Украјина је фантом створен на телу Русије, негован на рачун Русије, који паразитира на телу Русије

Украјина је фантом: Историјска бомба за „независну“ (незалежну)

Пројекат независне украјинске државе представљен је светском друштву пре мало више од сто година. До тада нигде, осим као географски термин, „Украјина“ није ни постојала. Владимир Велики, Јарослав Мудри, Данило Галицки су се борили за Рус и земљу руску. Богдан Хмељницки, Иван Богун и Иван Сирко су се борили за Малу Русију. Али заједно са тим у главама становника савремене Украјине упорно се утискују идеје да је историја Украјине дуга хиљаду година, украјински језик, који се појавио пре руског, је древни и самим тим важан језик, а племена древних Украјинаца (Укра) су населила земљу савремене Украјине још у време пре хришћанске Руси. Али, како се може оспорити чињеница да се територија савремене Украјине састоји из територија Малорусије, Новорусије, Подоља, Волиње, Галиције и Карпатске Русије?

Како се може оспорити чињеница да је Богдан Хмељницки говорио и писао на руском језику, а сву своју снагу је посветио борби за независност Мале Русије од Речи Посполите (Пољске државе, прим.прев)?

Како се може оспорити чињеница да је Новорусија освојена од Османског царства руским оружијем, руским пуковима; да је насељена руским, српским, грчким, бугарским и немачким колонистима?

Никако. Онда ко је, зашто и када одлучио да оживи „украјински пројекат“? Пројекат који је по својој суштини антируски?

Снага Русије је у jeдинству, и то су геополитички противници разумели и пре хиљаду година, разумели су и пре сто година, разумеју и сада.

И овај идиом су потврђивале у различита времена најразличитије историјске личности.

„Ако будете живели у љубави међу собом, онда ће Бог бити са вама. Он ће покорити све ваше непријатеље и живећете у миру. Ако почнете да мрзите један другог, да се свађате, онда ћете и сами погинути и изгубићете земљу отаца и дедова ваших, коју су они добили великим трудом“ – Јарослав мудри, Свети благоверни Велики кнез.

„Ако будемо разједињени-одмах ће нас уништити, наша снага је у јединству, војсци, благодушној породици, која умножава прираст народа, да будемо у природном расту нашег унутрашњег богатства и мирољубља“-Дмитриј Иванович Мендељејев, велики хемичар светске величине, научник, енциклопедиста.

„Русија није земља која се заиста може освојити, то јест окупирати; у крајњем случају то се не може радити снагама савремених европских држава. Таква земља може бити побеђена само унутрашњом слабошћу и утицајем унутрашњих разилажења“ – Карл Филип Готлиб фон Клаузевиц, генерал мајор пруске армије, светски познати војни теоретичар.

Геополитички успех било које цивилизације одређује се квалитетом управљања два излазна фактора: људским и природним ресурсима.

Успешно спајање људског рада, ресурса и технологије даје додатни производ и омогућава да се ослободи део људских ресурса, који се може искористити за војне потребе, у културном и научном развоју друштва.

Рекло би се да постоји гигантско пространство Древне Русије које су населила источнословенска племена, која су разумела језике једни других.

Рјуриковичи, који су открили и ујединили под својом влашћу тај етнички и географски феномен, имали су све шансе да створе огромну и непобедиву империју.

Ипак, они су се три века бавили само унутрашњим сукобима, као и ширењем сфере утицаја на руској равници у братоубилачким борбама.

Новгородци, Јарославци, Кијевљани, Галичани и други удаљени становници, који су говорили истим језиком и клањали се Богу у истим црквама, са таквом опијеношћу су убијали једни друге и уништавали градове у интересима својих кнежева (који су између осталог њихови крвни сродници), да ни о каквом јединству није ни могло бити речи.

Руски народ из Черњигова је савршено спокојно могао да уништи и до темеља спали исти тај руски народ, који је на пример из Кијева, и да при том не осећа ни најмању грижу савест и немир своје душе. Резултат: покоравање Руси од стране монголо-татарске хорде – је у том случају био очигледан.

Стотине година су требале руском народу да би прихватио и реализовао у пракси жестоке лекције грађења империје, која је освојена од монголо-татарских освајача, да би сакупила под једином влашћу у једној држави све Русе.

То се могло урадити само путем ограничавања власти унутрашњих бојарских елита, незаинтересованих за централизацију и ојачавање царске власти. Стотине година су требале да би се задобили делови руског народа који су раније били окупирани Литванијом и Пољском.

Пребродивши тај отпор, окупивши руски народ, објединивши га једном културом и једним писменим језиком, Руска држава је достигла светску славу.

Уједињењи у једно цело људски и природни ресурси Русије су омогућили стварање једне од најјачих држава Европе. И управо од тога тренутка – од тренутка стварања силне Русије – и отпочело је ривалство између Западне и руске цивилизације.

Зашто је било потребно да се потроше стотине година и стотине хиљада људских живота да би се сакупило што је могуће више Руса у једну државу? Дату неопходност је још почетком ХХ века аргументовано дао професор Царског руског универзитета Петар Јевгењевич Казански:

„Пред савременим државама лежи један пут – национални, исто то се односи и на Русију. Потребно је да једном и заувек тачно одредимо да се развој Руске државе мора вршити управо у руском правцу.

Велика држава, насељена многим различитим по свом националном пореклу, култури и прошлој историји народима, може постојати само у том случају и до тада, ако и док међу тим народима постоји један, у духовном, економском и физичком односу јачи народ-домаћин, народ-господар, који поставља печат свог генија на сво друштво…

… Без превласти појединачног народа, међусобни односи народа једне те исте државе би се свели само на једну безнадежну борбу, која би само требало да доведе до распада државе“, из књиге Петра Јевгењевича Казанског „Власт сверуског Цара“, Одеса, 1913.

