Istorija

Vasilija Vukotić, bolničarka i ratnica, junakinja Mojkovačke bitke

Vasilija Vukotić, ćerka slavnog serdar Janka, proslavila se kao bolničarka i ratnica, završila Ruski institut i govorila nekoliko stranih jezika

Vasilija Vukotić, kćerka serdara Janka Vukotića

Hrabra, skromna, lepa i posvećena slobodi srpskog naroda. Takva je bila Vasilija Vukotić, kćerka čuvenog serdar Janka, jedna od žena heroja Prvog svetskog rata. S obzirom na to da mu je sin jedinac imao sedam godina, poveo je u rat svoju mezimicu Gagunu, kako joj je tepao. Kao ordonans – mlađi oficir na službi komandantu, bila je uz oca u najljućim bitkama, protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja.

Mlada devojka je brzo sticala vojne veštine, bila je prst u „šaci spartanaca“ serdar Janka, koji su nadljudskom borbenošću živim štitom pravili odstupnicu srpskoj vojsci, dok se povlačila ka Krfu, pred silovitim naletom austrougarske vojne armade.

Vasilija Vukotić (udata Martinović, kasnije Vrbica), nadimak Lepa Gaguna, Foto: Vikipedija


U čuvenoj Mojkovačkoj bici, na Božić 1916. godine, istakla se izuzetnom hrabrošću, a po lepoti je već bila daleko poznata. Dok se školovala na Ruskom institutu na Cetinju, koji je osnovala carica Marija Feodorovna – Romanov, snevala je o udaji, a ne o bojnom polju. Zajedno sa stotinak devojaka sticala je znanje na srpskom, ruskom i francuskom jeziku, spremala se za nastavnika i vaspitača. Ali, Balkanski ratovi su joj promenili sudbinu. Ostavila je knjigu i postala bolničarka, zajedno sa majkom i brojnim rodoljubivim devojkama.

– Od prvog dana rata, u bolnici je bila i moja majka Milica. Mislim na onaj rat sa Turcima 1912. godine, kada su vođeni bojevi za Skadar i Taraboš, za Bardanjole, za staru Srbiju i delove Raške oblasti. Tada su Kosovo i Metohija pištali pod turskim i arnautskim jarmom. Među ranjenicima, gledajući njihove rane, shvatila sam da je rat najveće ljudsko prokletstvo. Pa ipak, ovaj rat sam pravdala time što je sa pradedovskog ognjišta trebalo prognati kugu i osloboditi srpski živalj koji je vapio za slobodom – zabeležila je Vukotićeva.

Posle balkanskih sukoba, lepa i plemenita Vasilija, nije dugo uživala u bezbrižnim devojačkim danima. Kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, u odbranu roda podigla se crnogorska vojska. Krajem juna 1915. godine, serdar Janko je bio skrhan brigama, umorom, nesanicom i isrcpljujućim borbama, a najžalije mu je bilo to što nema sina stasalog za vojsku, dok su iz pojedinih kuća poginule i tri, četiri muške glave. Čast mu nije dozvoljavala da u borbu zove mladiće iz drugih porodica, a da njegova ostane netaknuta. Sin Vukašin imao je samo sedam godina, pa je doneo odluku i teška srca obratio se svojoj mezimici.

– Jednog dana, dok smo još bili na Cetinju, reče mi: „Spremi se, Gaguna. Od danas ćeš sa ocem. Gde budem ja, bićeš i ti“. To je bilo sve što je rekao. Ja – presrećna! Nisam ni pomišljala na opasnosti i iskušenja koja me očekuju – pričala je iskreno Vasilija.

Serdar Janko Vukotić sa kćerkom Vasilijom, Foto: Novosti


Janko je kćerku postavio za ordonansa sa zadatkom da vojsci prenosi njegove zapovesti i naredbe. Tako je postala učesnik sudbonosne Mojkovačke bitke, jedne od prelomnih u Velikom ratu. Uoči napada Austrougara, u Kolašinu je proslavljeno Badnje veče. Među vojnicima i oficirima, Vasilija je bila jedina žena. Scenu, koja je u mnogome podsećala na poslednju večeru uoči Kosovskog boja, kćer serdar Janka je uporedila sa scenama iz „Gorskog vijenca“:

„I evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj srpske zemlje, da će radije izginuti na braniku otadžbine“.

Sve strahote i patnje, ljudsku klanicu, preživela je ova hrabra devojka. Crnogorski gorštaci su uz velike gubitke fanatično branili položaje i odstupnicu srpskoj vojsci, čije su trupe kasnije uspele da prođu kroz Skadar i tu sačekaju savezničke brodove za Krf. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima bitke:

„Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, goriš i nestaješ. Tvoji sinovi leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadanih creva, otkinutih ruku i nogu. Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao“.

NIČIJA NIJE DO ZORE GORELA

Zahvaljujući Vasilijinom svedočenju, poznate su i čuvene reči njenog rođaka Đure Vukotića uoči Mojkovačke bitke, izgovorene na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka:
„Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo, imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela“.

Posle rata, Vasilija se sa porodicom preselila u Beograd. Bila je visoko obrazovana i sjajni poznavalac ruskog i francuskog jezika. Između dva svetska rata se dva puta udavala (za dr Nika Martinovića i generala Boža Vrbicu), oba puta ostala udovica, decu nije imala. Živela je povučeno i usamljeno u Beogradu, gde je umrla 1977. godine. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, gde počivaju njeni roditelji. Kapetan Vukašin Vukotić, sin serdar Janka i njen brat, bio je ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića.

DETINJSTVO UZ PESME O OBILIĆU

Do Balkanskih ratova, život Vasilije Vukotić, rođene 1897. godine, po njenim rečima, tekao je ustaljnim redom:

– U kući mojih roditelja, Milice i Janka, u kojoj su se okupljali narodni glavari i ugledni političari Crne Gore, najčešće se govorilo o ratovima. A o čemu bi drugom? Mi kao da drugih tema nemamo. I uvek su te sedeljke bile praćene guslama i pesmom kako je Miloš rasporio Murata. Guslar bi tu malo zastao, pravio pauzu, a meni se činilo da vidim tu sliku.

Autor: Marija Pavković

Izvor: rasen.rs