Unija s unijom u Ukrajini: biti ili ne biti
Poglavar Fanara se u Kijevu sastao s katolicima i unijatima. Analiziramo ovaj sastank na temu moguće nove unije između PCU (tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine) i UGKC (Ukrajinske grkokatoličke crkve).
Sada, kada je prošlo nekoliko nedelja od odlaska poglavara Fanara iz Ukrajine, došlo je vreme za analizu posledica ove posete. Postoji opravdana pretpostavka da se u okviru procesa ujedinjenja između Fanara i Vatikana u Ukrajini se može lokalno „testirati“ unija između PCU i UGCC. Posle posete patrijarha Vartolomeja Kijevu, vreme je da razmislimo: da li je ova poseta povećala verovatnoću takvog scenarija ili nije?
Dakle, 23. avgusta 2021. godine patrijarh Vartolomej se sastao sa članovima Sveukrajinskog saveta crkava i verskih organizacija. U saopštenju za javnost o ovom događaju naznačeno je da je do sastanka došlo na inicijativu poglavara Fanara, što znači da u početku nije bio pozvan na ovaj sastanak. Šta god da je bilo, ali na sastanku je patrijarh Vartolomej poklonio poglavaru Ukrajinske grkokatoličke crkve (UGKC) Svjatoslavu Ševčuku panagiju sa sopstvenim potpisom i proglasio „zajedničku želju Pravoslavne i Katoličke crkve da obnove jedinstvo u zajednici.“ Kao odgovor, od unijata je dobio niz patrijarhalnih odlika: krst, enkolpion i panagiju.
Uz to, S. Ševčuk se jednostavno srušio u pohvalama patrijarhu Vartolomeju. Takođe je rekao o svom osećanju da je poglavar Fanara došao „ne samo pravoslavcima, već i svim Ukrajincima, bez obzira na njihovu nacionalnu, etničku, konfesionalnu pripadnost“; i da je UGKC ćerka Carigradske patrijaršije; i da je poklon patrijarha Vartolomeja – priznanje episkopskog dostojanstva samog Ševčuka i njegovih arhijereja. „Za mene je ovo simboličan znak da se matična crkva sa pažnjom odnosi prema svojoj ćerki, a mi, kao crkva kćerka, poštujemo majku crkvu. Panagija je znak episkopskog dostojanstva. A primiti panagiju iz ruku patrijarha znak je priznanja episkopskog dostojanstva ne samo meni, već i episkopiji naše crkve “, – rekao je poglavar UGKC.
Ako budemo govorili o mogućem ujedinjenju Fanara i Vatikana, onda osim razmene panagija, pažnju zaslužuju reči patrijarha Vartolomeja, koje je on rekao u svom obraćanju Sveukrajinskom savetu crkava i verskih organizacija.
„Učešće Pravoslavne crkve u ekumenističkom pokretu zavisilo je od želje drugih Crkava da sruše zidove nepoverenja i podela. S tim u vezi, radikalan i pozitivan zaokret dogodio se tokom Drugog vatikanskog sabora, kada je Rimokatolička crkva odlučila o fundamentalnoj potrebi približavanja hrišćana, naročito sa Pravoslavnom crkvom. Jedan od najvažnijih događaja iz ove odluke bio je, nesumnjivo, istorijski sastanak u Jerusalimu Pape Pavla VI i Vaseljenskog patrijarha Atinagore u januaru 1964. U decembru 1965. odigrao se vrlo proročki gest i ista dva predstojatelja su zajedno odlučili: kao očiti znak njihove želje da obnove vezu evharistijskog zajedništva koja je vekovima raskidana – istovremeno da podižu anateme iz 1054. godine, postavljajući temelje za most koji nastavljamo da projektujemo i gradimo u ovom veku i u budućnosti. „Dijalog ljubavi“ između dve sestre Crkve postao je „dijalog istine“ stvaranjem zajedničke međunarodne komisije za teološki dijalog između Katoličke crkve i Pravoslavne crkve u celini 1979. godine “.
