Valentin Katasonov: Rat u Ukrajini su isprovocirale tri američke oligarhijske grupe
„Američka imperija sama sebe ruši“
U Americi ima mnogo konzervativaca koji ne dele zvanični stav Vašingtona o vojnoj operaciji Rusije u Ukrajini. Već sam pisao o jednom od njih – Polu Krejgu Robertsu. Ne manje poznat je i američki ekonomista konzervativnog usmerenja Majkl Hadson (Michael Hudson). Poznat je postao još pre pola veka kada je 1972. godine svet ugledao njegov fundamentalni rad „Super-imperijalizam: poreklo i osnova dominacije SAD u svetu“ (Super imperialism: the origin and fundamentals of U.S. world dominance). Prošle godine je na ruskom jeziku izašla druga Hadsonova knjiga „Ubistvo gospodara. Kako finansijski paraziti i dužničko ropstvo uništavaju svetsku ekonomiju“ (predgovor V.J. Katasonova; «Naše zavtra», 2021).
Majkl Hadson, kao i Pol Krejg Roberts, žestoko kritikuje unutrašnju i spoljnu politiku SAD. Hadsona nisu ostavili ravnodušnim ni poslednji događaji u Ukrajini. Na sajtu poznatog američkog konzervativca Rona Unza, pod nazivom The Unz Review, objavljeno je nekoliko Hadsonovih članaka o ovoj temi. 28. februara pojavio se članak „Amerika pobeđuje Nemačku treći put u veku“ (America Defeats Germany for the Third Time in a Century). 7. marta – članak „Američka imperija sama sebe ruši“ (The American Empire Self-Destructs). 23. marta objavljen je video i stenogram Hadsonovog intervjua pod nazivom: „Sankcije: povratni udarac“ (Sanctions: the Blowback).
U prvom od pomenutih članaka Hadson se priseća svoga učitelja Hermana Kana (1922-1983), poznatog američkog ekonomiste, futurologa, direktora Hadsonovog instituta. Hadson se priseća da je Herman Kan počinjao svaki svoj nastup rečima „Ratovi nikada ništa nisu rešili“. To je bila teza posleratnih američkih liberala. I Hadson počinje opovrgavanje ove teze. Evo, i današnji rat u Ukrajini, smatra Majkl Hadson, može mnogo toga izmeniti i mnogo toga rešiti. Taj rat se ne vodi između Rusije i Ukrajine već između Rusije i Amerike.
Hadson je usredsređen na pitanje američkih ciljeva u ratu. Da Vašington pokušava da oslabi Rusiju, koja ometa američku dominaciju u svetu – očigledno je. To se dešavalo i u godinama hladnog rata.
Ipak, osim dugoročnih geopolitičkih ciljeva u odnosima sa Rusijom, Vašington ima i konkretnije ciljeve, srednjoročne i kratkoročne. To su ciljevi američkog biznisa koji posmatra politiku kroz prizmu tržišta, izvora sirovina, investicija, i, u krajnjoj liniji – dobiti. Biznisu je potreban profit ovde i sada. Ta nestrpljivost američkog kapitala omogućava da se bolje razumeju uzorci konflikta koji je počeo u Ukrajini.
Ključna teza Majkla Hadsona glasi: Pentagon i NATO su se našli pod petom krupnog biznisa, što dovodi do iracionalnih, sa tačke gledišta dugoročnih političkih ciljeva, rešenja i dejstava. Članak koji razmatramo ima podnaslov: «Sektori MIC, OGAM i FIRE pokoravaju NATO» (The MIC, OGAM and FIRE Sectors Conquer NATO).
MIC – military-industrial complex. Vojno-industrijski kompleks (VIK).
OGA– oil and gas and mining complex. Naftni, gasni i rudaski kompleks (NGR).
FIRE – banking and real estate complex. Bankarski sektor i sektor nekretnina (BSN).
Hadson napominje da su tri navedena ekonomska sektora uspostavila potpunu kontrolu nad Kongresom SAD: „Ključni senatori i članovi donjeg doma Kongresa ne predstavljaju toliko svoje države i okruge, koliko ekonomske i finansijske interese glavnih učesnika svoje političke kampanje… I ovi učesnici se, u osnovi, dele na tri bloka“. A dalje, dospevši u Senat i Kongres SAD, predstavnici blokova raspoređuju potrebne ljude u izvršnu vlast. „Tri glavne oligarhijske grupe, kupivši kontrolu nad Senatom i Kongresom, postavile su svoje političare u Stejt department i Ministarstvo odbrane“.
