Утицај римокатоличког клера на свест Хрвата – Фратри крвава жетва
Данас је 83 година од како се оно што је зрило деценијама па и вековима обрушило на Ливањско поље. Немилосрдно затирање Срба је почело на Огњену Марију. Међутим, нећу улазити у опис злодела, има доста сведочанстава и текстова који су писани на ту тему. Тежиште бих ставио на оне који су покренули и усмеравали тај процес. Мислим на римокатолички клер, а у првом реду мислим на фратре.
Човек са фотографије је фра Срећко Перић. Он је на челу усташа тог 10. априла 1941. године преузео власт у Ливну. Занимљиво је то да је до 25. маја 1937. године био жупник и вероучитељ у Нишу и да је у време свог службовања основао две римокатоличке жупе. Дакле, он се на простору Србије бавио прозелитским радом! Међутим, оно по чему ће остати упамћен јесте крвавни бојни говор који је одржао са ОЛТАРА фрањевачког самостана на Горици крај Ливна. Тај говор је представљао позив да се Срби истребљују, али уједно он представља симбол свега онога што се на српски народ обрушило те године.
Фра Срећко долази на олтар и поручује својој пастви:
– „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Кад овај посао завршите, дођите к мени у цркву гдје ћу вас исповједати и причестити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени…“.
Поред фра Срећка у овим збивањима се много спомиње фра Божо Шимлеша, жупник лиштански. За њега се везују речи да више није грех убити дете од седам година ако је противно усташкој власти. Поручивао је својој пастви да је дошло време да се сви Срби у Хрватској униште (мисли на простор ондашње НДХ) као и да могу слободно клати Србе, а да ће он све грехе преузети на себе! Поред ове двојице, по својим злоделима се спомињу фра Боривоје Мача, фра Виктор Балтић, фра Боро Гребенаревић….
Међутим, поставља се једно питање. Какав је то ауторитет код неких људи, у овом случају фрањеваца, да га људи беспоговорно послушају и да направе таква злодела која људски ум не може да појми? Симо Матавуљ је у свом делу „Бакоња фра Брне“ описивао менталитет и светоназоре далматинских римокатолика наводећи да су исти фрањевце гледали одмах до Бога.
Дакле, врховни ауторитет је био Бог па фрањевци. Уз то, постоје и списи француских путописаца који су путовали по Босни (о томе је говорио и архимандрит Јоаникије Памучина) и који су примећивали да босански фрањевци држе римокатолике у крајњој покори и да исти верују фрањевцу кад им он говори да он непосредно пре мисе прича са Богородицом и Христом и да му они говоре шта ће да каже верницима и да им даје упуте како ће да се понашају.
Он прима поруке од Христа и Богородице, тумачи их и на крају их саопштава верницима од којих се очекује да своје мисли и понашање саобразе тим порукама. На крају, долазимо до једне доктрине која постоји у римокатоличкој цркви, а која се зове In persona Christi (У личности Христа). Та доктрина каже да свештеник поступа у личности Христа, да је он имитација Христа.
То се рефлектује и на моменат причешћа јер само свештеник има моћ да преобрази вино и хлеб у крв и тело Христово (то римокатолици зову транссупстанцијом). Када се повеже претходно са синдромом конвертита (синдром „ако је Турчин крвав до лаката, онда је потурица до рамена“) онда мислим да је јасно одакле способност Хрватима да направе таква злодела.
Вековима дриловани (да тако кажем) од својег свештенства да су ти исти свештеници имитација Христа, да причају са Христом и Богородицом и да им они шаљу упуте како ће да мисле и како ће да се понашају, онда је било врло лако да тај несрећни свет послуша „имитацију Христа“ која им говори да иду клати своје комшије (мушке, жене, децу). Не само то. Те „имитације Христа“ су својој руком клале Србе.
Немали број тих „имитација Христа“ је говорио да су Срби антихристи, слуге ђавола јер су у шизматичкој и отпадној цркви. Зато је тај несрећни Хрват са миром клао људе (укључујући жене и децу) јер је веровао да то што ради је дело које је Богу мило. То му је рекла „имитација Христа“.
Претходно, ти фратри су му уловили душу када је био у православљу (а своје Српство и православље је ужарено испољавао јер реч је о динарским просторима), те онда због конвертитског синдрома не може мирно да спава јер сведоци његове издаје су ту крај њега. Подсећају га на његов морални пад и због тога му се јавља жеља да тих људи више нема. Креће тај расцеп душе, а онда долази фратар да му тако расцепљену душу обликује и да му усађује оно што сам претходно описао. Друкчије речено, усташтво је феномен који се састоји из:
- динарске ужарености,
- конвертитског синдрома и
- римокатоличког фанатизма.
Ово је веома битно напомињати јер несрећна српска интелигенција, она која је горљиво тежила да се са Хрватима прави заједничка држава, ово није разумела. Они су говорили да смо један народ јер причамо истим језиком (корен својатања Хрвата од стране српске интелигенције је посебна тема). Једини је Јован Дучић усамљено говорио да штокавица није јача од Ватикана! Причају они нашим језиком (српским!), али њиховим мислима и поступцима руководи Римокатоличка црква. Ако му свештеник каже нешто, он то извршава.
Пред последњи рат деведесетих година Срби који су избегли из Хрватске су сведочили да су комшије Хрвати нагло променили своје понашање. Комшијски су се дружили, а онда одједном више нису хтели да им се јаве на улици. Један од наших је питао једног од тих комшија зашто се тако понашају. Он је искрено одговорио: „Свећеник нам је тако рекао.“
То говори још једну ствар коју ткз. Другосрбијанци и дан данас неће да прихвате. Реч је о миту братства и јединства у оквиру којег је геноцид над српским народом у НДХ тумачен тако што је шачица екстремиста искористила Немце и Италијане не би ли завадила српски и хрватски народ, а да Хрвати већински то нису хтели.Управо претходно описано деловање римокатоличког свештенства и низ сведочанстава са Ливањског поља и из других крајева који су били у НДХ говори да је највећи део Хрвата здушно подржао усташку власт.
Навешћу два примера са Ливањског поља. Село Голињево је потпуно затрто. Ни данас се са сигурношћу не зна шта се са њима тачно десило и где почивају. Зна се да се убијени јер су то Хрвати сељаци рекли Србину из Челебића (говорим по сећању, али чини ми се да је реч о Милану Радоји) који је преживео покољ у свом селу. Он се нашао међу тим сељацима који га нису познавали те се он представио као један од Римаца (усташка породица из Челебића).
Ти сељаци су га питали да ли је неко од Срба преживео на шта је он одговорио да јесте. На то су га ови искритиковали јер не раде посао како треба јер, пробаћу да цитирам, „ми смо ове наше из Голињева попељали да пиле није утекло“!
Друго, остало је упамћено, а то су испричали Срби који су били сакривени па су гледали шта се дешава, да је Маркица Римац (обичан сељак) на кочијама превозио своје комшије Србе који су били у самртном ропцу, а да је он певао и звиждао као да је ишао на свадбу. Водио их је у заједничку гробницу. Таквих примера има прегршт.
Нека ово буде мали допринос у очувању од заборава.
Вечна слава нашим мученим прецима.
Аутор: Александар Мандић
Извор: Злочин над Србима
