Валентин Катасонов: Англосаксонски свет претендује на улогу великог Израела
Данас у руским средствима информисања, често као реч „Русија“, фигурира и реч „Запад“. А такође и њени деривати: „западна цивилизација“, „западне санкције“, „западна култура“, „западна доминација“ и томе слично. Википедија објашњава да се под Западом подразумевају земље Западне Европе, Северне Америке, Аустралија, Нови Зеланд и неке друге државе. Историчари, политичари, философи покушавају да нађу заједнички именилац који повезује наведене државе. Збирно их називају „западном цивилизацијом.“ Она обједињује државе које имају заједничку идеологију. Језгро ове западне цивилизације је англосаксонски свет, јер западна идеологија је настала управо у англосаксонским земљама. У англосаксонски свет спада идеолошки, политички, војни и финансијски савез држава: Велике Британије, САД, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. Стварање англосаксонског света почело је са Великом Британијом. Током неколико векова она је ширила свој утицај на друге делове света. Извршила колонизацију Новог света и ствoрила Британску империју у којој „сунце никад не залази“. Пре свега, требало би нешто рећи о идејном утицају Британије, јер је тек за њим уследио политички, војни и финансијско-економски.
У ХХ веку језгро англосаксонског света постале су Сједињене Америчке Државе, које доминирају у англосаксонском и целом западном свету својим геополитичким, војним, финансијско-економским и идејним позицијама. Сада бих желео да се задржим на идеологији англосаксонског света. Код нас се често говори да је то идеологија либерализма. Но, реч „либерализам“ – није довољно јасна. У совјетско време било је много јасније дефинисана западна идеологија уопште и англосаксонска конкретно као: „идеологија капитализма“, „идеологија империјализма“, „идеологија светске доминације“ итд. И више од тога, у совјетско време су запажали да је у земљама Запада које не спадају у англосаксонски свет (као што су Француска, Немачка, Италија и др), тј. у земљама континенталне Европе, идеологија унеколико другачија него у Великој Британији, САД, Канади, Аустралији и Новом Зеланду.
Англосаксонска идеологија се значајно разликује од других идеологија. И ове разлике треба тражити у религиозним коренима англосаксонског света. Треба обратити пажњу да је у наведених пет држава англосаксонског света доминантна религија већ неколико векова – протестантизам. У време Реформације (XVI век) протестантизам, који се појавио у многим земљама Европе, имао је различите правце и тонове. Али на острвима магловитог Албиона добио је своју непоновљиву нијансу.
Основне узроке многих данашњих догађаја у англосаксонском свету и свету у целини треба тражити у Енглеској у XVI – XVII веку. Не улазећи у још даљу прошлост, примећујем да се у низу протестантских праваца (фактички – секти) проповедало члановима учење о изузетности, у смислу њихове богоизабраности; а богоизабраност произилази отуда што су они, становници острва магловитог Албиона, потомци израелских племена, племена која су била изгнана из „земље обећане“. Према неким верзијама, потомци су оних који су прогнани у доба када су Асирци у VIII пре Христа заузели северни део Израела са његових десет племена, потомака старозаветног Јакова, сина Исаковог и унука Аврамовог. Било је и оних „харизматика“ који су сматрали себе потомцима преостала два племена старозаветних Јевреја, који су били изгнани из Јудеје (Јужног царства) од стране римских војски императора Веспазијана и Тита у I веку после Христа. А касније, после Бар-Кохбиног устанка (132-136 године после Христа) били прогнани ван граница Палестине. Једном речју, британски протестанти су себе сматрали потомцима старозаветних Иразиљаца који су пловили разним путевима по свету, много векова. И, на крају, по вољи Свевишњег, срели се на овим острвима.
Како пишу историчари, мисли о старозаветним коренима падале су на памет не само британским, већ и другим протестантима. Тако је, 1590. године, изашла књига француског хугенота Пјер Ле Лојера (Pierre Le Loyer) „Десет изгубљених племена“. У њој аутор изражава увереност да су Англосаксонци, Келти, Скандинавци, Германи и са њима повезани народи директни потомци старозаветних Израиљаца. После неког времена готово сви Европљани су се смирили, легенде од њиховој „богоизабраности“ су постепено заборављене.
Смирили су се сви осим Англосаксонаца. „Најхаризамтичнији“ протестанти Британије наставили су себе да сматрају народом Израиља, са свим последицама које одатле проистичу како за саме „харизматике“, тако и за људе са којима живе. Један од таквих „харизматика“ био је краљ Јаков Шкотски VI, познат и као Јаков I Енглески (1566-1625), који је себе сматрао краљем Израела. Он је самоуверено изјављивао да су британски народи директни потомци десет изгубљених племена Израиља, а британски монарх – прави наследник цара Давида, најпознатијег древног цара Израиља.
Наравно, један од најблиставијих представника протестантизма произраелског правца био је Оливер Кромвел. На формирање Кромвеловог произраелског расположења велики утицај је извршио португалски Јевреј, талмудиста Менасе бен Израел (право име Мануел Диас Соеиро). Кромвел никада није скривао своје симпатије према Јеврејима и на сваки начин је помагао пресељење холандских Јевреја на острва магловитог Албиона. Наравно, Кромвел се водио и економским разлозима: у богатим јеврејским трговцима видео је моћне савезнике.