Prvi od pomenutih sektora – VIK (vojno-industrijski kompleks) – nalazi se, posle završetka hladnog rata, u stanju „stagnacije“. Rat isprovociran u Ukrajini, po mišljenju lobista VIK-a u Kongresu, Stejt departmentu i Pentagonu, dovešće do njegove „reanimacije“. Hadson piše da je „reanimacija“ već počela: „Akcije ovih kompanija (VIK, prim. V.K.) naglo su porasle posle izveštaja o ruskom napadu… Investitori su shvatili da rat u svetu „pentagonskog kapitalizma“… obezbeđuje garantovanu zaštitu nacionalnoj bezbednosti za ostvarivanje monopolskog profita u vojnoj industriji… Vojna eskalacija prošle nedelje, obećava nagli rast prodaje oružja NATO-u i drugim saveznicima SAD, što omogućava bogaćenje onih koji su realno izabrali ove političare. Nemačka se brzo saglasila sa povećanjem svojih rashoda za naoružanje za više od 2% BDP“. Kompanije američkog VIK-a, kao što su Raytheon, Boeing i Lockheed-Martin, računaju na narudžbine ne samo do Pentagona, već i od vojnih ustanova u Nemačkoj i drugih evropskih članova NATO-a.
Svoje interese u ratu slede i kompanije drugog sektora – NGR (naftini, gasni i rudarski kompleks). Kako piše Hadson „cilj ovog kompleksa je da maksimalizuje cenu svoje energije i sirovina da bi maksimalizovao svoju rentu od prirodnih resursa. Monopolicazija naftnog tržišta dolarske zona i njegova izolacija od ruske nafte i gasa, više od godinu dana, predstavlja osnovni prioritet za SAD, jer gasovod „Severni tok 2“ preti da još bliže poveže zapadnoevropsku i rusku ekonomiju“.
Cilj lobista NGR je: „sprečiti druge zemlje, koje ne dozvoljavaju kontrolu američkim OGAM kompanijama nad svojom naftom, gasom i rudarskom industrijom, da konkurišu na svetskom tržištu američkim dobavljačima. Izolacije Rusije (i Irana) od zapadnih tržišta dovešće do smanjenja isporuke nafte i gasa što će uticati na odgovarajući rast cena i profita korporacija“.
Uzgred lobisti NGR u Kongresu gotovo su na nulu sveli predizborna obećanja Džo Bajdena da će ekologija i borba sa klimatskim promenama postati za Ameriku najviši prioritet. Hadson primećuje da je „dopunski cilj (lobista NGR /OGAM/, prim. V.K.) ignorisanje i odbacivanje ekoloških težnji da se nafta, gas i ugalj zamene alternativnim izvorima energije. Saglasno tome, Bajdenova administracije je podržala širenje bušenja u moru, podržala je izgradnju kanadskog naftovoda do najprljavijeg u svetu izvora nafte, u bitumenskom pesku Atabaske, i proslavila obnavljanje hidrauličnog frakturiranja u SAD“.
Oligarhijsku grupu koja predstavlja treći sektor, BSN (banke i nepokretnosti), Hadson naziva „savremenim finansijsko-kapitalističkim naslednikom stare postfeudalne zemljoposedničke evropske aristokratije koja živi od zemljišne rente“. Lavovski deo zemljišne rente danas pripada bankama koji dobijaju procenat od hipotekarnih kredita. Kako primećuje Hadson, oko 80 procenata kredita američkih i britanskih banaka dobija sektor nepokretnosti što dovodi do povećanja cene zemljišta kao i arende za njeno korišćenje. Odavno je kroz hipotekarno kreditiranje došlo do spajanja bankarskog biznisa i sektora nepokretnosti koji su oformili jedinstveni kompleks FIRE (bankarski i sektor nepokretnosti – BSN). „Cilj ovog sektora u zemlji je maksimalizacija zemljišne rente i ‚prirasta kapitala‘ omogućenog povećanjem zemljišne rente“ – primećuje Hadson.
Predvodnik demokrata u Senatu, Čak Šumer iz države Njujork, jedan je od istaknutih lobista banaka sa Vol Strita i celokupne oligarhijske grupe FIRE. A dugo vremena (1973-2009) jedan od najenergičnijih boraca za interese FIRE u Senatu bio je današnji predsednik SAD, a tada predstavnik u gornjem domu Kongresa SAD države Delaver – Džo Bajden.
