Васкршња посланица

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Васкрсење Твоје, Христе Спасе, Ангели поју на небесима,

И нас на земљи удостој да Те чистим срцем славимо!

Како су дивне ове ријечи, браћо и сестре, дјецо наша духовна, које запјевасмо у свештеним литијама, ходећи око наших скромних богомоља-катакомби, у ову дивну и радосну ноћ Васкрсења Христовога. Након што смо, на свештеников позив да примимо „свјетлост, од незалазне свјетлости“ упалили своје свјетиљке, а мислено, са мудрим дјевојкама, и умне и духовне свјетиљке душа својих, запјевасмо и ову прославу Васкрсења Христовог, коју у тај час са нама и умне ангелске силе oпјевају на небесима и тако се сјединисмо у један свештени инструмент војујуће и торжествујуће Цркве, која једним устима и једним, чистим, срцем слави и прославља Васкрслога Христа.

И задрхта ад и све силе нечисте, духови у поднебесју, када се, радосно и громогласно, зачу кратка и свесвештена химна: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт умртви и онима у гробовима живот дарова! Само дан прије тога, пјевала је, радосно-тужно, Црква, са Пресветом Богомајком: Исусе, слатки мој, и спасоносна светлости, како си се сакрио у гробу мрачном? О несисказаног и неизрецивог трпљења!

И ти сам, предивни Спасе, са Крста си вапио народу безумном, тврдовратом и необрезаних срца: „ Народе мој, шта ти учиних, или чиме ти досадих? Слепце твоје просветлих, губавце твоје очистих, човека који лежаше на одру подигох. Народе мој, шта ти учиних, и чиме ми узврати? Уместо мане жуч, уместо воде оцат, уместо да ме волите, на крст ме приковасте.

Чак су се и највјернија ученичка срца, па и пречисто срце Богомајке, пробадано мачем бола и туге, гледајући Учитеља, благог Животодавца, како на крсту беживотан виси и како се у мрачни и хладни гроб полаже, плачевно питала: како ће са Крста просијати радост, како ће из гроба истећи Живот, када гроб само тугу и трулежност и смрт приноси?

Али, као што је Господ и пророковао ученицима Својим у онај страшни дан пред безмјерна Страдања Своја: „Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост.“ (Јн. 16:20).

Зато света Црква већ на  јутрењу Великог Петка са надом пјева стихове: „Жив си ти Боже, иако си умртвљен на дрвету. О мртваче наги, и Бога живога Логосе!“, а знајући да се свештена и надразумна тајна збива пред нашим очима, јер пламени мач херувимски одлази од врата раја и благоразумни разбојник у њега улази, говоримо тугујући, поучени Апостолом Павлом, не као они који немају наде: „Закључана отвори едемска врата. Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се!“ (стихови синаксара јутрења Великог Петка).

И заиста: „Узалуд чуваш гроб, стражо! Јер не може рака задржати Саможивот!“, каже се на јутрењу Велике Суботе. И док у гробу борави тјелесно, у Ад душом силази као Бог, из Ада изводи све душе праведника, од Адама и Еве тамо пребивајућих, у Рај улази са покајаним разбојником, а са Оцем на престолу Неограничени пребива као Бог.

Ад и ђаволи у њему дрхте, пријеворнице и врата његова сламају се, Христос из гроба васкрсава, свима нам дарујући вјечни живот, мироносице се у свештеном страху радују при јављању анђела, долазећи на празан гроб, апостоли ликују, читава твар, након што је уздисала и јецала, прославља, и ми се сви радујемо и кличемо: Христос Васкрсе!

Нема веће тајне ни радосније вијести, у свим вијековима и свим свјетовима, од тога да је Христос васкрсао, браћо из сестре, из те тајне је, увијек до сада, па тако и данас, растужени, оболешћени, осмрћени човјек, бачен у глиб овоземаљски и у дубине Ада преисподњега, црпио једину снагу и једину наду. Осим Христа Васкрслога ничег под сунцем новог, и ничег исцјељујућег, живог и оживљујућег.