Џон Садлер (John Sadler, 1615-1674), пријатељ Оливера Кромвела и његов лични секретар, године 1649. објавио је рад „Права Краљевства“ (Rights of the Kingdom), у којој је изложио „израелску генеалогију британског народа“.
Међу британским протестантима у XIX веку појавили су се теолози и научници, који су сада већ на „научној“ основи, доказивали да су житељи Велике Британије „генетски, расно и лингвистички директни потомци“ изгубљених племена древног Израела. Самоуверено су говорили о десет племена. Вероватно је период активног литерарно-научног стваралаштва на тему „Британија и Израел“ отворила књига Ричарда Брадерса „Откривено знање о пророчанствима и временима“ из 1794. године (Richard Brothers. A Revealed Knowledge of the Prophecies and Times).
Велико интересовање код Британаца изазвала је књига Енглеза Џона Вилсона „Наше израелско порекло“ (John Wilson. Our Israelitish Origin), која је на свет изашла 1840. године. Такође и књига из 1879. године: Џон Пим Јетмена „Семитско порекло народа Западне Европе“. (John Pym Yeatman. The Shemetic Origin of the Nations of Western Europe).
Године 1890. изашла је књига Џона Гарниера „Израел у Британији: кратко изложење сведочанстава које доказују израелско порекло британске расе“ (John Garnier. Israel in Britain: a brief statement of the evidences in proof of the Israelitish origin of the British race). То је била посебно популарна књига. Доживела више издања у Енглеској, а такође и у низу земаља које припадају енглеском говорном подручју. После ове књиге у оптицај су ушли термини «British Israelism» („британски израелизам„, или „израелитизам“), а такође и «Anglo-Israelism» („англоизраелизам“ или „англоизраелитизам“).
Израелизам у Енглеској у другој половини ХIХ века почео је да добија организационе форме. Присталице израелитизма, који су припадали различитим протестантским правцима, морали су да трагају за својим истомишљеницима, пошто унутар неких енглеских цркава нису сви били спремни да деле погледе израелизма. Многи су сматрали да су израелски корени британског народа чиста измишљотина, мит. На тој основи у неким протестантским црквама је чак дошло до раскола. Тако, католички кардинал Џон Хенри Њумен (1801-1890) у првој половини свог живота био је члан Англиканске цркве. Ипак, 1845. године је напушта и прилази Римокатоличкој цркви. Узрок свог преласка Џон Хенри објашњава потпуно реалном опасношћу да присталице британског израелизма „преузму Англиканску цркву“.
Крајем ХIX века Едвард Хајн (Edward Hine), Едвард Вилер Бирд (Edward Wheler Bird) и Херберт Олдерсмит (Herbert Aldersmith) основали су Британско-израелски покрет (British Israelite movement). Створена је Англо-израелска асоцијација (Anglo-Israel Association), која је 1886. године бројала 27 испостава по целој Великој Британији. Године 1880. почело је издавање „Англо-израелског алманаха“ који се дистрибуирао не само на острвима магловитог Албиона, већ и у другим земљама Британске империје. У Алманаху из 1914. године објављен је интересантан преглед група које су подржавале идеологију британског израелизма, не само на острвима магловитог Албиона, већ и у Аустралији, Новом Зеланду, Јужној Африци, Канади и Сједињеним Државама.
У Јеврејској енциклопедији из 1906. године наводи се да је почетком ХХ века присталица британског израелизма у Британији и Сједињеним Државама било око два милиона.
Године 1919. у Лондону је основана Британско-израелска светска федерација (British-Israel-World Federation — BIWF), а 1922. године издавач Covenant Publishing, који је опслуживао наведену Федерацију. Федерација постоји до данас и присутна је многим земљама Британског савеза. Један од камена темељаца идеолошке платформе BIWF јесте став да је британска краљевска породица крвни и духовни наследник израелског цара Давида. Зато не чуди да је Федерација увек имала истакнуте покровитеље. Ево списка првог састава покровитеља (1920. године): њено краљевско височанство принцеза Алиса, грофица Атлонска (била је на списку дo своје смрти 1981. године); часна удовица грофица Рендор; војвода од Баклуа; часни лорд Гизборо; часни лорд Сент-Џон од Блетсоуа; његово првосвештенство, епископ Фокландских острва; преподобни епископ Џон Д.М. Маклин и други…
У Русији и у иностранству издаје се велики број књига посвећених светској закулисној игри, светској завери светске елите. Готово сви аутори сличних књига слажу се у тврдњи да језгро светске закулисне елите чине Англосаксонци. Њихово главно, специфичо обележје јесте, не простор на коме живе, већ религиозна припадност. А сви они припадају различитим гранама протестантизма које се држе идеологије британског израелизма. Носиоци ове идеологије и чак фанатици британског израелизма били су Бенџамин Дизраели (енеглески премијер 1868. и 1874-1880), Сесил Родус (дијамантски магнат, који стоји иза оснивања компаније Де Бирс), лорд Алфред Милнер и други. Они су свето веровали у супериорност Англосаксонаца, посматрајући остале народе, у најбољем случају, као заостале, и, уопште, као подљуде, готово животиње. Отуда потпуна увереност у то да је власт на Земљи од Свевишњег дата управо њима, потомцима Израиља. А остали морају да служе „богоизабраним“ Англосаксонцима, да буду њихови робови. Ако не желе да буду робови – беспоштедно их треба убијати – јер они су подљуди, човекоподобне животиње.
