Ujedinjavanje srbsko posle Velikog rata (3)

„Pravda, moral i pamet“ – ima li toga

„Vesnikovo“ baga­te­li­sanje Karlovačke Mitropolije podstaklo je novosad­sku „Za­sta­vu“ da se 13. marta 1920. godine, u broju 58, poza­bavi nevo­lja­ma koje su, u novoj državi blagodareći trudu nove demo­kratske vlasti da izbegne „sudar“ sa narodno-crkvenim sa­bo­rom, na­šle narodno-crkvenu autonomiju Karlovačke mi­tro­pol­ije.

Ipak, po shvatanju „Zastavinog“ komentatora, „kao iz svega ču­da i pokora demokratskog u državi, tako i iz ćorsokaka u koji oni tisnuše narodno-crkvenu avtonomiju, i može i mora biti izlaza na bolje. Taj izlaz naći je lako i uspešno u sazivu na­šeg narodno­-cr­k­venog sabora, eventualno uz nove izbore. Sa­bor taj da bez odlaganja ukine sva bezakonja i da sprovede us­postavu na­rodno-crkvene avto­nomije po svima njenim ogran­cima, i u svemu, od dole do gore. Onako kako je bilo dok Beč i Pešta, a i Zagreb njihov… s jedne strane, a sa druge strane… i današnje Pribiće­vićeve demokrate jednostrano i samovoljno, dakle nezakonito i protivavtonomno u oblasti avtono­mnoj ne tisnuše u stranu i sa­bor i narod, a zatim i tu – izazvaše čudo i pokor.

Kada se u našoj narodno-crkvenoj avtonomiji na taj način uk­lo­ni i odnosno ispravi sve što su neznanje, zla volja i nasilje tu na­či­nili, pa se opet zacari red, svest, zakon i pravo narodno, onda bi sa­bor imao odlučiti: kome će se carstvu za dalje narod priključiti“.

Najbolje rešenje bilo bi da sledeći politički primer Voj­vo­di­ne Srbske, Sabor odluči „da i u pogledu narodno-crkvenog avto­no­m­nog života pristupi bezuslovno Srbiji, s tim da se crk­veni zakoni Srbije, prolagođeni potrebama današnjeg vre­mena, protegnu u svemu i na naše dijeceze, kao sastavne delove jedne i jedinstvene patrijaršije za Srbe sve i svuda… (što bi) značilo krunisanje svih želja i podviga našeg naroda na tom polju i kroz svu prošlost, a bilo bi na spas naroda, crkve, države i dina­stije“.

Budući da je u međuvremenu Carigradska patrijaršija pri­sta­la „da otpusti iz svoje zajednice naše mitropolije u Bo­sni, Her­cegovini, Staroj Srbiji i Maćedoniji: kao što je pre nje, otpustila rumunska mitropolija naše eparhije u Dalma­ciji, a da se ujedine u jednoj srpskoj pravoslavnoj crkvi“, novo­sadska „Za­sta­va“ mogla je 15. maja 1920. godine, u broju 108, ja­viti kako je „sada pitanje ujedi­nje­nja srp­ske pravo­sla­v­ne crk­ve, sa ove prve, i najteže… pravne stra­ne rešeno. Treba reši­ti i još neka druga pravna pitanja u odnosima dosada autoke­falnih naših pojedinih crkava, bolje reći mitropolija. Da se i ova pitanja korektno, mudro i pra­ved­no reši­ti uzmogu, mo­raju – pre svega – biti rešena zakoni­tim putem, putem leg­al­nim. A da se tim jedino ispravnim i ce­lishodnim putem re­ši­ti mogu, potrebno je, da i o tim pita­nji­ma padne odluka nadlež­nih foruma, od kojih je jedan i narod­no­-crkveni sabor u Karlo­vačkoj mitropoliji. Svakako bi opor­tuno i mudro bilo, i ovaj sabor, i njemu slične sabore, saslu­šati i o načelima organi­zacije koja se misli sprovesti u ujedi­njenoj srpskoj pravosla­v­noj crkvi, baš s obzirom na dosa­da uvažavana autonomna prava naroda u crkvenoj upravi. A na­ročito je potrebno, sa pravne strane i kategorički potrebno, da narodno-crkveni sabori donesu i svoje odluke o imovinama narodno-crkvenim.

Zato je trebalo i naš narodno-crkveni sabor u Mitropo­liji karlovačkoj sazvati, kojem bi zadatak bio pre svega iza­brati mi­tropolita, a zatim doneti druge potrebne odluke.

