Упокојио се схимонах Урило, познатији као Кирило, који је спречио Србе да напусте Косовско Помороваље
Упокојио се добри наш старац схимонах Урило, познатији као Кирило чувени игуман и обновитељ манастира Драганац у Косовском Поморављу, задужбине светог кнеза Лазара.
Још као ожењен човек заветовао се пред моштима светог кнеза Лазара ако га пошаље на Косово и Метохију да ће му подићи задужбину. Тако је Бог и уредио да постане дечански монах, а потом да га његов духовни отац владика Артемије упути да обнавља опустели у корову манастир Драганац. У времену када је албанска руља са демонским гневом рушила све пред собом он је обнављао и градио. Саградио је својим рукама осам зграда у манастирском комплексу, оно што је најважније обновио је свето-лазаревску светињу, у чијој близини се и налази родно место светог кнеза Лазара.
Овај косовски неимар није само обнављао и градио грађевине, већ нешто много значајније и претежније. Обнављао је и градио душе народа из овог краја. Крштавао, венчавао, причешћивао, исповедао. Гледајући на његов пример изобилне љубави и жртве, а будући да га је као човека из народа красила хришћанска простота и непосредност, народ је са необичном лакоћом прихватао хришћанско учење из његових уста, неоптерећено гордим показивањем познавања теолошке терминологије.
За време рата је храбрио и сакривао српске војнике. Будући да је по струци био машински инжењер са лакоћом је познавао градитељске послове, па је лук на капији кроз коју се улази у манастир конструисао да буде нижи него обично да окупаторска возила „мировних“ снага не могу да улазе у порту манастира. Свакако најинтересантнији моменат из живота овог новог Лазаревог витеза јесте када је легао испред тенка који је обезбеђивао велики број српског народа који је бежао 1999. године од албанског терора у централну Србију и тако спречио егзодус великог броја Срба из тог краја.
Као захвалност за његов подвиг и жртву узурпатор на трону Епархије рашко-призренске Теодосије је поставио архимандрита Илариона на његово место. После чега је био изложен разним непријатностима, суптилним прогонима због његовог неизмењеног односу према протераном владици рашко-призренском Артемију. Кап која је прелила чашу је била када су му обили келију и одузели његове ствари, тиме су га из вољеног Драганца отерали у егзил.
Архимандрит Иларион је „кажњен“ за своја недела тако што је постављен за епископа (викарног), а архимандрит Кирило је „награђен“ за своја дела тако што народ који га воли и поштује није смео да дође на његову сахрану услед клевета и прогона којем је био изложен до последњег даха. Али то не треба да чуди, већ напротив, то је доказ његове праведности. Јер самог Богочовека Христа је распињала светина која му је клицала само неколико дана пре тога. А Он је рекао: „ако мене гонише и вас ће гонити, није слуга већи од господара свога“.
Остављен од свих, само не од Бога који му је давао утеху кроз монаштво и народ Епархије рашко-призренске у егзилу, он је затражио велики постриг, да постане великосихминик (то је чин који се даје испосницима). Владика Ксенофонт је његову жељу услишио и Кирило је постао Урило. Достојно свом имену, будући да Урило значи „онај који зрачи светлост“, он је зрачио светлошћу љубави и молитве у којој је и испустио своју свету и намучену душу.
На фотографији је овековечена епска сцена кад је тадашњи о. Кирило спречио Србе да напусте Косовско Помороваље.
Аутор: Милан Бојић, историчар
