Vaspitanje devojčica na osnovu pisama svetitelja Teofana Zatvornika
Dana 29. juna Crkva slavi spomen na svetitelja Teofana Višenskog, koji nam je ostavio dragoceno bogatstvo duhovnog iskustva. Pouke svetitelja Teofana mogu biti od neprocenjive pomoći današnjim roditeljima, zato što su bliske običnom čoveku, pristupačne su po izlaganju misli, a istovremeno su ispunjene dubokom duhovnom i ovozemaljskom mudrošću. Posebno su zanimljivi saveti svetitelja Teofana o gajenju devojčica, jer to nije nimalo laka stvar, a danas je praktično velika umetnost!
O ulozi majke u vaspitavanju kćerke
„Majčinska ljubav nije samo slika, već i samo dejstvo Božje brige o nama po promislu. Bez nje nije moguće širenje i čuvanje ljudskog roda.“
Vladika Teofan poučavajući roditelje o vaspitanju kćerke piše o tome da devojčice treba učiti mirno, s roditeljskom ljubavlju i nežnošću, ličnim primerom. Jer za dečaka je važno da istražuje, a devojčici je važno pokazivati šablon „kako da se ponaša“. Važno je da mama ima na umu da njeno ponašanje i njen odnos sa svetom, njen ženski scenario predstavlja primer za ugled za kćerku. Ako se mama ponaša grubo, ako često viče na kćerku, ako se u prisustvu kćerke svađa s ocem, devojčica će pre usvojiti mamin način reagovanja nego njene ispravne reči. Zbog toga nas svetitelj Teofan podseća da su u odnosima između majke i kćerke glavne „majčinska nežnost i poučavanje bez reči“.
O ulozi oca u vaspitavanju kćerke
Za vaspitavanje ženstvenosti u devojčici potrebne su očeve ljubav i pažnja. Obično se smatra da je loše ako otac ne učestvuje u odgajanju dečaka. S tim se teško može sporiti. Psiholozi potvrđuju da odsustvo muškarca u vaspitanju i po devojčicu može imati dugotrajne negativne posledice. Veoma je važno da devojčica od detinjstva vidi pravilnu porodičnu hijerarhiju: otac je poslušan Bogu, majka je poslušna ocu, a deca slušaju roditelje. Ako je ova hijerarhija poremećena (na primer, žena preuzima na sebe funkcije glave porodice), dete često raste nesigurno u sebe, bojažljivo i neurotično, a devojčica ne stiče pravilnu predstavu o tome kako žena treba da se ponaša u društvu i kakav treba da bude pravi muškarac. Svetitelj Teofan piše: „Očinska ljubav po snazi možda ne zaostaje za majčinskom, ali ima svoju nijansu u ispoljavanju. U ocu ima više trezvene strogosti, a kod majke tople snihodljivosti. Obe zajedno, u razumnim granicama, sigurno postižu cilj – dobro vaspitanje dece.“
O obrazovanju devojčice
„Znanje nikad nije suvišan teret.“
Dobro vaspitanje je nezamislivo bez dobrog obrazovanja. Svetitelj Teofan je i sam bio veoma obrazovan čovek koji je ostvario izvanrednu karijeru i koji je svojoj duhovnoj deci pisao o važnosti sticanja znanja: „Ovo su teška vremena. Neuk čovek ništa neće moći da uradi.“
Evo kako je svetac učio roditelje da spremaju kćerku za školu: „Nemojte je plašiti školom, već opisujte školu tako da ona u njoj vidi raj i da poželi da ide u nju; i insistirajte na jednoj stvari, da treba samo da sluša i da ne bude lenja u učenju – da sve uči… To će za nju biti dobra priprema.“ Svetitelj poziva roditelje da ne sputavaju inicijativu kćerke, da ističu njen uspeh i da joj dozvoljavaju da okuša svoje snage: „Ako je treba dati u ustanovu, zašto razmišljate? – Svuda može da skrene s puta. Vaše je da joj kažete, da je upozorite – i posle toga stalno da pazite na nju, podsećajući i rečju i pisanjem o tome kako treba da bude. I treba češće da je obilazite. Naravno, i da se više molite za nju.“
