Умро је Марко, родио се Артемије

Поводом имендана Владике Артемија, објављујемо песму непознатог аутора. Она говори о почетку монашког живота владике Артемије. И као монах, и као игуман Црноречки, и као епископ Епархије рашко призренске и данас као епископ Епархије рашко призренске у егзилу, владика Артемије служи Богу како су то чинили Свети Сава, Свети Николај Жички, Свети Јустин Ћелијски и сви Свети оци. Молимо се Богу да нашег владику Артемија одржи у здрављу, снази и мудрости на добро Цркве и народа! На многаја љета свети владико!

Уредништво Борба за истину

Покајање Артемија Марка

православна народна пјесма

1

МОНАХ

Нетко бјеше Артемије Марко,

дични Србин из Лелића Града,

из Лелића Куле Николића,[1]

ђе се земља с Небесима грли,

ђе се Небо на земљицу спушта,

ђе Ћелије Дух Свети милује.

Нађе Марко ту благо скривено,

у ћелијском пољу закопано;

па радостан оде, све продаде,

купи њиву себи у Ћелије.[2]

И посија сјеме горушично

да порасте у дрво велико.[3]

Ту чу Слово с усана Јустина,

благовјесног Авве свесрбскога:

Покајте се! Приближи се Царство![4]

Он послуша заповјест Спасову

и преславну Благовијест Царства,

те сав себе покајању даде.

Ту се Марко у Христа заљуби,

душа му се сва Небом испуни,

и све земно прашини остави.

Па се млађан замонаши Марко,

у Ћелије свете Архангелске,

Лавру свету Светих Немањића.

Ту он паде пред стопе Јустина,

молећ Авву: „Прими ме за сина“;

паде земљи лежећ крстобразан,

просећ Авву: „Израсти ми крила“.[5]

Ту му Авва косу одсјекао,

у црну га ризу обукао;

Црну ризу св’јетлијех Анђела,

што пречисто на Небесах живе,

Свјетлошћу се Живом опијају

и на земљу црну не гледају.

Те он прими крст на плећа своја,

благи јарам Христа преблагога.[6]

Уписа се у војску Христову,

ополчи се на врага људскога,[7]

и обуче свеоружје Божје:[8]

прими оклоп, токе непробојне,[9]

и штит вјере, оружје побједе,[10]

бројаницу, реденик без краја.

Одрече се од себе и св’јета

одрече се од лажи и гр’јеха,

вјенча своју са Истином душу,

сразапе се Христу на Голготи,

да он с Христом смрћу смрт погази

и да смртно безсмрћем оживи.

Умр’је Марко, Артемиј се роди,

нова душа сузом омивена.

Смирен инок тад и ђакон поста,

литурђију да он ђаконствује.

У зло вр’јеме, у гладне године,

ухљеби се крај Трпезе Божје.

Те он стаде мудрости се учит,

пренебесној Светој Премудрости

која с Неба у Христу је сишла

у синове људске погинуле,

да их дигне из смрти и лажи,

и у Себе заблудјеле врати.[11]

(Наставља се: следеће певање „Отшелник“)


[1] Мисли се на род Велимировића, који се сада поносно може звати по својем највећем сину и оцу, Владики Николају.

[2] Матеј 13:44

[3] Матеј 13:31-32

[4] Матеј 4:17

[5] Мисли се на равноанђеоско монашко живљење, и на два крила монаха којима се он узноси Богу – пост и молитву (или делање и сазрцање…).

[6] Матеј 11:29

[7] На ђавола; ополчити се, стати у борбени строј (пук).

[8] Ефесцима 6:13: свеоружје је комплетна борбена опрема.

[9] Монашка одежда, параман и схима као оклоп.

[10] Крст; у чину монашења, предајући новом монаху крст, игуман говори: „Прими, брате, штит вере, крст Христов“.

[11] Тј. да људе заблуделе у лаж врати Себи, Истини, и учлани у Тело Своје (учлени=учини членовима, удовима Својим).

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!