На основу свега наведеног, лако можемо изградити следећи модел: руски народ је главно упориште и душа државе. Сама суштина руске државе почива на руском народу и грађена је вековима, коју још нико није успео да уништи или збрише са лица земље.

Монголи, Тевтонци, Пољаци, Татари, Турци, Немци, Французи… Није битно ко је и када покушао. Важно је само то што западни партнери нису успели да униште ни Русију ни њен народ.

Али ако Русија почива на снази и вољи руског народа, које наши геополитички непријатељи не могу физички да униште, онда ови исти геополитички непријатељи морају да промене правила игре: да поделе Русију на неодрживе специфичне кнежевине којима је лако управљати, којима се лако може наметнути своја воља, који се лако могу натерати да униште једни друге. И то је генијално!

Зашто уништавати 50 милиона Руса, ако од њих можете једноставно да васпитавате русофобе и придобијете остале Русе на своју страну у тешком задатку уништавања остатка Руса!

Да би то урадили, у Аустроугарској су осмислили пројекат „Украјина“, оживљавајући географски термин који се користио још под Пољском.

Затим су овај пројекат подржале немачке трупе које су окупирале Малу Русију 1918. године.

ukraina nazi1

После тога, комунисти, који су одлучили да јединствену Русију поцепају у савез суверених република. Иако су комунисти постигли друге циљеве, различите од сукобљавања једног руског становништва империје против другог руског становништва, на крају су комунисти показали целом свету управо ону Украјину коју сви данас познајемо.

Рајх-канцелар кнез фон Бизмарк пише амбасадору у Бечу принцу Хајнриху VII Рајсу

Поверљиво

„Чак ни најпросперитетнији исход рата никада неће довести до колапса Русије, која почива на милионима руских верника грчке вероисповести. Ови последњи, чак и ако буду накнадно раздвојени међународним уговорима, исто тако брзо ће се поново ујединити једни са другима, као што одвојене капљице живе налазе пут једна до друге.

Ова неуништива држава руског народа снажна је по својој клими, својим просторима и непретенциозности, као и кроз свест о потреби да стално штити своје границе.

Ова држава ће и после потпуног пораза остати наша творевина, противник који тражи освету, као што смо то имали у случају данашње Француске на западу.

Имамо већ пропали пример уништења једне нације од стране три јака противника, много слабије Пољске. Ово уништење није успело пуних 100 година. Виталност руске нације неће бити ништа мања: ми ћемо, по мом мишљењу, имати више успеха ако их једноставно третирамо као постојећу сталну опасност против које можемо стварати и одржавати заштитне баријере.

Али ми никада нећемо моћи да отклонимо само постојање ове опасности… Нападом на данашњу Русију само ћемо повећати њену жељу за јединством; чекање да нас сама Русија нападне може довести до тога да чекамо пре њен унутрашњи колапс пре него што нас нападне, и штавише, можемо да чекамо на ово, да што мање спречавамо претње да склизне у ћорсокак, ”- Ото фон Бизмарк. број 349. Поверљиво. Берлин, 3. маја 1888. године.

Русија, руска нација, словенско јединство, руски народ… У жељи за уништењем руске империје, Ото фон Бизмарк не помиње Украјину, успут. Можда је то због чињенице што током живота Бизмарка нико заиста није ни чуо за Украјину и украјински народ.

„Шта је украјинство, а шта рускост? – Ретко ко из наше интелигенције ово разуме, али за наш обичан народ то је директно нешто ненаслутиво, необјашњиво. Често се дешава да се парохијани обраћају својим духовницима са питањем: шта су то, „Украјинци“, а шта су то „кацапи“?

Ако је свештеник старорус, онда обично даје следеће објашњење: Кацапи или Староруси – то су Руси који се чврсто држе своје цркве, старог писма, старог језика и оних назнака које им историја руског народа даје.

Украјинци се, пак, повлаче од руске цркве, занемарујући старо писмо и црквени језик, и заједно са Пољацима желе да разбију Русију да би на њеним рушевинама изградили Пољску, у чијем саставу би била и Украјина.

Од оваквих објашњења народ не може да јасно разуме, па га као резултат муче сумње. У неким селима у којима се још није чула ни реч „Украјинац“, парохијани, чувши ову реч први пут, питају своје свештенике: „Да ли су Украјинци друге вере?“ – из књиге Филипа Ивановича Свистуна „Шта је Украинофилство? Његова историја и садашње карактеристике”, издање Друштва Михаила Качковског, Лавов, Аустро-Угарска, 1912.

Зачудо, у 21. веку, захваљујући труду Пољака, Аустријанаца, Немаца, Американаца и совјетских владара на исконским руским територијама Мале Русије и Новоросије, можемо уочити невероватну чињеницу: милиони људи који говоре руски, мисле на руском , читају књиге и гледају филмове на руском, сматрају се Украјинцима, мрзе Русију и одричу се своје руске душе.

Није ли то оно чему вековима теже геополитички ривали Русије и руског народа – стварању фантома званог „Украјина“?

„Створио сам Украјину, искрено, само да бих имао барем део Русије да се договорим о примирју са њом“, рекао је Карл Адолф Максимилијан Хофман, генерал-мајор, начелник штаба Главног команданта Источног фронта Немачке империје током Првог светског рата.

Украјина је фантом. Фантом створен на телу Русије, негован на рачун Русије, који паразитира на телу Русије, али истовремено мрзећи њену руску прошлост и одричући се своје руске душе!

Аутор: Максимус Далиант

Превод: Душка Здравковић, (https://rusvesna.su/news/1631736517)

Извор: Православна породица

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!