Iz svetiteljevih pisama vidimo da svetac nema ništa protiv novih zanimljivih metoda u obrazovanju: „Brat Nariškine Vasilije je bio oženjen Engleskinjom. Ona je… uostalom, zajedno s mužem – tako vaspitavala decu da su im ceo dan podelili za bavljenje određenim stvarima – i deca nisu smela da u određeni čas ne rade ono što im je određeno ili da rade nešto drugo… Tu su bile igre… i sve… Tako biste i vi svoju mališanku mogli da naviknete.“ Međutim, svetitelj ne odobrava sve školske ustanove, poziva roditelje na to da se prema svemu odnose razumno i razborito: „…Visoka škola za lepotice!!! To je glupost nad glupostima današnjice. …Ove škole čine da lepotice, što se kaže, niti smrde, nit mirišu, da nisu ni muškarac, ni žena, već ko zna šta; stvar koja ničemu ne služi. Nakaza. Ako hoćete da ostanete u svom činu, držite se podalje od te škole.“
On stalno poziva roditelje na takvu razboritost: „Dobre su knjige na koje ste se pretplatili. Ali naravno, treba izabrati priče. U prilogu vam šaljem dva oglasa o knjigama. Tu možete izabrati…“ I evo vam još jedan savet: „Za muziku – baš klavir… postoje crkveni komadi za koje su komponovane note za ovaj instrument. Nabavite Turčinjinova – i neka peva… ili neka svira.“
Svetitelj Teofan smatra da je najbolje obrazovanje koje pre svega razvija srce, a zatim um. Čoveka koji razvija samo um svetac poredi s neživom i hladnom statuom ogromne glave koja sedi na kratkom i mršavom telu, s mikroskopskim, krhkim nogama, i ovakvo biće naziva nakaznim. „Vi se školujete kod Dunje, – piše svetitelj, – želim vam uspeh. Ali učeći novo nemojte zaboravljati staro. Pažnja ka Gospodu – i pritom srdačna toplina – to je opipljiva mera.“
O duhovnom razvoju devojčice
Svetitelj Teofan u svojim delima i pismima veliku pažnju posvećuje duhovnom razvoju dece. Ali dok kad su u pitanju dečaci svetac piše: „Sa sinom je… bolje da ne razgovarate na religiozne teme. Samo se što usrdnije molite… i Gospod će se smilovati na njega poslavši mu svetlost blagodati, koja prosvećuje i urazumljuje,“ roditelje devojčica poziva na sledeće: „Čitajte-čitajte Jevanđelje.“ Takođe, o molitvi sinova piše: „Nemojte dosađivati molitvom, možete mu dosaditi. Savetujte mu da se bar malo pomoli ujutru i uveče, ne čitajući nikakve molitve, već onako, uznoseći pogled umnih očiju ka Bogu. Uveče da zablagodari Bogu za dan, ujutru da Ga zamoli za dan – svojim rečima, kako zna, samo delom. I to je dosta,“ ali majci za kćerku savetuje: „Neka se češće obraća Gospodu u mislima da uredi njen put, onako kako je Njemu ugodno – i na njenu dobrobit.“
Poučavajući roditelje o pričešćivanju Svetim Tajnama podseća ih da ne vrše pritisak na kćerku: „Kako Dunja da se pričešćuje? Četiri puta godišnje. Za vreme svih velikih postova. U toku Velikog pred Vaskrs može dvaput. Kasnije, kada malo poraste, neka sama bira. Sad se za nju ništa ne može tvrditi, to je potpuno neizvesno.“ Svetitelj Teofan kaže da roditelji treba svojim primerom i tankoćutnim vaspitanjem da pokažu da će devojka biti srećna samo ako ostvari potencijal i naznačenje koje je Bog u nju utkao.
