Večiti neprijatelj: Protiv koga je Rusija ratovala najviše kroz istoriju?
Istorija odnosa između Rusa i ove nacije sadrži dosta upečatljivih stranica i neočekivanih preokreta. Dve države su ratovale deset puta. Nema sumnje da su oni daleko češće od drugih naroda bili protivnici Rusije na bojnom polju. Ogromna većina tih ratova završena je pobedom Rusije, širenjem njenih teritorija i jačanjem njenog uticaja u svetu, a posebno među narodima Jugoistočne Evrope…
Prvi diplomatski čin u istoriji rusko-turskih odnosa je pismo ruskog kneza Ivana III osmanlijskom sultanu Bajazitu II, upućeno 1492. godine. U tom dokumentu ruski knez piše o najvažnijim pitanjima razvoja pomorske trgovine između Moskve i Konstantinopolja u vodama Crnog i Azovskog mora. Ovim pismom je utemeljena trgovinsko-ekonomska saradnja dveju država.
Na političko-diplomatskom polju rusko-turski odnosi su formalno uspostavljeni za vreme Petra Prvog 1701. godine otvaranjem ruske ambasade u Konstantinopolju. To je dvema zemljama omogućilo da imaju kanal za međusobno političko delovanje.
Može se reći da je prvi pravi rusko-turski rat vođen 1672-1681. godine, a izazvan je pokušajem Osmanlijskog carstva da uspostavi kontrolu nad Ukrajinom desno od Dnjepra, kada se hetman pomenute teritorije Petar Dorošenko zakleo na vernost Konstantinopolju. Rat je kulminirao zauzimanjem strateški važne tvrđave Čigirin u Čerkaskoj oblasti od strane ruskih trupa. Istina, tvrđava je dve godine kasnije ponovo ostavljena Turcima. Bahčisarajski mirovni sporazum potpisan 1681. godine u celini gledano potvrdio je teritorijalno-politički status kvo u ovom regionu.
Rusko-turski rat 1686-1700. godine bio je sastavni deo evropske vojne krize u kojoj je centralno mesto zauzimao austrijsko-turski rat. Ruske trupe su 1696. godine uspele da zauzmu tvrđavu Azov, koja je prema Carigradskom miru iz 1700. godine pripala Rusiji. Taj sporazum je Rusiji omogućio da koncentriše svoje snage protiv Švedske u Severnom ratu. U istoriju je ušla fraza iz pisma Petra Prvog ruskom predstavniku na pregovorima sa Turcima, iskusnom diplomati Jemeljanu Ukrajincevu: „Obavezno sklopi mir, jer nam je mnogo potreban“.
U rusko-turskom ratu 1735-1739. godine na strani Rusije se borila Austrija. Cilj Rusije je bio da zaustavi napade Krimskih Tatara na južne ruske teritorije, kao i da obezbedi i proširi izlazak na Crno more. Generalno gledano, Rusija nije imala uspeha u ovom ratu. Prema Beogradskom miru sklopljenom 1739. godine Rusija je zadržala tvrđavu Azov, ali se obavezala da ukloni iz nje sva fortifikacijska utvrđenja, kao i da odustane od posedovanja sopstvene flote na Crnom moru, pa čak i brodova za potrebe trgovine. Prema slikovitom objašnjenju ruskog istoričara S.M. Solovjova, Rusija je životima stotine hiljada vojnika platila uklanjanje azovskih utvrđenja.
Rusko-turski rat 1768-1774. godine karakterističan je po prodoru Rusije na Balkan. U zimu 1770. godine ruska armija je izbila na Dunav, a 1771. su jedinice pod komandom kneza Vasilija Dolgorukog zauzele Krimsko poluostrvo, da bi 1773. godine ruske trupe stigle do Silistre. Kučukkainardžijskim mirom iz 1774. godine proglašena je nezavisnost Krimskog kanata od Turske (u toku rata krimski kan je prešao pod protektorat Rusije). Rusija je dobila Veliku i Malu Kabardiju, Azov i Kerč, kao i stepska područja između Dnjepra i Južnog Buga. Pored toga 14. član sporazuma dao je Rusiji pravo da u Konstantinopolju sagradi crkvu koja će biti „pod protekcijom ministara ove imperije“ (tj. ruskih poslanika), i „neće biti izložena nikakvim pritiscima ili uvredama“.
Naredni rusko-turski rat 1787-1791. učvrstio je pozicije Rusije na Balkanu. Ruska armija je uspela da zauzme Očakov, Izmail i Anapu, a ruska flota je do nogu potukla Turke kod Tendre. U toku tog rata turska armija nije uspela da odnese nijednu, čak ni lokalnu pobedu nad ruskim vojnicima, na čijem čelu su između ostalih bili A. V. Suvorov i admiral F. F. Ušakov. Mirovni ugovor iz Jašija potpisan 1791. potvrdio je pripadnost Krima i Očakova Rusiji i ujedno definisao novu rusko-tursku granicu duž reke Dnjestar.
