Уместо хероје величамо дезертере
У ФБиХ 27.01. се прославља Срђандан. Ово је дан када нас из Сарајева редовно напомену да би Требиње коначно требало да промени име у „Срђанград.” У част жртве Срђана Алексића који страда бранећи свог друга муслимана од разуларене банде пијаних четничких разбојника.
Да би се на сваком кораку видело то дивљаштво Срба, после рата је цели регион почео да се утркује ко ће пре улицама, трговима и булеварима доделити његово име. Тако у Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића, у Београду и Нишу постоји улица са његовим именом а у Тузли шеталиште. Данас се организују и турнири у његово име. Бивши председник Србије, Борис Тадић постхумно је одликовао Срђана Алексића медаљом Милоша Обилића за испољену храброст и дело личног херојства.
Булевар у Подгорици носи његово име, али ни то није било довољно па су ту и један храст назвали по њему који ће живети вековима. Векови ће проћи али ће филм „Кругови” чији су режисери, сценаристи и глумци Срби а финансијери Немци, Французи и Американци наставити кроз Срђана Алексића да живи вечно.
Поред свих ових наведених тргова и булевара широм бивше Југославије, Срђан једнино у родном Требињу нема споменик нити улицу. Разлог је врло једноставан, зато што Требињци знају како је он настрадао. А настрадао је у тучи бранећи своју шверцовану робу из Албаније. Тезгу за рад му је омогућио отац Раде, војно способан човеку који је цели рат преседио у требињској општини бавећи се папирологијом. То искуство му је помогло да сина спаси одговорности од дезертирања још лета 1992. године. Тада је Срђан са својом јединицом био стациониран на херцеговачко-требињско-дубровачком фронту и побегао је из села Церовац оставивши своје другове на цедилу.
Монотонију у ратним данима разбијао је радећи на пијаци и зарађујући преко муке српског народа у тим тешким временима. За њега је радио локални беспосличар Ален Главовић. Када су се доскорашњи Срђанови другови по униформи, враћали кући са фронта, код тезге је дошло до туче баш зато што су знали коме она припада. Није овде било речи о некаквом Алену Главовићу већ о брањењу тезге и љутњи оних које је издао. У стицају несрећних околности и стању ратне психозе, Срђан је тог дана повређен а умро је на данашњи дан 1993. године. Ова верзија догађаја стоји и у требињском Удружењу бораца као и у правоснажној пресуди Војног суда у Билећи, где стоји да четворица оптужених нису убице већ учесници у тучи која је завршила смртним исходом.
Антисрпска медијска машинерија је овај догађај из Требиња одмах искористила против ВРС као ниједан до тада. Али исти проблем имају све до данашњег дана јер врте једну те исту Срђанову слику где је он у униформи ЈНА, зато што његова слика у униформи ВРС и не постоји. Лажну причу о српском војнику који је убијен бранећи друга муслимана први је пласирао Срђан Диздаревић. Затим су то почели понављати и сви остали медији из Сарајева подржани медијима са запада, а данас и сами Срби шире ову причу као папагаји.
„Зашто нисте као Срђан?” Питао је свет тада подивљале Србе, представљајући његову смрт као симбол отпора великосрпском лудилу које је криво за смрт десетина хиљада људи и за патњу милиона. Ален Главовић није ни био ту када је Срђо повређен већ је на самом почетку „гужве” побегао. Он ће на крају ипак сведочити другачије и због те изјаве ће добити кућу у шведској као и држављанство те земље. Иначе, Главовић је у Малмеу 2022. године са ћерком Џемилом осумњичен да је проневерио хуманитарну помоћ за земљотресом разорени Столац.
Ми ћемо данас да се сетимо једног правог требињског хероја, сина јединца од оца Драге и мајке Љубице. Звали су га „мали”, али он је само растом био мали јер такви хероји и јесу.
Попут Срђана и он је побегао, али он почетком ’93. године бежи из школе и одлази у село Автовац код Гацка где се ставља на располагање ВРС. Када су официри видели да има само 16 година, ступили су у контакт са његовим оцем који није био у општини већ на ратишту, и враћају га кући у Требиње. То није дуго трајало те се он на свој 17. рођендан, 17. августа те ’93. године пријавио у Бобанску чету. Дочекао га је командир Драган Ристић и примљен је у јединицу која је бројала око 120 бораца, а током рата погинула су њена 23 припадника. Реон Бобана који се протеже од Завале, преко Запланика према Иваници, редовно је нападао Збор народне гарде. Њихов план је био да преко села Хум заузму и само Требиње, али је ова усташка офанзива заустављена на планини Влаштица, где гину 4 српска војника. Међу војницима који су бранили своје домове налазила су се и 3 рођена брата Видаковић. Од којих је најмлађи Недељко, био поморац али је на почетку рата одбио да оде на пучину те је скупио најближе комшије и браћу са Бобана и у селу Шћеница 25.05.1992. године формирао Бобанску чету и баш он ће под своја крила ставити и овог најмлађег придошлицу. Тај млади војник учествовао је у свим задацима своје јединице и у овим каменим врлетима бива лакше рањен.
Било је врло тешко овде бранити српска села због разбацаних засеока са само неколико кућа. Први отпуст је добио да иде у Никшић код бабе и ђеда на славу, који су га молили да ту остане и нигде се не враћа. Када је чуо да му је погинуо комшија, напустио је славу и кренуо на сахрану где га је дочекао и војни позив. Војске је ослобођен јер је већ био прекаљен борац. Одмах се вратио обавезама у својој јединици са којом као испомоћ 27. септембра 1994. године преко невесињског ратишта одлази на Борачко језеро код Коњица.
Ту од исте гранате гину 3 официра ВРС, војвода Недељко Видаковић, мајор Драган Слијепчевић и капетан Љубиша Поповић. Најмлађи борац чете бива тешко рањен а на њему је пронађено тело војводе Видаковића који је покушао да га заштити. Војвода је сахрањен поред свог брата Сава у родном селу, постхумно је одликован Орденом Милоша Обилића.
Млади војник је хеликоптером пребачен за Подгорицу а затим на ВМА у Београду.
Остао је без ока и дела руке и умро је 16. јануара 1995. године у 19. години живота.
Истински херој Требиња је Александар Маслеша…
Аутор: Деки РС