Zanimljive su reči spisateljice Maje Kučerske o ulozi žene i o ženskoj sudbini: „Od devojčice će vremenom biti potrebno sve više strpljenja i ljubavi i zato je važno da se ona odgaji da ima srce koje vidi kako bi uspela na vreme da primeti kad svoje dečake, muža i sina, treba da podrži u njihovom teškom muškom životu – nekad da im doda maramicu i obriše oskudne muške suze, a nekad da ove suze uopšte ne primeti, da bude taktična. Jednom rečju, ženska sudbina je služenje, realizacija svoje ipostasi, ispostasi njegovog rebra. Eto, za to treba da pripremamo svoje kćerke.“
I svetitelj često piše o ženskom strpljenju: „Osvrnite se i izaberite poslove koji vam se ne sviđaju u potpunosti, ali vam pričinjavaju izvesno zadovoljstvo – i kad se u tome ustalite – čekajte – strpljivo.“ I na drugom mestu: „Tužnim osećanjima nastavljajte da upravljate strpljivo, a ponajpre prepuštanjem Gospodu sve svoje sudbine, crpeći utehu u uverenosti u tome da se sve dešava po Božjoj volji i da je sve zaista na našu dobrobit.“ Svetitelj poziva da blagodarimo Bogu za sve što šalje: „Kod vas tuga tugu sustiže! I to su spasonosni Božji lekovi i svedočanstvo Božje pažnje prema vama. Budite dobrodušni. Blagodarite Gospodu i lečite se – ili nemojte ometati isceljujuće dejstvo ovih lekova bilo kakvim roptanjem.“
O kažnjavanju kćerke
„Veoma mi je žao što s mališankom treba da pribegavate strogosti… Izbegavajte ih koliko god je moguće.“
Kazna ima važan pedagoški značaj u vaspitanju. Međutim, da bi prekor doneo dobre plodove, obavezno treba da potiče iz ljubavi i da bude „rastvoren ljubavlju“. Kad svetitelj razmišlja o kazni on ne stavlja akcenat na oblik kazne, već na raspoloženje vaspitača koje ima izuzetno važan značaj za postizanje cilja: „Ponekad kažnjavajte… ne dajući joj tog dana ono što voli… Ali nikad nemojte pokazivati srditost… da bi dete videlo da to činite samo zbog ljubavi.“ Od roditelja se zahtevaju taktičnost i strpljenje koji potiču iz njihovog srca punog ljubavi. Upravo iz srca koje voli, a ne iz gordog. Dečje srce ne prihvata gordost. Roditelj koji ima gordost u duši uvek će biti neprijatelj detinjstva – od toga potiču mnoge porodične nevolje.
Ovde je neophodna „zlatna sredina“: s jedne strane, kazna treba da se obavlja krotko, kako bi se izbegao gnev koji neće dozvoliti poštovanje neophodne mere, a s druge – potrebna je čvrstina koja meru kazne dovodi do izvesne punoće.
O tome piše i svetitelj Teofan: „Nikad nemoj dozvoliti slabost da ti se nešto otrgne s jezika ili da pokretom pokažeš da ti je u duši neki nemir… To uvek ponižava… i pokazuje da ne umeš da vladaš sobom. – Bolno mi je da to vidim u tebi. Pošto te volim, želim da budeš savršena u svemu… Ovo uopšte nije teško učiniti… Radi ovako: kad osetiš pokret u duši, ukroti ga, pa tek onda govori i deluj; a dok osećaš nemir – ćuti…“
A kakve mogu biti kazne – tu sve zavisi od porodice, od osobenosti deteta, od njegovog odnosa s roditeljima. Prirodno, kazna treba da bude srazmerna prekršaju. Kad odlučuju o kažnjavanju deteta roditelji treba da imaju na umu jednu vrlo važnu stvar: stepen detetove krivice je jedna stvar, a stepen roditeljskog gneva, ljutnje i rastrojstva je sasvim druga, i ove stvari ni na koji način ne mogu biti povezane. O tome piše i svetitelj Teofan: „Zastupam se za siroticu… Ne uvek kazna… Češće – nagovaranje. To je blaže i sigurnije. Neprestana strogost je surova i nemilosrdna. Naravno, ne treba biti popustljiv, ali i strogost treba rastvarati toplinom ljubavi… Siguran sam da se stvari kod vas odvijaju baš tako.“
Razdražljivost roditelja je najgori neprijatelj porodičnog vaspitanja! „Ljubavna reč nikad ne izaziva razdražljivost, – kaže svetitelj, – reč u obliku komande nikad neće doneti plod.“ On svojoj deci daje konkretne savete: „Veoma mi je žao što Černička biva oštra… Treba ja naučiti da navikne da gospodari sobom. Radite ovako… Kad se ispolji ova nemoć, ništa joj ne govorite. Zato što ste i vi pomalo nemirni i ona je u izvesnoj zbunjenosti ili uzbuđenju. Neće izaći na dobro ako budete govorili u takvom stanju. Ali kad se obe smirite… istog dana ili drugog… majčinski joj se obratite… Hoćeš li da budeš razumna, pametnica?