Sastanku poglavara Fanara sa SSCiVO prisustvovali su ne samo grkokatolici. Bilo je Judeja, Jermena i protestanata, ali se u svom obraćanju patrijarh Vartolomej zadržao samo na dijalogu između Fanara i Vatikana. Ovo se može smatrati znakom posebne veze. I to je tačno, budući da se upravo s Vatikanom Fanarove ekumenističke veze razvijaju najdinamičnije. Međutim, ne može se da ne primeti ono čega nije bilo u obraćanju patrijarha Vartolomeja. A nije bilo ni jedne posebne poruke usmerene u budućnost. Pominjani su sastanci pape Pavla VI i patrijarha Atinagore 60 -ih godina prošlog veka, pominjala se zajednička međunarodna komisija za bogoslovski dijalog 1979. Ali ništa nije rečeno o trenutnom stanju „dijaloga ljubavi „između Fanara i Vatikana, a ništa nije rečeno o planiranim budućim kontaktima i perspektivama.
Takođe, tokom posete Kijevu nije bilo nijednog događaja u kome bi učestvovali samo patrijarh Vartolomej, Sergej (Epifanije) Dumenko i Svjatoslav Ševčuk. A bilo bi tako lako to organizirati i tako bi se organski to uklopilo u program posete „njegove božanske svesvetosti“. Naprimer, patrijarh Vartolomej nije posetio katedralu UGKC u Kijevu, nije bilo zajedničke molitve za Ukrajinu ili za životnu okolinu (omiljena tema patrijarha Vartolomeja) na istom Vladimirskom brežuljku. Sve je to moglo postati ozbiljan napredak na putu Fanarsko-Vatikanskog dijaloga, ali nije.
Da shvatimo zašto se tako dogodilo, potrebno je sagledati situaciju koja se danas razvija oko Fanara i unutar Vatikana.
Fanar i projekat «PCU»
Fanar se pozicionira kao glavna patrijaršija Pravoslavnog Sveta, obdarena posebnim ovlašćenjima i donošenjem jedino ispravnih odluka. Kanoničnost ovih odluka nije određena njihovom usklađenošću sa kanonima Crkve, već načinom na koji ih ocenjuje Carigradska patrijaršija. Upravo iz perspektive ovog pozicioniranja, Fanar je pokrenuo projekat „Pravoslavne crkve Ukrajine“. Nije tako teško izračunati na šta su ideolozi stvaranja PCU računali.
Krajem 2018. godine propagandisti PCU govorili su o deset (a neki i više) episkopa UPC koji su navodno potpisali apel Fanaru tražeći autokefaliju. Pritisak koji su vršile vladine strukture na arhijereje daje se pretpostaviti da se Porošenko obavezao da će obezbediti učešće u projektu PCU, ako ne većine, već značajnog broja jeraraha UPC. Da se to uspelo učiniti, onda je takozvani sabor za ujedinjenje 15. decembra 2018. godine zaista mogao biti proglašen ujedinjujućim i moglo se izjaviti da je zahvaljujući mudrim odlukama patrijarha Vartolomeja moguće prevazići ukrajinski crkveni raskol i vratiti jedinstvo Pravoslavlja u našoj zemlji.
Dalje bi usledilo priznanje PCU od strane većine Pomesnih Crkava. Isto tako, takvo priznanje trebalo je da podstakne arhijereje UPC koji su odbili da dođu na „ujedinjujući sabor“ da se ipak pridruže PCU. Na takav način bi u Ukrajini nastala jedna velika PCU i grupica tvrdoglavih arhijereja „ukinute“ UPC sa njihovim malim stadom. Lako bi se oni mogli proglasiti kao glupi marginali.
Ali, kao što znate, sve je ispalo upravo suprotno.
- U raskol je iz UPC prešao samo jedan vladajući arhijerej, a zatim samo oko 20 sveštenika od skoro 300;
- raskolnici su uspeli da otmu oko 140 crkava, ali su sve zajednice ostale u UPC i većina njih je već izgradila nove crkve;
- „počasni patrijarh“ Filaret Denisenko napustio je PCU, a samu ovu organizaciju potresaju imovinski, homoseksualni i drugi skandali;
- nakon dve i po godine oštrog diplomatskog tretmana, PCU je priznalo, osim Fanara, samo tri Pomesne Crkve, a u svakoj od njih to je bilo praćeno skandalima i podelama među episkopijom.
