Валентин Катасонов: Рат у Украјини су испровоцирале три америчке олигархијске групе

„Америчка империја сама себе руши“

У Америци има много конзервативаца који не деле званични став Вашингтона о војној операцији Русије у Украјини. Већ сам писао о једном од њих – Полу Крејгу Робертсу. Не мање познат је и амерички економиста конзервативног усмерења Мајкл Хадсон (Michael Hudson). Познат је постао још пре пола века када је 1972. године свет угледао његов фундаментални рад „Супер-империјализам: порекло и основа доминације САД у свету“ (Super imperialism: the origin and fundamentals of U.S. world dominance). Прошле године је на руском језику изашла друга Хадсонова књига „Убиство господара. Како финансијски паразити и дужничко ропство уништавају светску економију“ (предговор В.Ј. Катасонова; «Наше завтра», 2021).

Мајкл Хадсон, као и Пол Крејг Робертс, жестоко критикује унутрашњу и спољну политику САД. Хадсона нису оставили равнодушним ни последњи догађаји у Украјини. На сајту познатог америчког конзервативца Рона Унза, под називом The Unz Review, објављено је неколико Хадсонових чланака о овој теми. 28. фебруара појавио се чланак „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“ (America Defeats Germany for the Third Time in a Century). 7. марта – чланак „Америчка империја сама себе руши“ (The American Empire Self-Destructs). 23. марта објављен је видео и стенограм Хадсоновог интервјуа под називом: „Санкције: повратни ударац“ (Sanctions: the Blowback).

У првом од поменутих чланака Хадсон се присећа свога учитеља Хермана Кана (1922-1983), познатог америчког економисте, футуролога, директора Хадсоновог института. Хадсон се присећа да је Херман Кан почињао сваки свој наступ речима „Ратови никада ништа нису решили“. То је била теза послератних америчких либерала. И Хадсон почиње оповргавање ове тезе. Ево, и данашњи рат у Украјини, сматра Мајкл Хадсон, може много тога изменити и много тога решити. Тај рат се не води између Русије и Украјине већ између Русије и Америке.

Хадсон је усредсређен на питање америчких циљева у рату. Да Вашингтон покушава да ослаби Русију, која омета америчку доминацију у свету – очигледно је. То се дешавало и у годинама хладног рата.

Ипак, осим дугорочних геополитичких циљева у односима са Русијом, Вашингтон има и конкретније циљеве, средњорочне и краткорочне. То су циљеви америчког бизниса који посматра политику кроз призму тржишта, извора сировина, инвестиција, и, у крајњој линији – добити. Бизнису је потребан профит овде и сада. Та нестрпљивост америчког капитала омогућава да се боље разумеју узорци конфликта који је почео у Украјини.

Кључна теза Мајкла Хадсона гласи: Пентагон и НАТО су се нашли под петом крупног бизниса, што доводи до ирационалних, са тачке гледишта дугорочних политичких циљева, решења и дејстава. Чланак који разматрамо има поднаслов: «Сектори MIC, OGAM и FIRE покоравају НАТО» (The MIC, OGAM and FIRE Sectors Conquer NATO).

MIC – military-industrial complex. Војно-индустријски комплекс (ВИК).
OGA– oil and gas and mining complex. Нафтни, гасни и рудаски комплекс (НГР).
FIRE – banking and real estate complex. Банкарски сектор и сектор некретнина (БСН).

Хадсон напомиње да су три наведена економска сектора успоставила потпуну контролу над Конгресом САД: „Кључни сенатори и чланови доњег дома Конгреса не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе главних учесника своје политичке кампање… И ови учесници се, у основи, деле на три блока“. А даље, доспевши у Сенат и Конгрес САД, представници блокова распоређују потребне људе у извршну власт. „Три главне олигархијске групе, купивши контролу над Сенатом и Конгресом, поставиле су своје политичаре у Стејт департмент и Министарство одбране“.

Први од поменутих сектора – ВИК (војно-индустријски комплекс) – налази се, после завршетка хладног рата, у стању „стагнације“. Рат испровоциран у Украјини, по мишљењу лобиста ВИК-a у Конгресу, Стејт департменту и Пентагону, довешће до његове „реанимације“. Хадсон пише да је „реанимација“ већ почела: „Акције ових компанија (ВИК, прим. В.К.) нагло су порасле после извештаја о руском нападу… Инвеститори су схватили да рат у свету „пентагонског капитализма“… обезбеђује гарантовану заштиту националној безбедности за остваривање монополског профита у војној индустрији… Војна ескалација прошле недеље, обећава нагли раст продаје оружја НАТО-у и другим савезницима САД, што омогућава богаћење оних који су реално изабрали ове политичаре. Немачка се брзо сагласила са повећањем својих расхода за наоружање за више од 2% БДП“. Компаније америчког ВИК-а, као што су Raytheon, Boeing и Lockheed-Martin, рачунају на наруџбине не само до Пентагона, већ и од војних установа у Немачкој и других европских чланова НАТО-а.

Своје интересе у рату следе и компаније другог сектора – НГР (нафтини, гасни и рудаrски комплекс). Како пише Хадсон „циљ овог комплекса је да максимализује цену своје енергије и сировина да би максимализовао своју ренту од природних ресурса. Монополицазија нафтног тржишта доларске зона и његова изолација од руске нафте и гаса, више од годину дана, представља основни приоритет за САД, јер гасовод „Северни ток 2“ прети да још ближе повеже западноевропску и руску економију“.