O tome koliko je važno hvaliti devojčice
U svojim pismima svetitelj nas uči da hvalimo kćerke. Sam nam daje primer za to: „Mališanka Maša je pametnica! Zna da je loše – loše! Želim da tačno ispuni svoje obećanje: neću više…“ „Dunja već lepo piše. Neka ne žuri, nego neka uči da piše lepo, svako slovo pažljivo. I biće dobro.“ „Liza je pametnica što čita takve knjige… Za nju su „Pisma o duhovnom životu…“ To su samo neki primeri opštenja svetitelja s duhovnom decom koji su prožeti ogromnom očinskom ljubavlju. Obraćajući se u pismima devojčicama i devojkama on ih često naziva lepoticama. I to je takođe važno pitanje vaspitanja. Sumnja u svoju spoljašnju privlačnost je težak krst za devojčicu. Zato kakvim god izgledom da je priroda obdarila kćerku, važno je da se od najmanjeg uzrasta gaji u ubeđenju da je lepotica. Treba isticati vrline. Ne treba se smejati njenim manama: debljina, pegice i prćast nos – sve su to neponovljive crte njenog ličnog šarma.
O vaspitanju devojčica u ljubavi i brizi za ljude iz okoline
Svetitelj mnogo govori o vaspitavanju devojčica u ljubavi prema radu: „Više je učite ručnim radovima kojima bi mogla da se prehrani. Čini mi se da je izrada čipke vrlo unosna. Izaberite neku jednu stvar. A koju ćete – na vama je.“ Hrišćanski filozof i pisac Ivan Aleksandrovič Iljin o značaju rada u gajenju dece piše: „Dete od ranog uzrasta treba da oseti stvaralačku radost i moć rada, njegovu neophodnost, vrednost i smisao. Ono treba da iskusi da ‘rad’ nije ‘bol’ i da rad nije ‘ropstvo’, već da je rad, naprotiv, izvor zdravlja i slobode.“
Nije teško navići devojčicu da pere i čisti, kuva i šije. Mnogo je teže naučiti mlado biće da vodi domaćinstvo bez žalbi i roptanja. „Glavno je da uvek nešto radite, – piše svetitelj, – posle toga čitajte. Još: treba da steknete naviku da uživate u prirodi: svako godišnje doba ima svoje čari. Treba da umete da ih osetite. Za to je potrebna mudrost. Da li želite da budete mudri? Izvolite da se dovijate da tako činite. Možete li još nešto? – Postanite milosrdna sestra za svoje selo: odlazite na mesta gde vladaju siromaštvo, bolesti i tuga i pomažite koliko i kako možete. To donosi ogromnu utehu! – Zar ste samo okorela egoistkinja? – Ali ako ste takvi nemojte očekivati sreću, pa sve da plivate u srebru i zlatu. Treba ubiti ovog zločinca – egoistkinju. Ako je ne ubijete sami, Gospod će čekić za čekićem slati (razne neuspehe) kako bi slomio ovaj kamen.“ Treba da naučite devojčicu da primećuje tuđi bol. Neka se trudi da pomaže slabima i bolesnima koliko može. Važno je da se ne bojite da date kćerki packu ako ismeva nečije nedostatke. Devojčice mogu biti okrutne i to mnogo više nego dečaci. Važno je da dozvolite detetu da se brine o bližnjima, neka to bude i nezgrapno, ali iskreno, i da ne zaboravlja da pokazuje svoju zahvalnost. Ravnoteža milosrđa i razumnosti je recept za istinsku ženstvenost. I ne radi se samo o tome kakva će kćerka žena postati. Može se desiti da se uopšte ne uda, ali će joj dar ženstvenosti, dobrote i samilosti biti u ogromnoj meri potreban.
*
Najvažnije vreme u ljudskom životu je vreme vaspitanja, jer ovo doba često rešava čovekovu sudbinu, ne samo u ovom životu, već i u čitavoj večnosti. I „ako načinite od (svoje kćerke – dopuna. autora) sud za čast, – obećava svetitelj Teofan Zatvornik – Gospod će ovaj trud primiti više od drugih koji su na korist“.
Jekaterina Silinska
Sa ruskog Marina Todić
Izvor: https://srpska.pravoslavie.ru/140296.html