Кроз тајну васкрсења, Христовог и нашег личног, бивамо и остајемо оно што јесмо и нашта смо призвани, круна творевине и биће вјечно живо у заједници једних са другима и са Богом, вјечним, непролазним и непромјењивим. Ту тајну је Црква од Истока од самих својих зачетака и свога рођења љубоморно и неизмјењиво чувала, вјеровала и обдржавала, и свима је громогласно проповиједала и предавала као највећу тајну читавог космоса и свих свјетова, као једину тајну која трагичног човјека избавља од његовог трагизма и пропасти, као квинтесенцију самога Еванђеља и коначног испуњења онога што започе ријечима, како Јована Претече, тако и самога Господа Христа: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“

Ту тајну, нажалост, многи од оних који се хришћанским именом, називају, говоре да хришћанско учење исповиједају па чак се и хришћанском црквом називају, потпуно су напустили, забораву предали и оставили као неку безначајну и успутну ствар поменуту у Светом Еванђељу. Читав Запад, са својим изопаченим и расхристовљеним хришћанством, одбацио је вјеру у васкрсење Христово, догмат свих догмата, и на пиједестал Васкрслог Богочовјека ставио човјека, учинивши га човјекобогом, како нас премудро са Достојевским учи велики Отац Цркве, Преподобни Јустин Ћелијски. Тиме су човјека, умјесто да га сједине са Богом и Васкрсењем Христовим и тако пронађу рјешење свих рјешења, уствари поистовијетили са ђаволом, не схватајући и не схвативши да се, сваки проблем човјека, како каже о. Јустин, извија у ствари у проблем ђавола, а да се једино рјешење човјека налази у Богочовјеку, у свесвештеном богочовјечанском конзервативизму, у свесвештеној Тајни Васкрсења Христовог.

И зато нам је сваки празник Пасхе Христове, Васкрсења Христовог нови подсјетник и нови замајац и подстрек да не треба очајавати у учмалој жабокречини овога свијета, јер: „Не бојте се, ја сам побиједио свијет!“ (Јн,16:33), говори Господ. Шта год да вријеме и спољашње околности доносе, битно је мјерити и премјеравати мјером Богочовјека и Цркве Његове, мјером Васкрсења Христовога, мјером љубави према Богу и ближњем, о којој висе сав Закон и Пророци.

Сјетимо се те заповијести Господње у ове дане када нас, поред осталих трагичних статистика, бомбардују и статистикама да на свијету данас има 820 милиона гладних људи, и да је глад један од великих и страшних фактора и узрока умирања људи у свијету. Не дозволимо да ближњи наш буде гладан, да презриво одбацимо глад, муку и страдање ближњега свога. Не дозволимо да потпаднемо под исту осуду као безумни, безимени еванђелски богаташ који се облачаше у скерлет и свилу и сјајно се провођаше, а пред вратима његовим гладан и болестан лежаше убоги Лазар. Нађимо се, зато, ближњима својим, не као безумни богаташ, него као милостиви Самарјанин, сјећајући се ријечи Господњих да су „блажени милостиви, јер ће бити помиловани“.

Видимо стога, браћо и сестре, да човјек, који је већ, ево двије  године био под страшном пресијом и притиском и страхом од болести и умирања опет сада, у овом времену у коме је тако много свакојаких информација, полуинформација, и, најчешће, дезинформација, а у коме је тако мало милости, сажаљења, вјере, наде и љубави, избезумљено опет стрепи у страху од глади и немаштине, пустошећи продавнице и сакупљајући и сабирајући себи блага на земљи овој, не поуздајући се у свепромислитељну Вољу Божју која је над свима нама. Страх, страх, страх; страх и паника који се циљно и циљано сију међу нама изгоне и уништавају у душама радост хришћанску, вјеру хришћанску, наду хришћанску, љубав хришћанску и умјесто човјека оживљеног и оснаженог Богочовјеком, чине човјека човјеком получовјеком и потчовјеком, човјеком-робом, мирним и кавезом задовољним, највећим непријетељем Истине и Слободе.