I kad se sve to svrši, kad se tim zakonskim i pravednim po­stulatima udovolji, onda pristupiti proglašenju Srpske Pat­ri­jar­šije i njezinoj organizaciji“.

Podrazumeva se da je „Zastava“ pomno pratila šta se piše u „Vesniku“ jer se tekstom „Krivci anarhije u crkvi“ , objav­ljenim u brojevima 197 (4. septembar) i 202 (10. septembar) os­vrnula na njegovo pisanje:

„Umesto da se obazre po stupcima svojim, i da se obračuna sa svojom savešću svešteničkom, urednik (beogradskog) ‘Vesni­ka’ traži anarhiju i anarhiste crkvene gde anarhije i anarhi­sta ne­ma… Jer tek nije i ne može biti anarhije u zahtevu, da se u našoj ujedinjenoj crkvi sve, što je sa sprovedbom toga ujedi­njenja spo­jeno, sprovede zakonitim putem i načinom, a ne silom i dekre­tom, kao što neki krugovi u Beogradu žele i snuju.

U stvari našeg crkvenog ujedinjenja šta tražimo mi? Tra­ži­mo da se respektuju zakoni, da se poštuje Kraljev Ukaz, tra­žimo pravdu, moral i pamet. A urednik ‘Vesnikov’ traži, da se zakoni pogaze, da se Kraljev Ukaz jedan poštuje, a drugi ne ver­ma, da se počini nepravda, a izgubi pamet i duša.

I kad sve to traži, on i njegova tevabija, onda se razviče, da mi unosimo anarhiju u crkvu, da mi ometamo i otežavamo uje­di­njenje crkveno.

Kao i svako dosadanje piskaranje ‘Vesnikovo’ o ujedinjenju i o sprovedbi našeg crkvenog ujedinjenja, tako se i ovo najno­vije, pod uzvikom ‘Krivci anarhije u crkvi’, odlikuje obila­tim nezna­laštvom i cinizmom. Ova odlika ‘Vesnikova’ ured­nika potenci­ra se uvek i svakom prilikom, notornom mržnjom na Karlovačku mitropoliju, na sve nas i na sve naše u toj Mitropoliji.

U kakvom skladu stoji ova mržnja sa ujedinjenjem crkve na­še, koje treba da se izvrši… o tome nije podoban da vodi raču­na i da razmišlja g. urednik ‘Vesnikov’ kao što se ni njegova etika ne može da uzbuni ni onda, kad nas zaželi progutati u kašičici ujedinjenja. I kad protivu nas u Mitropoliji izrek­nu i najod­vrat­niju laž i klevetu – da smo mi protiv ujedinjenja.

Ko i pored krštenoga lista ostane bez hrišćanske duše; ko i pored primljene tajne sveštenstva ostane bez hrišćanske eti­ke, ko i pored škole ostane bez hrišćanske kulture i kultu­r­no­sti uopšte, taj i ne može biti u skladu sa zahtevima, pod kojima ujedinjenje crkava sprovoditi treba.

Tome i ne preostaje drugo nego se pouzdati u silu i dekrete; te onima kojima sila i nasilje ne imponuje, hajdučki pretiti, da će ih morati malo jače lupiti po tintari.

A o pravnoj svesti i o podobnosti g. urednika ‘Vesnikova’, da pravno shvati, oseća i postupa, da i ne govorimo.

Jer njegova pravna maksima – kao i njegovih zaštitnika – jeste : u pravu sile. A sila je danas za Karlovačku mitropoliju ne u Beču ili u Pešti, nego u našem Beogradu! I zašto nam, mesto ma­đarskih Tis­ i bečkih Meternih­, beogradski komič­ni pop Dragutin Dimitrijević podvikuje i uzvikuje: ‘Šta će biti biće i vi ste slabi i mali da stvar skrenete (ne sa „pravilnoga pu­ta’, jer na tom putu i nije stvar našeg crkvenog ujedinjenja, nego) sa puta sile i nasilja, sa puta despotizma i tiranije, sa puta mržnje – kojom nas mrzite tamo vi, naročito vi s krstom i Je­van­đeljem u ruci; vi, koji ste – dok ste na tom putu – daleko i od Hrista i od njegove crkve; daleko od crk­venog jedinstva.

Zapamtite to svi, svi vi tamo, protivnici i mrzioci Kar­lo­vačke mitropolije. Zapamtite i to, da se Karlovačka mitro­po­lija znala boriti i sa despotijom i tiranijom i Bečkom i Pe­štanskom i papskom. Pa ne izazivajte braću svoju, da se bore sa despocijom i tiranijom svoje braće. Jer despocija i tiranija koji dolaze od braće, izaziva dublju ranu. A tih rana ne bi tre­balo naše danas ujedinjeno narodno telo.

