци и стројници – порота. Нико од њих не врши никакву црквенојерархијску-свештеничку службу, јер су сви мирска лица. Они су „поглавити крстјани“ што значи учвршћени у православном учењу“.
Од средњег века до данас
УОСТАЛОМ, ево шта каже сам професор Миодраг Петровић у свом интервјуу „Геополитици“ датом јануара 2014. године: „Наиме, кроз читав средњи век, а и данас, римокатолици у православним Србима, и не само у њима, виде шизматике које хоће да врате у „праву вјеру“. У таквом настојању много пута су прибегавали и најсвирепијим зверствима. Данас – ако иза себе оставимо Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Глину и друга места, па и „Олују“, у последњем рату Хрвата против православног српског живља – није им потребно да посежу за оним физичким насиљем, које је вековима трајало, јер примењују методе префињене дипломатије. Наруку им иде и то што на Богословском факултету и у врховима Српске православне цркве имају многе сараднике који по Србији и ван ње трубе о некаквом „премошћавању разлика“, о теологији „двају плућних крила“, о „екуменизму“, о изопаченом духу Миланског едикта, итд.
Због таквих сарадника важно је подсетити јавност како су се Срби, горостаси у вери, зналачки постављали и са великом ревношћу успешно сузбијали римокатоличке мисионаре. Наиме, постављали су својеврсне бране наспрам продора те туђе искварене вере. Не упадом на туђу територију, како они то одвајкада чине, него са свог прага. Најранија и најпресуднија брана били су Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, и његов син, први архиепископ српски – Свети Сава. Пошто су Немању обавестили – прво једна девојка, кад се пожалила на веру људи у кући за коју беше испрошена, где је видела и кумире (кипове), затим један војник кад је уочио како се у Отачаству попут кукоља брзо шири нека нова туђа вера – сазвао је Сабор на којем је осуђена та нова вера, а правоверје учвршћено и потврђено. Архиепископ Сава на Жичком сабору 1221. године држи „Беседу о правој вери“, и враћа заблуделе који су попут Латина читали Символ вере са додатком filioque. А да је реч заиста о Латинима римокатолицима као јеретицима, то изричито сведочи Теодосије, млађи животописац Светога Саве. Пошто римокатолички мисионари ни после таквих осуда нису престајали да по Србији преверавају православни живаљ, подижу се нове бране оличене у списима којима се разобличава латинска јерес. Најистакнутији и најуспешнији у томе су Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, са списима у којима се до танчина разобличава римокатоличка вера као духоборачка, бабунска или богомилска дуалистичка. А о томе да су бабуни, у ствари, богомили, сведочи једна глоса у Законоправилу Светога Саве, о чему сам потанко писао у својим радовима.
Душанов законик
О ДУШАНОВОМ законику Миодраг Петровић каже: „Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 68. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна – filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере.
На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу (Јн. 15, 26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи – јеретицима о чему сам подробно писао у својим књигама. Названи су и „новим богомилима“ зато што су, попут старих богомила, дуалисти, кад се ради о исхођењу Духа светог. За разлику од таквог јеретичког учења, код православних је догматско учење да, по речима Светог Симеона Солунског (1410-1427), не може једно исто да истовремено извире (исходи) из двоје. Латини не разликују две глаголске именице: исхођење и послање, због „скучености њиховог језика“, како то Свети Сава преноси у једној (51) од трију глава (4951) Законоправила против латинске јереси.
„Јер, Дух свети исходи од Оца, а шаље се преко Сина.“
„Шта се зна о „Цркви босанској“?
О „ЦРКВИ БОСАНСКОЈ“ Петровић пише: „Укратко речено, резултати до којих сам дошао на основу проучавања средњовековне изворне грађе ништа подударно немају са разуђеним домишљањима о томе у домаћој и страној историографији од преко седам стотина библиографских јединица. Нико од проучавалаца до сада није могао да одговори на неколика кључна питања у вези са „Црквом босанском“, као на пример ко је њен оснивач, где јој је било седиште, зашто не постоји ниједан документ који би говорио о некаквој црквенојерархијској и духовној њеној служби, зашто се од пада Босне под Турке 1463. године уопште не помиње постојање „Босанске цркве“, која би требало да надживи пад под Турке, као што се то догодило са Српском православном црквом. /“/ Вођен изворним средњовековним подацима, извео сам и објавио закључке о томе – ко су „крстјани“ и шта је „Црква босанска“. „Крстјани“ у средњем веку, не само у Босни, јесу хришћани Источне католичанске (не католичке) цркве.
Тим именом су се распознавали и разликовали од римокатолика који нису сматрани хришћанима. Свети Сава се потписао као „молабник свих правоверних“, назвавши их „крстјанима“, тј. хришћанима.
„Цркву босанску“ су чинили „поглавити крстјани“, што ће рећи – проверени и у вери учвршћени хришћани, који нису били свештеничког или црквенојерархијског реда, него световњаци (лаици). Имали су хијерархијски поредак на челу са „дједом“: гост, старац, стројник. Дјед је једном само поменут у изворима као „епископ“, у значењу „надзиратељ“, што је остало из времена кад су Византинци владали Босном. Иначе, звање „епископ“ датира још из времена много пре појаве хришћанства. Филип и Александар Велики постављали су епископе у новоосвојеним градовима, чији је задатак био да надзиру поредак. Не само владар, него и сваки обласни господар у средњовековној Босни, имао је при двору „Цркву босанску“ као чисто световну, а не свештеничку установу. Задатак јој је био да – као дипломатско, саветодавно и арбитражно тело – штити интересе свог владара, односно господара, било да се ради о дипломатији или решавању судских спорова, око међа, на пример, било да се ради о томе да не падну под утицај римокатолицизма, ради чега су и морали бити „поглавити крстјани“.
Римокатоличка историографија је успела да заведе готово сав научни свет тако што је скренула пажњу са римокатолика као богомила, представљајући за богомиле и патарене крстјане у Босни. Из такве бајке поникла је нова бајка о томе да је „Црква босанска“, будући састављена од јеретика крстјана као богомила, основа за стварање данас зване „муслиманске нације“. Али у тој бесмислици нема историјског континуитета за стварање „муслиманске“ или „бошњачке нације“ зато што је „Црква босанска“ нестала кад је султан Мехмед Други 1463. освојио Босну. Нестанком „Цркве босанске“ међутим, нису нестали и „крстјани“, јер се они и после те године помињу у турским пописима. Пошто, дакле, „крстјани“ нису били богомили, онда се не може везивањем за ове стварати некаква муслиманска или бошњачка нација.
„Крстјани“, у ствари, као већинско становништво, и „Црква босанска“ не само да представљају својеврсну снагу државног уређења средњовековне Босне, него и непремостиву брану за већи успех римокатоличких мисионара.
Аутор: Владимир Димитријевић
Извор: Новости