Циљ лобиста НГР је: „спречити друге земље, које не дозвољавају контролу америчким OGAM компанијама над својом нафтом, гасом и рударском индустријом, да конкуришу на светском тржишту америчким добављачима. Изолације Русије (и Ирана) од западних тржишта довешће до смањења испоруке нафте и гаса што ће утицати на одговарајући раст цена и профита корпорација“.

Узгред лобисти НГР у Конгресу готово су на нулу свели предизборна обећања Џо Бајдена да ће екологија и борба са климатским променама постати за Америку највиши приоритет. Хадсон примећује да је „допунски циљ (лобиста НГР /OGAM/, прим. В.К.) игнорисање и одбацивање еколошких тежњи да се нафта, гас и угаљ замене алтернативним изворима енергије. Сагласно томе, Бајденова администрације је подржала ширење бушења у мору, подржала је изградњу канадског нафтовода до најпрљавијег у свету извора нафте, у битуменском песку Атабаске, и прославила обнављање хидрауличног фрактурирања у САД“.

Олигархијску групу која представља трећи сектор, БСН (банке и непокретности), Хадсон назива „савременим финансијско-капиталистичким наследником старе постфеудалне земљопоседничке европске аристократије која живи од земљишне ренте“. Лавовски део земљишне ренте данас припада банкама који добијају проценат од хипотекарних кредита. Како примећује Хадсон, око 80 процената кредита америчких и британских банака добија сектор непокретности што доводи до повећања цене земљишта као и аренде за њено коришћење. Одавно је кроз хипотекарно кредитирање дошло до спајања банкарског бизниса и сектора непокретности који су оформили јединствени комплекс FIRE (банкарски и сектор непокретности – БСН). „Циљ овог сектора у земљи је максимализација земљишне ренте и ‚прираста капитала‘ омогућеног повећањем земљишне ренте“ – примећује Хадсон.

Предводник демократа у Сенату, Чак Шумер из државе Њујорк, један је од истакнутих лобиста банака са Вол Стрита и целокупне олигархијске групе FIRE. А дуго времена (1973-2009) један од најенергичнијих бораца за интересе FIRE у Сенату био је данашњи председник САД, а тада представник у горњем дому Конгреса САД државе Делавер – Џо Бајден.

FIRE сектор има претензије које сежу далеко иза граница Америке. Олигарси FIRE желе да узимају проценте и ренту из целог света. Хадсон пише: „На међународном нивоу циљ FIRE сектора је приватизација иностраних економија (пре свега да би се обезбедила привилегија Сједињеним Државама да дају кредите), монополизација државних инфраструктура и комуналних услуга у тежњи добијања ренте на рачун пружања основних услуга (таквих као што је здравство, образовање, транспорт, везе и информационе технологије) по максималним ценама, а не по субвенционисаним, ради снижења трошкова живота и вођења бизниса“.

Између ове три оглигархијске групе (сектора) постоје тесне везе које стварају синергију у виду допунске ренте. Тако је „Вол Стрит увек био тесно повезан са енергетиком (нафта и гас), управо са банкарским конгломератима Citigroup и Chase Manhattan у којима доминирају Рокфелери… Сектори FIRE, MIC и OGAM – представљају три рентијерска сектора који доминирају у данашњем постиндустријском финансијском капитализму“.

Већ у првим данима војних дејстава у Украјини, тржишна вредност и капитализација највећих компанија и организације све три олигархијске групе америчког капитала је скочила: „Њихова заједничка богатства су нагло расла у мери раста акција MIC и OGAM. А кораци предузети за искључење Русије из западног финансијског система (а сада делимично и из SWIFT-а), у споју са непријатним последицама изолације европских економија од руске енергетике, обећавају да ће стимулисати прилив у доларским хартијама од вредности“.

Ипак, бенефицијар овог рата у Украјини је невелика група америчких олигарха који представљају три поменута економска сектора. Остатак Америке је „лузер“ (губитник). Интереси остатка Америке данас нису представљени ни у горњем ни у доњем дому Конгреса: „Кључни сенатори и посланици у Конгресу не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе својих главних донатора“. Међу овим „донаторима“ нема представника ни пољопривреде, ни индустрије (изузимајући производњу оружја).

Хадсон закључује да: „Конвергенција политичких циљева три доминантне америчке рентијерске групе потискује интересе рада и чак индустријског капитала изван граница ВИК (војно индустријског комплекса). Ова конвергенција представља дефинишућу карактеристику данашњег постиндустријског финансијског капитализма. У суштини, то је повратак економској потрази за рентом која је независна од политике рада и индустријског капитала”. У многим својим радовима Хадсон зове ово стање: потонуће Америке у нови феудализам. За разлику од старог феудализма који је био оријентисан на одржавање и увећавање ренте у границама феуда (земљишног поседа), нови амерички феудализам жели да убира ренту целом у целом свету.

Хадсон није случајно овај чланак насловио „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“. Немачка се показала као послушни вазал америчког господара-феудалца. Вазал је принуђен да сноси све губитке. И о тим губицима (који су већ настали и који могу ускоро настати) Мајкл Хадсон пише прилично подробно: „Најважнији стратешки циљ САД у конфротацији НАТО-а са Русијом је раст цена нафте и гаса, пре свега на штету Немачке; поред стварања профита на берзи нафтним компанијама САД, врло високе цене енергената одвући ће и велики део новца из немачке економије. По свој прилици, САД у веку трећи пут побеђују Немачку, сваки пут јачајући контролу над њеном економијом, која све више зависи од САД… а НАТО представља ефективну заштиту од било каквог унутрашњег националног отпора“.

Аутор: Валентин Катасонов

Превео: Александар Мирковић

Извор: Сродство по избору

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!