Svi smo se mi, kad je tako moralo biti, ponekad ‘turski kla­njali’, ali zato i opet i uvek ‘srpski Bogu molili’. I što is­to­rija nijednom od nas nije zamerila dosada, eto se isprsava pop Dra­gutin Dimitrijević, da nas time ponižava, vređa i osu­đu­je, posle izdržanih od nas duševnih tortura za vreme posled­njeg rata, koje su torture ponekad teže bile, nego i sama fizička smrt.

…Kad od nas tražite, da poštujemo i uvažavamo Karlo­vačku mitropoliju, suvišno je i bespredmetno je to traženje, Jer mi i bez vaše upute to činimo. Ali, kad mi to isto tra­žimo i tamo od vas, mi tražimo to s razlogom. Jer vi to uvek ne činite. Mi po­štujemo, mi smo se obradovali Najvišem Kra­ljevskom Ukazu od 17. juna 1920, kojim je proklamovano ujedi­njenje Srpske Pravo­slavne Crkve, ‘saglasno sa odlukom zbora svih naših arhijereja’.

A vi? Ne poštujete i ne vermate… Najviši Ukaz od 9. apri­la 1919., kojim Ukazom su vraćene na snagu naše ovamo narodno­-crk­vene avtonomne uredbe srpske pravoslavne Karlovačke mi­tro­polije, te po kojim uredbama valja postupati i u celoj proce­duri sprovađanja ujedinjenja crkvenog i likvidacije na­rodno-crkvene avtonomije.

Vi tamo ne poštujete i ne vermate ni crkvene kanone, koji se ni s Najvišim Ukazom ne mogu pravno izvan snage staviti, a po kojim kanonima treba sprovesti i likvidaciju avtokefa­lije naše mitropolijske. A nama podmećete, da direkt radimo protiv kanona“.

A da bi se srbski crkveni problem rešio kako valja, „tre­ba pameti i mudrosti, treba ljubavi i morala“.

Ukida se karlovačka narodno-crkvena autonomija

No, bi­lo kako bilo, „Zastava“ je u svom 199. broju od 7. sep­tembra 1920. go­dine objavila „da je postignut sporazum između narod­nih posla­nika i Vlade da se ukine narodno-crkvena avto­nomija Mitro­polije karlovačke, jer posle našeg političkog ujedi­nje­nja mora da dođe i do ujedinjenja i na crkvenom polju“.

Ta vest praćena je i komentarom da srbska narodno-crkvena autonomija u Austrougarskoj „beše politički bedem“ u borbi „za opstanak dela našeg naroda“ i jedini stvarni „okvir za poli­tič­-­ku, prosvetnu u ekonomsku borbu“, okvir izgrađen tako „da što bolje posluži narodnim interesima. U tom radu su radikalnoj stranci smetali ne samo silnici, narodni nepri­jatelji iz Beča i Pešte, nego i njihove sluge, patriarsi, epi­skopi, neki svešte­nici, naročito pak kaluđeri koji su tra­žili blagonaklonost mađarske vlade da postanu episkopi.

A služili su mađarskoj vladi i poneki svetovni građani, mnogi članovi takozvanih otmenih bogatih kuća, koji su – i danas na površini.

Hvala junaštvu srpske vojske, hvala izdržljivosti našeg se­ljaka, uopšte narodnih masa: mi smo sve teškoće prebrodili. Mi smo danas u svojoj državi, i mi ne treba da tražimo bedeme i za­štitu narodno-crkvene avtonomije da bismo mogli napre­dovati. Pošto je državna vlast u našim rukama, mi imamo parlament, imamo svoju Vladu, imamo svoje vlasti po opšti­na­ma, srezovima i okruzima i u svima institucijama: mi imamo slobodno polje ra­da za svoje jačanje i napredovanje. Crkva, u nas, dobija sada či­sto svoj kulturno-moralni značaj. Sveštenik prestaje da bude ne­ka vrsta političkog vođe, i ako smo uvereni da mnogi naši odlični, sprem­ni, svesni sveštenici u Vojvo­dini neće napušta­ti polje ra­da, nego – oslobođeni onih trza­vica koje je izazivala borba u na­rodno-crkvenoj avtonomiji – oni će nastaviti u pro­svetno­-na­prednom duhu. Svoj rad oko prosvećivanja našeg naroda i učvr­šćivanja njegovih moralnih osobina…

Sudbina narodno-crkvene avtonomije rešena je pre dva-tri da­na u Beogradu. Između pozvanih faktora došlo je do spora­zu­ma da se narodno-crkvena avtonomija ukine, a da se umesto po­kra­jin­skih avtonomija stvori jedinstvena pravoslavna srpska crkva.