Не бојмо се, дакле, браћо и сестре, драга наша дјецо духовна, ни гласова о болестима, ни ратовима, ни глади, ни немаштине, нити било какве силе овоземаљске, јер ништа од тога не одваја човјека од Бога као гријех и као јерес. Зато нам је, прије свега, у ова смутна времена, важно да и даље чувамо ријеч о Крсту и Васкрсењу у срцима својим, да је проповиједамо и на трговима и са кровова, и да се не плаши срце наше, као што нас и учи свето Еванђеље, оних и онога што може убити тијело, него само онога што душу може вргнути у пакао огњени.

Богоспасавана Епархија рашко-призренска, и сви ми у њој, клир и вјерни народ, по благослову и завјету нашег светог Старца, блаженопочившег и увијек помињаног Владике Артемија, молитвеника и руководитеља нашег, дужни смо да чувамо вјеру православну од сваког новачења и кварења, прије свега свједочанством живота свога, а потом и благословеном исповједничком ријечју. Позивамо Вас, дјецо наша духовна, да неодступно стојимо и држимо тај исповједнички правац, чувајући Цркву – стуб и тврђаву Истине, да би она нас чувала и сачувала, како је и чувала српски род све ове вијекове, док је он Њу, народ светих јунака, чувао, и за Њу душу своју полагао, да бисмо и ми данас могли празновати и славити и радосно узвикивати: Христос васкрсе!

Без смутње и страха корачајмо за овим предивним побједиоцем смрти и у ова времена када се највећи ратотворци граде великим миротворцима, када на мир позивају они који немир творе и заборављају на јединог Господара мира који рече ученицима својим: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје“. (Јн. 14, 27)

Молимо се зато и за мир међу православном браћом нашом у Украјини, подсјећајући да у Кијеву, матери руских градова, и широм Украјине страдање православног народа није почело јуче нити ове године, већ нештедимице траје већ годинама, пред очима читавог свијета, који је та страдања нијемо посматрао. Призивамо Христа, господара мира и умиритеља, да свима да да мир Његов имају, да се под његовим барјаком и знамењем за мир и против неправде боре, са свијешћу да сваки други знамен и барјак и сваки други мир не долазе од Господа, Оца Свјетлости.

Нека свјетлост Васкрсења Христовог обасја сваку православну душу оном еванђелском свјетлошћу којом Кнез руски Владимир крсти у Кијеву руски народ и приведе га, кроз купељ крштења у Православној Цркви, познању Васкрсења Христовог. Све њих, који кроз огањ муке и страдања и рата пролазе, поздрављамо сверадосним и живоносним поздравом: Христос Васкрсе!

Не заборављамо ни страдалнике и мученике наше косовско-метохијске, који крст свој смирено носе на окупираном Косову и Метохији, надајући се светолазаревском Васкрсу косовском и свесрпском, које свака наша душа богочежњиво очекује. И њих молитвено и срдачно поздрављавамо, уз жељу да се у слободи, духовној и тјелесној, окупљамо око наших огњишта и светиња косовско-метохијских, са којих и сами пред силом овоземаљском бисмо прогнани, дивним и радосним поздравом: Христос Васкрсе!

И све Србе широм српских земаља, радосно поздрављамо, желећи им да се држе Крста и Пилипендиног „српскога Риста“, прослављајући Васкрсење Христово, не предајући се малодушности и чамотињи, знајући да: Христос Васкрсе!

И све вас, драга дјецо духовна, још једном радосно поздрављамо, желећи вам духовне и тјелесне радости и крепости, да не малакшете на овом узвишеном и дивном путу Христовом, страдално-торжественом, и крсто-васкрсном. Не бојмо се никакве силе овоземаљске, која дрхти, као што уздрхта и сами Ад, пред овим дивним поздравом:

Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом Христом:

+ Епископ рашко-призренски у егзилу – КСЕНОФОНТ 

+ Хорепископ старорашки и лознички – НИКОЛАЈ

+ Хорепископ новобрдски и панонски – МАКСИМ

+ Хорепископ хвостански и барајевски – НАУМ

О Васкрсу 2022. године,

У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама

Извор: Епархија рашко призренска у егзилу

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!