Дакле, Бога је код Англосаксонаца заменила раса или крв. Како је писала истраживач Хана Арент, Бенџамин Дизраели, будући крштени Јевреј, неочекивано се, у зрелом добу, сетио да је у већем степену Семит него Енглез. А сви „Семити“ су по његовом мишљењу били достојни звања „аристократа по природи“. Дизраели, како пише Хана Арент, био je „први идеолог који се осмелио да замени реч „Бог“ речју „крв“. „Раса је све и њена основа је – крв“. „Све је раса; друге истине нема“. „Расно питање је кључ светске историје“ – то су били кључни ставови британског премијера. Узгред, на острвима магловитог Албиона, по мишљењу Дизраелија, Јевреји и Англосаксонци не треба ништа да деле. Они само треба да испуне своју историјску мисију, то јест да освоје светску власт. Зашто да не деле? Зато што се Јевреји сматрају потомцима два племена изгана из Јудеје (Јужног царства), а Англосаксонци – потомци осталих десет племена (оних који су били изгнани из Северног царства, званог Израиљ). Лондонски сити – кварт у коме се налазе највеће британске и међународне банке – најснажнији је симбол таквог јединства потомака дванаест племена Израиља (онога који се звао Јаков и био син Исаков и унук Аврамов). Многи савремени Англосаксонци деле мишљење Дизраелија, и зато сматрају да је правилније уместо термина „англосаксонски свет“ користити термин „англо-јудејски свет“.
Британски израелизам је у чистом облику идеологија расизма, на чијем темељу је изграђена Британска империја. На тлу ове англосаксонске идеологије расизма се потом родио британски фашизам (пре италијанске и немачке верзије). А затим ће британска идеологија разсизма бити пребачена у Немачку и добити форму национал-социјализма Трећег рајха (у којој је улога такозваног натчовека додељена такозваним „Аријевцима“).
У прилично компактном облику опис историје и суштине британског израелизма изложен је у следећим изворима: William H. Brackney. Historical Dictionary of Radical Christianity.
У ХХ веку у Енглеској, а такође и у другим земљама Британског савеза издат је велики број књига о теми британског израелизма. Посебно плодан, у овој области, био је Александар Џејмс Ферис (Alexander James Ferris). Навешћу његове најзначајније радове:
– British-Israel teaching concerning the „Signs of the approaching end of the age“, 1933;
– Why the British are Israel: nine conclusive facts proving that the Anglo-Saxons represent the House of Israel of scripture,1934;
– British-Israel teaching concerning the Great Pyramid of Gizeh, 1934;
– The Everlasting Throne of David, 1935;
– The great pyramid: a simple explanation of the divine message of the great pyramid to the Anglo-Saxon race, 1935;
– The coronation and the throne of David, 1940;
– Great Britain & The U.S.A. Revealed as Israel. The New Order, 1941;
– When Russia invades Palestine,1945;
– Palestine for Jew or Arab? 1946.
Много тога што овај фанатични присталица британског израелизма хоће да каже видљиво је већ из самог наслова. Он на сваки начин уздиже краљевску породицу Британије као наследницу цара Давида; говори о израелским коренима Британаца што их чини „богоизабраним народом“. Позивајући се на Апокалипсу, уверен је у скори крај овог „грешног“ света; а после тог краја наступиће хиљадугодишња власт британске круне. На крају, долази до закључка да „богоизабрани“ не живе само на острвима магловитог Албиона, има их и у другим земљама Британског савеза, а посебно у Новом свету.
Пре приближно 400 година 30 хиљада харизматских пуританаца доселило се у Нову Енглеску са циљем да створе теократско друштво. Пуританци, баптисти, методисти и други религиозни британски колонисти су немилосрдно убијали домаће становништво – Индијанце. Активна колонизација Новог света од стране Британаца наставља се током више од два века. Било је, наравно, колониста не само са острва магловитог Албиона, већ и из континенталне Европе – Француске, Холандије, Швајцарске, Немачке, Белгије и др. Но, свеједно, костур америчке државе су чинили емигранти харизмати из Британије (Енглеске, Велса, Шкотске, Ирске). Управо протестантизам са укусом британског израелизма постао је доминантна идеологија у Новом свету. Без узимања у обзир ове идејно-религиозне основе Америке тешко је схватити спољашњу политику САД новог и посебно најновијег времена. И схватити ту невиљиву заједницу САД и Британије, која образује јединствен англосаксонски свет који тежи да себи потчини остатак човечанства.
Аутор: Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић
Извор: Сродство по избору