Rat 1806-1812. je jedini rusko-turski rat koji Rusija nije objavila. Štaviše, u predratnim godinama to su bile dve savezničke sile, a taj savez je zapravo bio reakcija na Napoleonove ratove. Takvoj alijansi se čudio čak i državni kancelar, knez A. A. Bezborotko. On je izjavio: „Trebalo je da se na svet pojave nakaze kao što su Francuzi, pa da proizvedu nešto što se nisam nadao da ću videti ne samo u svome ministarstvu, nego ni u svome životu, a to je naš savez sa Portom. Povodom za rat je poslužilo to što su Turci uklonili sa vlasti gospodare Moldavije i Vlaške koji su bili blagonakloni prema Rusiji. Rusija je pre toga bila zabrinuta zbog zaoštravanja francusko-ruskih odnosa i dugo protiv Turske nije preduzimala nikakva vojna dejstva. Međutim, vremenom je postajalo sve jasnije da će Francuzi u najskorije vreme napasti Rusiju i zato je Kremlj odlučio da brzo reši problem na svojim južnim granicama. Uspešna vojna kampanja ruskog feldmaršala Mihaila Kutuzova primorala je Osmanlije da odustanu od Besarabije u korist Rusije, što je potvrđeno Bukureštanskim mirom 1812. godine.
Rusko-turski rat 1828-1829. godine bio je prekretnica ne samo u bilateralnim odnosima Ruske i Osmanlijske imperije, nego i u istoriji Balkana. Rat je objavila Rusija 1828. zbog odbijanja Porte da ispunjava ranije sporazume. U ovom ratu je Rusija bila veoma uspešna na balkanskom i južnokavkaskom frontu. Prema Jedrenskom miru iz 1829. godine Rusiji je pripao veći deo istočne obale Crnog mora sa gradovima Anapa i Suhumi, kao i delta Dunava. Osmanlijsko carstvo je priznalo rusku dominaciju nad Gruzijom i područjem savremene Jermenije, a takođe je dalo autonomiju Srbiji. Kada je reč o balkanskom regionu u celini, „jedrenska epoha“ je donela brz ekonomski, politički, socijalni i kulturni razvoj svih hrišćanskih oblasti. Doba posle rata 1828-1829. dobilo je u istoriografiji naziv „Balkanski preporod“.
U godinama Krimskog rata 1853-1856. rusko-turski front bio je jedan od važnih, ali nije bio odlučujući. Ruske trupe su na Kavkazu uspele nekoliko puta da poraze tursku armiju i zauzmu Kars. Međutim, diplomatska izolacija je primorala Rusiju da potpiše Pariski mirovni sporazum koji je za nju bio krajnje nepovoljan, jer je predviđao predaju južne Besarabije i ušća Dunava Osmanlijskom carstvu, kao i „neutralizaciju„ Crnog mora. Tokom čitavog stoleća koje deli Napoleonove ratove od Prvog svetskog rata Krimski rat je bio jedini sukob evropskih razmera u kome su učestvovale Rusija, Velika Britanija, Turska, Francuska i Sardinija, a na diplomatskom polju i Austrija.
Rusko-turski rat 1875-1878. godine bio je sastavni deo Velike istočne krize 1875-1878. godine, izazvane usponom nacionalnooslobodilačkih pokreta balkanskih naroda kojima je Rusija bez odlaganja pružila pomoć. U krvavim borbenim dejstvima ruska armija je zauzela prevoj Šipka u Bugarskoj i približila se Konstantinopolju, ali su velike zapadne sile zapretile Rusiji ratom i tako izvršile pritisak i prinudile Sankt Peterburg na ustupke. Berlinski sporazum iz 1878. godine propisao je da se Rusiji vrati južni deo Besarabije i da joj se predaju tvrđave Kars, Ardagan i Batumi. Pored toga, na zahtev Rusije priznata je nezavisnost Srbije, Crne gore i Rumunije. Osmanlijsko carstvo je zadobilo udarac od koga se više nije moglo oporaviti. Američki istoričar turskog porekla Kemal Karpat isticao je svojevremeno da je „Otomansko-ruski rat 1877-1878. godine naneo smrtonosan udarac tradicionalnoj Otomanskoj državi i otvorio put razvoju Turaka kao nacionalne grupe koja ima sopstveno političko lice“.
U Prvom svetskom ratu rusko-turski front nije bio prioritetan. Ruske trupe su na Kavkazu uspele da zauzmu Erzurum, Trapezunt i Bitlis. U toku Persijske kampanje 1914-1916. ruska armija je potisnula turske trupe iz Persije. Međutim, revolucija u Rusiji je faktički dovela do prekida vojnih operacija.
Po završetku Prvog svetskog rata upravo je Rusija među prvima priznala tursku građansku vlast Mustafe Kemala Ataturka. Mirovnim sporazumima koje su sa Turskom 1921. godine potpisale Sovjetska Rusija i Južnokavkaske republike Karska oblast vraćena je Turskoj, a u sastavu Gruzije ostao je okrug grada Batumija, gde je prema sporazumu stvorena Adžarska Autonomna Sovjetska Socijalistička Republika.
U Drugom svetskom ratu Turska je bila neutralna, ali je 1952. stupila u NATO. To međutim, nije negativno uticalo na sovjetsko-turske odnose. U maju 1953. godine vlasti Sovjetskog Saveza su objavile saopštenje da „vlade Jermenije i Gruzije smatraju da mogu odustati od svojih teritorijalnih pretenzija prema Turskoj“. Pri tome „Sovjetska vlast smatra da se može osigurati bezbednost Sovjetskog Saveza iz pravca moreuza pod uslovima koji su podjednako prihvatljivi kako za SSSR, tako i za Tursku“.
Treba imati u vidu i činjenicu da je odluka predsednika SAD Džona Kenedija da 1961. godine u Turskoj razmesti američke rakete srednjeg dometa prouzrokovala odgovor Sovjetskog Saveza u vidu razmeštanja sovjetskih raketa na Kubi, a samim tim i izazvala „Karipsku krizu“.
Autor: Petar Iskenderov doktor istorijskih nauka, stariji naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka.