Projekat PCU očigledno nije uspeo, a patrijarh Vartolomej je dobio, umesto očekivanog trijumfa, mogućnost da bude doveden pod kanonsku odgovornost za pokušaj da se Pravoslavlju nametne jeres papizma i za nezakonito mešanje u ukrajinske crkvene poslove.
Stanje u RKC
Vatikan sada prolazi kroz ne baš najbolja vremena. Najrečitiji marker nepovoljne situacije u Vatikanu su otvoreni razgovori o mogućoj ostavci pape Franje, navodno iz zdravstvenih razloga. U februaru 2021. godine vatikanski analitičar Frederik Munje objavio je knjigu „Papa koji je hteo da promeni crkvu“ u kojoj je opisao pontifikat pape Franje. Na kraju Munje je zaključio: „Možda je Franja već prešao celi put. <…> Neću se iznenaditi ako Papa podnese ostavku 2021. godine”. O takvoj mogućnosti govore u publikacijama za razna izdanja poznati stručnjaci za Vatikan Antonio Soči, Aldo Marija Vali i Marko Tozati. Novine Libero Quotidiano su, pozivajući se na neimenovane izvore u Vatikanu, izvestile da bi sledeća konklava po izboru sledećeg pape mogla da se održi u vrlo bliskoj budućnosti. Zdravstveni problemi se navode kao glavni razlog moguće ostavke. Razgovori o predstojećoj ostavci toliko se rasprostranili da je i sam papa Franjo bio primoran da ih demantuje. U intervjuu za španski Radio COPE je izjavio: „Nije mi nikad palo na pamet … Ne znam odakle im je ideja da se spremam odreći.“ Međutim, ne tako davno, tek 2015., papa Franja je govorio da primer ostavke pape Benedikta ne treba smatrati izuzetkom, te da bi njegov vlastiti mandat na čelu Vatikana mogao biti kratak. „Imam osećaj da će moj pontifikat biti kratak: četiri do pet godina. Ne mogu sa sigurnošću reći, ali čini mi se da me Gospod nije zauvek postavio na ovo mesto„,- rekao je tada papa Franja.
Međutim, zdravstveno stanje može biti samo izgovor, a ne i pravi razlog za moguću ostavku. Razlog može biti nedavno zaoštrena borba između uslovnih modernista i uslovnih konzervativaca u Vatikanu. Ova borba je toliko nepomirljiva da neki analitičari već govore o rascepu u samoj Katoličkoj crkvi. A kao uslovni vođa ovog raskola naziva Katolička crkva Nemačke, čije se sveštenstvo, uz neke izuzetke, zalaže za uvođenje takvih inovacija kao što su priznavanje LGBT osoba, istopolni brak, žensko sveštenstvo, pravo na abortus i eutanaziju. Tako je poznati rimski stručnjak za Vatikan Aldo Maria Valli izneo mišljenje da su se strukture Katoličke crkve u Nemačkoj već zapravo odvojile od Vatikana, budući da je sinod nemačkih biskupa, ne osvrćući se na Vatikan, usvojio neke rezolucije koje se mogu tumačiti kao pozitivne po pitanju dozvole venčanja sveštenstva, inicijacije žena u titulu sveštenstva i blagoslov istopolnim zajednicama.
Aldo Marija citira kardinala Valtera Brandmulera na ovu temu, koji je izjavio: „Zasada raskola još nema, jer to još niko nije zvanično najavio, ali to se već dogodilo u samoj srži, na delu„. U stvari, čini se da je to zaista tako, jer s jedne strane imamo nemačkog kardinala Rajnharda Marka, koji je javno izjavio: „Gejevi celog sveta, blagosiljam vas“. A s druge strane, vatikanski konzervativci, koji su postigli usvajanje doktrine vere od strane Kongregacije, prema kojoj je „nedopustivo davati blagoslove istopolnim zajednicama, budući da je brak nerazdvojiva zajednica muškarca i žene, zaključena za rođenje novog života“. Ovu definiciju su oštro kritikovali katolički biskupi Nemačke i Austrije. Bilo je čak izjava da se ova definicija neće ispunjavati.
