Уместо што кукамо над кишом, над нападима, над хапшењима…
У једном Руском забаченом селу, које је живело од пољопривреде, почне жестока суша једног лета и запрети на уништи усеве.
Народ је био богобојажљив, веран, частан. Живео је од рада својих руку. Наливали су ручно водом из бунара и потока, али и они почеше да пресушују. Народ позове „баћушку“ да дође у њиве, прочита мудро из Светих Књига молитву и дозове кишу.
Свештеник је читао један дан, други, трећи, а онда и прописао пост ван поста и исповедао цело место. Ништа. Ни капи кише. Следећег дана дошла су још 2 свештеника да се помоле заједно јер и њихова села немаху воду. Ништа. Ни кап.
Онда се нека женица сетила неке бакице која живи подвижнички сама у шуми. Помогла јој је била кад је родила, неким чајевима, мелемима, травама. Свештеницима се идеја није свиђала, али нису баш имали много избора јер је народ губио стрпљење, а усеви би катастрофално подбацили.
Следећег јутра, дозваше они некако бабу да сиђе из своје колибе и помоли се.
Старица је била у похабаној одећи, седокоса, са огромном плетеницом под тамном марамом. Њене миле плаве очи поздравиле су све осмехом. Узела је благослове од свештеника сва скрушена не желећи да се меша у њихов посао, али они је разуверише да може да проба, зарад народа. Старица дође на сред њиве под будним оком свих присутних који су чекали Бог зна шта да уради. Она је једноставно дигла своје руке ка небу и на руском благо замолила „Господи, дожд!“
Маса је била разочарана. Али капи кише кренуше из ведра неба и старица поче да захваљује и чини мала метанија. За њом и народ и свештеници.
Осмехнута оде ка својој колиби радосна што је Бог услишио и овај пут њу грешницу.
Народ је гледао у свештенике. Они су плакали. Што од радости што од срамоте. Обична старица имала је већу веру од њих учених.
Е сад, зашто сам све ово написала…. Не знам.
Док се боримо са супротном пошасти, поплавом, сетимо се колико нам је слаба вера у Живог Бога и постидимо се.
Уместо што кукамо над кишом, над нападима, над хапшењима, хајде да се сви помолимо и да верујемо да иако смо најгори Бог ће нас услишити, јер је многомилостив, а не зато што ми заслужујемо. Запости Србијо.
Аутор: Глас Косова и Метохије
