Умро је Марко, родио се Артемије
Поводом имендана Владике Артемија, објављујемо песму непознатог аутора. Она говори о почетку монашког живота владике Артемије. И као монах, и као игуман Црноречки, и као епископ Епархије рашко призренске и данас као епископ Епархије рашко призренске у егзилу, владика Артемије служи Богу како су то чинили Свети Сава, Свети Николај Жички, Свети Јустин Ћелијски и сви Свети оци. Молимо се Богу да нашег владику Артемија одржи у здрављу, снази и мудрости на добро Цркве и народа! На многаја љета свети владико!
Уредништво Борба за истину
Покајање Артемија Марка
православна народна пјесма
1
МОНАХ
Нетко бјеше Артемије Марко,
дични Србин из Лелића Града,
из Лелића Куле Николића,[1]
ђе се земља с Небесима грли,
ђе се Небо на земљицу спушта,
ђе Ћелије Дух Свети милује.
Нађе Марко ту благо скривено,
у ћелијском пољу закопано;
па радостан оде, све продаде,
купи њиву себи у Ћелије.[2]
И посија сјеме горушично
да порасте у дрво велико.[3]
Ту чу Слово с усана Јустина,
благовјесног Авве свесрбскога:
Покајте се! Приближи се Царство![4]
Он послуша заповјест Спасову
и преславну Благовијест Царства,
те сав себе покајању даде.
Ту се Марко у Христа заљуби,
душа му се сва Небом испуни,
и све земно прашини остави.
Па се млађан замонаши Марко,
у Ћелије свете Архангелске,
Лавру свету Светих Немањића.
Ту он паде пред стопе Јустина,
молећ Авву: „Прими ме за сина“;
паде земљи лежећ крстобразан,
просећ Авву: „Израсти ми крила“.[5]
Ту му Авва косу одсјекао,
у црну га ризу обукао;
Црну ризу св’јетлијех Анђела,
што пречисто на Небесах живе,
Свјетлошћу се Живом опијају
и на земљу црну не гледају.
Те он прими крст на плећа своја,
благи јарам Христа преблагога.[6]
Уписа се у војску Христову,
ополчи се на врага људскога,[7]
и обуче свеоружје Божје:[8]
прими оклоп, токе непробојне,[9]
и штит вјере, оружје побједе,[10]
бројаницу, реденик без краја.
Одрече се од себе и св’јета
одрече се од лажи и гр’јеха,
вјенча своју са Истином душу,
сразапе се Христу на Голготи,
да он с Христом смрћу смрт погази
и да смртно безсмрћем оживи.
Умр’је Марко, Артемиј се роди,
нова душа сузом омивена.
Смирен инок тад и ђакон поста,
литурђију да он ђаконствује.
У зло вр’јеме, у гладне године,
ухљеби се крај Трпезе Божје.
Те он стаде мудрости се учит,
пренебесној Светој Премудрости
која с Неба у Христу је сишла
у синове људске погинуле,
да их дигне из смрти и лажи,
и у Себе заблудјеле врати.[11]
(Наставља се: следеће певање „Отшелник“)
[1] Мисли се на род Велимировића, који се сада поносно може звати по својем највећем сину и оцу, Владики Николају.
[2] Матеј 13:44
[3] Матеј 13:31-32
[4] Матеј 4:17
[5] Мисли се на равноанђеоско монашко живљење, и на два крила монаха којима се он узноси Богу – пост и молитву (или делање и сазрцање…).
[6] Матеј 11:29
[7] На ђавола; ополчити се, стати у борбени строј (пук).
[8] Ефесцима 6:13: свеоружје је комплетна борбена опрема.
[9] Монашка одежда, параман и схима као оклоп.
[10] Крст; у чину монашења, предајући новом монаху крст, игуман говори: „Прими, брате, штит вере, крст Христов“.
[11] Тј. да људе заблуделе у лаж врати Себи, Истини, и учлани у Тело Своје (учлени=учини членовима, удовима Својим).
