Upasti u zamku ili ostati kod kuće.
Uzaludna poruka gadarenskom krdu
Ima li svrhe ukazivati srpskoj javnosti da je 17. decembra jedini moralno ispravan i politički razuman izbor da ostanu kod kuće? Sa pedagoškog stanovišta, sigurno je da ne. Malobrojni su pripadnici gadarenskog krda, nekada oštroumnog naroda koji je izgubio sposobnost da politički misli, koje bi navođenje činjenica i argumenata moglo ubediti da otkažu juriš u propast što ih čeka na dnu mora (Marko 5, 1 – 13). Jedini razlog da to ipak učinimo isključivo je moralne prirode, da im se oduzme izgovor da im nije bilo rečeno i da nisu znali. Time će se oni pravdati u pokušaju da izbegnu krivicu za građansku neodgovornost, koja njih i njihovo potomstvo neumitno čeka i u ovom i u onom svetu (Jn. 15, 22).
U pogledu karaktera tih lažnih „izbora“ koje nelegitimni, uzurpatorski režim upriličuje 17. decembra, nedoumica nema i sve je kristalno jasno. Ti izbori se održavaju u atmosferi zastrašivanja, masovnog podmićivanja, ucena i pretnji, i biće razbojnički kao što su to bile sve prethodne travestije te vrste organizovane od strane istih dijaboličkih režisera. Umni ljudi su u vezi sa time temeljno i činjenički sve obrazložili, ne ostavljajući prostora za dilemu. Da je srpski narod sačuvao makar delić političke oštroumnosti koja ga je nekada odlikovala, ova poruka bila bi nepotrebna i suvišna.
Ali priroda procesa u koji će beslovesna većina pohrliti 17. decembra, rukovođena neznanjem i vešto podmetnutim iluzijama, manje je bitna od svrhe kojoj će ti lažni i namešteni izbori poslužiti i radi čega su baš sada i zakazani.
Svrha je da se, u završnoj fazi, u izdajnički projekat formalnog priznanja otimačine Kosova, pored kvislinške vlasti, uvede i čitav narod, ili bar njegova kritična masa. Znatna izlaznost omogućiće uzurpatorskom režimu, koji se već na sve obavezao i stvar skoro do kraja doveo, da prokletstvo i istorijsku krivicu za izdaju podeli sa narodom koji je prethodno izbezumio i moralno uništio.
Trezveni preci današnjeg pokolenja povodljivih imbecila pripremljeni scenario odmah bi i sa lakoćom prepoznali. Na nameštenim izborima za lažnu Skupštinu biće obezbeđeni u dovoljnom broju mandati režimskim pionima koji će mehaničkim podizanjem ruku izglasati već dogovoreni akt o priznanju. To će se dogoditi u narednih nekoliko meseci, kada strani okupatori budu izdali naređenje i uz objašnjenja koja će oni formulisati. Međutim, po perfidnom planu režima u toj lažnoj Skupštini neće sedeti samo režimski pioni. Sa njima će sedeti presek političkih činilaca u Srbiji. Oni će dejstvovati sinhronizovano, ali sa podeljenim ulogama. Nameštenom raspodelom glasova na mesta poslanika biće dovedeni i statisti, kupljeni „patriote“ i „opozicionari,“ u dovoljnom broju da predstava opštenarodne rasprave sa predodređenim ishodom deluje ubedljivo. Njima će biti dodeljen zadatak da demonstrativno glasaju protiv izdaje. Mnogi od njih držaće ogorčene i strastvene govore, sa žustrim rečima osude upućenim lutkarima koji im vuku konce.
Plan je da se na ovakav način postignu dva cilja. Prvo, da se neutrališe prigovor da je izdaja i priznanje otimačine Kosova jednostrani čin izvršne vlasti, koja za to u svakom slučaju nema ustavna ovlašćenja, što bi razbojništvo moglo dovesti u pitanje u međunarodno pravnom pogledu. Izdaja će zato biti prikazana ne kao bezakoni čin nelegitimnog režima nego kao volja širokog spektra predstavnika naroda, sve sa odglumljenim protivnicima naravno, izražena na ustavno i pravno valjan način. Drugo, primena ovakve procedure omogućiće stranom okupatoru, po čijim naređenjima kvislinška vlast postupa, da se otimanje Kosova formalno proglasi međunarodno pravno konačnim i završenim, bez mogućnosti revizije i prava na žalbu.
Uspeh ovog podlog plana ne zavisi u potpunosti ni od stranog okupatora ni od njegovih domaćih slugu. On zavisi isključivo od trezvenosti običnih Srba i od toga da li će 17. decembra upasti u zamku koja im je pripremljena, ili će ostati kod kuće.
Nema, niti će u nedelju 17. decembra biti, stranaka ili ličnosti kojima bi srpski rodoljub i moralno odgovorni građanin Srbije mogao dati svoj glas, pa čak i kada bi izbori bili tehnički besprekorni. Sve je isplanirano, režirano i namešteno. Nikome ko nije u dosluhu sa režimom ne bi bilo dopušteno da se nađe u političkoj areni. Takav ne bi imao ni teoretsku mogućnost da sakupi 10,000 potpisa i da se kvalifikuje za učešće u nameštenoj „izbornoj trci,“ niti bi njegovo prisustvo u medijima, makar i u ograničenoj meri, bilo tolerisano.
Ako ih u zadnje vreme neprekidno gledate i slušate u zvaničnim ili „alternativnim“ medijima, ako su u prkos preprekama postavljenim da se to onemogući „uspeli“ da prikupe potpise da budu na glasačkom listu, to je zato što su saradnici u izdaji i pod kontrolom nevidljive ruke.
Na dan lažnih izbora 17. decembra pravilan izbor biće samo jedan: ignorisati skarednu farsu zločinačkog i izdajničkog režima i njegovih korumpiranih saradnika, ne učestvovati u zlu i ostati kod kuće.
Mi dobro znamo da se to neće dogoditi. To je samo san, „san smešnoga čoveka.“ Adios Srbijo, propast te žudno čeka, na dnu mora.
Autor: Institut Arčibald Rajs