FIRE sektor ima pretenzije koje sežu daleko iza granica Amerike. Oligarsi FIRE žele da uzimaju procente i rentu iz celog sveta. Hadson piše: „Na međunarodnom nivou cilj FIRE sektora je privatizacija inostranih ekonomija (pre svega da bi se obezbedila privilegija Sjedinjenim Državama da daju kredite), monopolizacija državnih infrastruktura i komunalnih usluga u težnji dobijanja rente na račun pružanja osnovnih usluga (takvih kao što je zdravstvo, obrazovanje, transport, veze i informacione tehnologije) po maksimalnim cenama, a ne po subvencionisanim, radi sniženja troškova života i vođenja biznisa“.
Između ove tri ogligarhijske grupe (sektora) postoje tesne veze koje stvaraju sinergiju u vidu dopunske rente. Tako je „Vol Strit uvek bio tesno povezan sa energetikom (nafta i gas), upravo sa bankarskim konglomeratima Citigroup i Chase Manhattan u kojima dominiraju Rokfeleri… Sektori FIRE, MIC i OGAM – predstavljaju tri rentijerska sektora koji dominiraju u današnjem postindustrijskom finansijskom kapitalizmu“.
Već u prvim danima vojnih dejstava u Ukrajini, tržišna vrednost i kapitalizacija najvećih kompanija i organizacije sve tri oligarhijske grupe američkog kapitala je skočila: „Njihova zajednička bogatstva su naglo rasla u meri rasta akcija MIC i OGAM. A koraci preduzeti za isključenje Rusije iz zapadnog finansijskog sistema (a sada delimično i iz SWIFT-a), u spoju sa neprijatnim posledicama izolacije evropskih ekonomija od ruske energetike, obećavaju da će stimulisati priliv u dolarskim hartijama od vrednosti“.
Ipak, beneficijar ovog rata u Ukrajini je nevelika grupa američkih oligarha koji predstavljaju tri pomenuta ekonomska sektora. Ostatak Amerike je „luzer“ (gubitnik). Interesi ostatka Amerike danas nisu predstavljeni ni u gornjem ni u donjem domu Kongresa: „Ključni senatori i poslanici u Kongresu ne predstavljaju toliko svoje države i okruge, koliko ekonomske i finansijske interese svojih glavnih donatora“. Među ovim „donatorima“ nema predstavnika ni poljoprivrede, ni industrije (izuzimajući proizvodnju oružja).
Hadson zaključuje da: „Konvergencija političkih ciljeva tri dominantne američke rentijerske grupe potiskuje interese rada i čak industrijskog kapitala izvan granica VIK (vojno industrijskog kompleksa). Ova konvergencija predstavlja definišuću karakteristiku današnjeg postindustrijskog finansijskog kapitalizma. U suštini, to je povratak ekonomskoj potrazi za rentom koja je nezavisna od politike rada i industrijskog kapitala”. U mnogim svojim radovima Hadson zove ovo stanje: potonuće Amerike u novi feudalizam. Za razliku od starog feudalizma koji je bio orijentisan na održavanje i uvećavanje rente u granicama feuda (zemljišnog poseda), novi američki feudalizam želi da ubira rentu celom u celom svetu.
Hadson nije slučajno ovaj članak naslovio „Amerika pobeđuje Nemačku treći put u veku“. Nemačka se pokazala kao poslušni vazal američkog gospodara-feudalca. Vazal je prinuđen da snosi sve gubitke. I o tim gubicima (koji su već nastali i koji mogu uskoro nastati) Majkl Hadson piše prilično podrobno: „Najvažniji strateški cilj SAD u konfrotaciji NATO-a sa Rusijom je rast cena nafte i gasa, pre svega na štetu Nemačke; pored stvaranja profita na berzi naftnim kompanijama SAD, vrlo visoke cene energenata odvući će i veliki deo novca iz nemačke ekonomije. Po svoj prilici, SAD u veku treći put pobeđuju Nemačku, svaki put jačajući kontrolu nad njenom ekonomijom, koja sve više zavisi od SAD… a NATO predstavlja efektivnu zaštitu od bilo kakvog unutrašnjeg nacionalnog otpora“.
Autor: Valentin Katasonov
Preveo: Aleksandar Mirković
Izvor: Srodstvo po izboru