Dokument o tom važnom rešenju glasi:

Ovlaštenje

Mi dole potpisani izaslanici klubova narodnih poslani­ka radikalne stranke i demokratske zajednice ovlašćeni od svojih klubova (a u ime naroda koga zastupamo, u privremenom narodnom predstavništvu) ovim izjavljujemo, da na konferen­ciji svih pra­voslavnih episkopa, održanoj u Beogradu 13/26. maja 1919. godine, i izrečeno a visokim Kraljevskim ukazom od 17. juna 1920. godine; proglašavamo ujedinjenje oblasti u Kra­lje­vini Srba, Hr­vata i Slo­venaca u jednu autokefalnu srpsku pravoslavnu crkvu, odgo­va­ra ne samo kanonima naše crkve, već i želji celokupnog naro­da koga zastupamo, u ime svojih klu­bo­va od kojih smo na ovo opu­no­moćeni i u ime svoje dajemo pri­stanak i ovlaštenje g.g. Arhije­rejima Mitropolije Kar­lo­vačke srpske pravoslavne crk­ve, sa Gosp. Ministrom Vera do­nositi punovažne odluke, koje idu za tim, da se već proglašeno ujedinjenje srpskih pravo­slavnih crkvenih oblasti u našoj državi u jednu crkvu što pre i potpuno u život privede.

U Beogradu, 3. septembra 1920. god.“

„Ovlaštenje“ su potpisali:

U ime Vrhovnog Upravnog Saveta u Sremskim. Karlovcima Dr Vlada Manojlović i Valerijan Pribićević, u ime posla­nika: Dr Žarko Miladinović, prota Boža Popović, Mita Đorđević (ra­dikali), Dr Svetislav Popović, Dr Stevan Simeono­vić­-Čokić i Pavle Dragić (demokrate).

Kad je i to obavljeno, preostalo je samo da regent Aleksandar, u ime kralja Pe­tra Prvog, pošto je „ukazom od 17. juna 1920. god. (potvrdio) jedno­dušnu odluku svih srpskih pravoslavnih ar­hi­jereja iz Kra­ljevi­ne Srba, Hrvata i Slovenaca o ujedinjenju svih pravo­slav­nih crkava Kraljevine“, 12. septembra 1920. godi­ne, u Srem­skim Kar­lovcima, u skladu s odlukom Svetog Arhi­jerejskog Sabora pra­vo­slavne crkve Kraljevine Srba, Hrvata i Slove­naca pro­gla­si vas­postavljanje Srbske Patrijaršije, te da se njen poglavar zove Srp­ski Patrijarh pravoslavne crkve Srba, Hrvata i Slove­naca.

Pitanja za kasnije

Ne zna se kada je Dabarska eparhija (os­no­vana 1220. godine, sa sedištem u Banji kod Priboja, u obla­sti nekada zvanoj Dabar) uzdignuta na rang mitropolije. „Možda se to dogodilo 1346. kada je proglašena Srpska patri­jaršija, a možda i mnogo kasnije“. Na drugom mestu čitamo da je obnovom Pećke patrijaršije, pa­t­ri­jarh Makarije (Sokolo­vić, ? -1557-­1571-1574) preuredio Crk­vu, tako što su Bosna (osim zvorničke oblasti gde je postojala episkopija) i Dalma­cija, došle su pod duhovnu vlast dabarskog, odnosno dabro­bo­sanskog mitropolita; potvrdu za to nalazimo i u jednom pi­smu (oko 1573) vladike Si­me­ona, na kome se potpisao kao mi­tro­polit dabrobosanski, zvor­nički, kliški i cijele Dal­macije. Godine 1880, odnosi bosansko­-hercegovačke mitropo­lije sa Carigradskom patrijaršijom ure­đeni su konvencijom koja je Austriji davala pravo da crkvene poglavare postavlja po svojoj volji, dok je Fanar svoje golo pravo (nudum ius) naknadio nov­cem i prihvatao, odnosno „aprobirao sva­kog, kao i sve druge uredbe koje su se odnosile na uređenje crk­venog života“.

Mitropolija crnogorsko-primorska osnovana je 1219. kao Zetska eparhija, da bi 1346. godine bila uzdignuta na mitro­po­l­ijski stepen. Mitropolit crnogorski Petar I (Petrović, sveti Petar Cetinjski, 1748-1784-1830), Mitropoliju crnogor­sku sma­trao je eparhijom Pećke patrijaršije, odnosno neodvoji­vim delom Pravoslavne srbske crkve.