U maju 2021. godine kardinal Rajnhard Marks podneo je papi Franji ostavku zbog brojnih incidenata seksualnog nasilja od strane sveštenstva. „Želim da razjasnim: spreman sam da preuzmem ličnu odgovornost ne samo za svoje vlastite greške, već i za crkvu kao instituciju kojoj sam decenijama pomagao u oblikovanju“, – napisao je kardinal Marks. Zaista, samo u biskupiji u Kelnu, zvanična istraga je identifikovala 314 žrtava i 202 nasilnika u proteklim decenijama. Ali seksualni skandal može biti samo izgovor. Kardinal Mark zatražio je ostavku ubrzo nakon pojavljivanja gore navedene definicije Kongregacije za doktrinu vere koja zabranjuje blagoslov istopolnih brakova. Tako je kardinal Marks doveo papu Franju pred izbor: koga on podržava: nemačke moderniste ili vatikanske konzervativce? Papa Franja nije prihvatio ostavku kardinala Marka. Međutim, Papa takođe ne može ići protiv Kongregacije doktrine vere. U ovoj pat poziciji, za papu Franju najprihvatljivija može biti ostavka ili barem odstupanje od aktivne delatnosti kao rukovodioca Katoličke crkve. Ovome se mogu dodati i finansijske skandale u Vatikanu, na primer, slučaj pronevere više od 300 miliona evra u vezi sa prodajom i kupovinom bivše zgrade robne kuće „Herods“ u centru Londona i mnoge druge, optužbe Franje u paganizmu zbog čuvenog klanjanja idolu „pačamame» U Vatikanu i sl.
Šta dalje?
Tako se i u Vatikanu, i na Fanaru sada nastaje situacija koja ne pogoduje takvim kardinalnim koracima kao što je „obnova“ euharistijskog zajedništva ili bilo koji drugi oblik ujedinjenja. Vatikan vrlo dobro razume da je jedno ujediniti se sa celim Pravoslavnim Svetom, a drugo je ujediniti se sa Fanarom koji predstavlja samo sebe. Druga opcija je premala za Vatikan. Promovisanje ove opcije sada, kada je Fanar u sukobu sa Pomesnim Crkvama (koje predstavljaju ogromnu većinu pravoslavnih vernika u svetu), znači da će mogućnost bilo kakvih ozbiljnih ekumenističkih kontakata sa ovim Pomesnim Crkvama biti zatvorena za Vatikan veoma dugo. Osim toga, ubrzavanje ujedinjenja sa Fanarom biće još jedan faktor podele za faktički podeljeni Vatikan.
S druge strane, i Fanar, i Vatikan su već označili 1700. godišnjicu Prvog Vaseljenskog sabora, koji će hrišćani proslaviti za 4 godine, kao datum ozbiljnog napretka u ujedinjenju dve hrišćanske konfesije. Drugim rečima, ako se Fanar i Vatikan ipak odluče da se ujedine do ovog datuma, onda trebaju da požure, jer vreme ističe. Naredne godine će u tom pogledu biti veoma zanimljive, vrlo brzo će se razjasniti prave namere i Rima, i Carigrada. Zasada poseta patrijarha Vartolomeja je pokazala da je nemoguće sa sigurnošću tvrditi da će se PCU i UGKC u bliskoj budućnosti ujediniti u nekom obliku, iako se takva opcija ne može potpuno isključiti. Umesto toga, može da se pretpostavi neka vrsta saradnje između ovih verskih organizacija, na primer, u oblasti obrazovanja, kapelanije i drugih.
Međutim, jedno se može konstatovati već sada: da nije čvrstine UPC, njenog episkopata, sveštenstva i vernika, već bismo videli razuzdanost ekumenizma u Ukrajini. Ali to nije razlog za smirivanje, već naprotiv – podsticaj da čvrsto ostanemo verni Pravoslavlju pred budućim iskušenjima, kojih će, po svemu sudeći, biti još mnogo.
Izvor: https://naukaikultura.com/unija-s-unijom-u-ukrajini-biti-ili-ne-biti/ (https://spzh.news/rs/zashhita-very/82551-unija-s-unijej-v-ukraine-byty-ili-ne-byty)
