Ukrajinski demografski sunovrat
„Evropska politika dobrodošlice u početku nam se činila čudom velikodušnosti, a sada se ispostavlja kao prokletstvo”, navodi list „Korijere dela Sera” reči ukrajinskog istraživača
Nedavno je američki predsednik Džozef Bajden na pitanje zbog čega su SAD odobrile slanje kasetne municije u Ukrajinu odgovorio brzopotezno: „Ponestaje nam municije”.
Njujork tajms, koji je u svom izveštavanju uglavnom naklonjen ukrajinskoj strani beleži da su „posle teških gubitaka Ukrajinci zastali da razmisle o svojoj strategiji”. Istovremeno i pejsmejker i barometar američkog mejnstrima navodi da su u pojedinim početnim napadima ukrajinske snage gubile i 20 odsto opredeljene tehnike, uglavnom one koje su donirali „zapadni partneri”.
Međutim, nekoliko desetina oklopnih vozila nije onaj gubitak na koji su pojedini zapadni mediji obratili pažnju poslednjih nedelja. Najdramatičniji izveštaji odnose se na demografske gubitke – trendove koji dugoročno mogu da odrede položaj ukrajinske nacije, bez obzira na trenutnu ćudljivost ratne sreće.
Rat i izbeglištvo
Malo koja postsovjetska ili postsocijalistička država je doživela tako duboki pad koliki je pretrpela Ukrajina.
Jedna od najplodnijih zemalja u kosmosu, sa ogromnim industrijskim kapacitetima – procenjuje se da je Ukrajina nasledila oko 1/3 sovjetske vojne industrije, koja je ionako zapremala značajan deo ukupne sovjetske industrije – nekim od najvećih evropskih energetskih postrojenja te ogromnom trgovinskom flotom ukotvljenom u Crnom moru, rat je dočekala kao jedna od najsiromašnijih evropskih zemalja.
Međutim, o neuspešnostima ukrajinske postsocijalističke tranzicije – stalnim devedesetim koje su se iznova i iznova ponavljale – može se mnogo pisati i već je mnogo pisano. „Dok je Pantelija bio živ…”, rekli bi neki.
Demografski trendovi su, međutim, bili uporedivi sa drugim postsovjetskim zemljama – vrhunac ostvaren početkom devedesetih godina nakon čega je usledio lagani i stalni pad. U ovo vreme, početkom 1990-ih godina prošlog veka, Ukrajina je prešla 50 miliona stanovnika, te je po ovom parametru bila uporediva sa Italijom, nešto slabija od Velike Britanije i znatno iznad Poljske. Prevrat iz 2014. i posledično prisajedinjenje Krima Rusiji, odnosno uspostavljanje nezavisnih vlasti u delovima Donjecka i Luganska, umanjili su broj stanovnika na teritoriji pod kontrolom vlade iz Kijeva sa oko 45 na oko 42 miliona. Veliki, ali ne i dramatičan pad.
Onda je došao rat. I izbeglištvo. Procene znatno variraju.
No, prema rečima Ele Libanove, jednog od vodećih stručnjaka za demografiju, koje prenosi Rojters, broj stanovnika Ukrajine pod kijevskom kontrolom možda je svega od 28 miliona ljudi ili do 34 miliona, što je njena gornja procena.
Zemlju su napustile uglavnom žene i deca, te je fertilitet opao na negde između 0,7 i 0,9, što je jedna od najnižih vrednosti na svetu.
Prokletstvo evropske politike
Izveštači Rojtersa usredsredili su se na ekonomske posledice ovog sunovrata – velikom broju kompanija nedostaju radnici, posebno oni kvalifikovani, a postoji bojazan da će se muškarci, koji sada nemaju pravo da napuste zemlju (iako to poneki, po svoj prilici ilegalno čine) odlučiti da se pridruže svojim porodicama te tako dodatno isprazniti zemlju. Dve trećine žena koje su potražile utočište drugde u Evropi imaju visoko obrazovanje, prema istraživanju koje je u martu objavio ukrajinski tink-tenk Centar za ekonomsku strategiju.
Italijanski list Korijere dela Sera donosi slične podatke ali ih smešta u ličniji kontekst. „Prazni gradovi i pre svega sela, podeljene porodice, usamljeni vojnici na frontu sa ženama i decom koje se ne vraćaju iz inostranstva“, beleži italijanski list. Aleksandar Demenčuk, navodi da ovakav pad broja stanovnika umanjuje šansu za posleratni oporavak zemlje. „Nedostaju deca, stoga nedostaje budućnost.” Deca, nastavlja on, već uče u nemačkim, poljskim, austrijskim ili holandskim školama. „Evropska politika dobrodošlice u početku nam se činila čudom velikodušnosti, a sada se ispostavilo da je prokletstvo”, navode reči ukrajinskog istraživača.
Novinari su u prilici da obilaskom urbanih centara, posebno onih u zonama ratnih dejstava steknu utisak o razmerama opustošenosti. No, brojke su neme kada je potrebno oslikati ličnu tragediju. Od demografskih serija podataka razmere tragedije bolje opisuju reči o pokidanim ličnim vezama. „Moja žena sa naše dvoje dece od 5 i 7 godina otišla je u Nemačku prvih dana rata. Od tada smo komunicirali sve manje. A sada sam otkrio da je našla novog saputnika”, kaže Aleksej, 40-godišnji kapetan stacioniran u blizini Bahmuta. Ponekad se, piše italijanski list, desi da i vojnici nedaleko od linija fronta nađu nove životne saputnice.
Nameće se pitanje: kako se demografski tok odražava na računice vođstva zemalja uhvaćenih u ratni klinč? Da li ukrajinsko vođstvo uzima u obzir činjenicu da pukim produženjem rata, za ovo ili ono selo, možda trajno odnarođuje milione svojih stanovnika, te umanjuje šanse za bilo kakvu posleratnu obnovu. Da li Rusija, nevoljna da se upusti u riskantne vojne operacije širokog zamaha, poput onih sa početka rata, stavlja Ukrajinu pred ovaj težak izbor?
A možda, na kraju, ni na najvišim stepenicama hijerarhije političkog odlučivanja nisu baš sigurni ni šta čine, a ni šta bi hteli.
Autor: Miloš Milojević
Izvor: Žurnal CG