Pravoslavna crkva u Maćedoniji (delu Stare Srbije) nala­zi­la se u sastavu Ohridske arhiepiskopije uspostavljene kra­jem 10. veka, da bi nedugo zatim njena nadležnost bila pro­ši­rena sve do Dunava. Do stvaranja jedinstvene Srbske pravo­slavne crkve (1920), Ohridska arhiepiskopija delovala je u okviru Carigrad­ske patrijaršije, da bi u novonastalnim okol­nostima bila stvo­rena Skopska mitropolija kao eparhija Oh­ridske arhiepisko­pije. (Od maja 2005. godine, arhiepiskop ohridski nosi i zvanje mitropolita skopskog).

Godine 1931. uspostavljena je Zagrebačka mitropolija, ka­sni­je (1983) preimenovana u Zagrebačko-ljubljansku. Od 1994. do 2011. godine, u njenom sastavu bile su i parohije u Italiji.

Samo Karlovačka mitropolija, iz do sada neutvrđenih (ne­ob­ja­šnjenih, možda i neobjašnjivih jer, valja pretpostaviti da se o tome nije na vreme pisalo) razloga, nije preživela uje­dinje­nje srbskih pravoslavnih crkava iz oblasti koje su ušle u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, što ne znači da o njenom jednom delu, sremskom, ne treba reći i koju više.

Prema pisanju Vojne enciklopedije, „posle propasti srpske dr­žave (sre­di­nom 15. veka – IP) u Fruškoj gori je u XV i XVI veku podignuto 16 ma­na­stira (bilo ih je skoro četrdeset – IP), od kojih su neki posle II svetskog rata preuređeni u odmara­li­šta i dečje domove“. Naravno, propu­šteno je da se na­piše da su svi ti mana­sti­ri tokom rata bili opljačkani, a naj­veći deo deli­mično ili potpuno uni­šten; bilo je to „uljudbe­no“ (anticivi­li­zacijsko) delo hrvatske „braće“, a po­ne­što, kao što je to bio slučaj sa Ho­povom, stigli su da zapale i op­ljačkaju partizani.

Mimo toga, valja znati da su to­kom 15. veka, pošto je turski pritisak na Evropu znatno pojačan i po­što su već imali isku­stva sa takozvanom katalanskom kompanijom, sna­žnom i dobro organizovanom skupinom španskih najamnika koja je plja­čka­la po Vizan­tijskom car­stvu, pri čemu nije ostao pošteđen ni ma­na­stir Hilan­dar (1302), svetogorski monasi po­če­li da razmi­šljaju o preseljavanju na neko drugo, sigurnije mesto. Izbor je pao na Frušku goru; trebalo je da to postane druga Sveta Gora. Ne bi se to ra­di­lo da Srem nije prevas­hodno srbska zemlja i da tamo nisu ži­ve­li pripad­ni­ci „is­točne“, pravo­slav­ne crkve.

Sticajem okolnosti, tada nije došlo do seobe Svetogor­ske (s Atosa), ali je, Sveti arhijerejski si­nod Srbske pra­vo­slavne crk­ve, rav­no sedam vekova kasnije, odlučio 25. avgusta 2003. go­di­ne, pod bro­jem 2035/zap. 1054, „usvojiti predlog Njegovog Preosve­šten­stva epi­skopa sremskog G. Vasilija i odobriti mu da, na os­novu ustav­nih ovlašćenja, Frušku goru, sa njenim vekovnim sve­ti­njama, pro­g­la­si Svetom Fruškom gorom“. Odluku je potpi­sao vladika ša­ba­čki gospodin Lavrentije (u svetu: Živko Trifun­o­vić, 1935-2022).

Kako je tom prilikom re­kao vladi­ka sremski gospodin Va­silije (u svetu: Vaso Vadić, 1946), „proglašenje Fruške gore za Sve­tu Goru nije san monaha i sve­štenstva, jer se ona u narodu odav­no naziva Sveta. Od četrdeset manastira, koliko ih je bilo, u po­lo­vi­ni je sada aktivan mona­ški život, a ostali su uništeni. Fru­š­kogorski manastiri ču­va­li su tela osam srpskih svetite­lja, od Todora Tirona do svetih Brankovića, i svakodnevno se iz mana­stira uzdižu molitve Bogu i uzdasi. Imajući sve ovo u vidu, kao i tendenciju u narodu, odlučeno je da se u trećem milenijumu Fruška gora proglasi za treću Sve­tu Goru na svetu, posle Si­najske i Sve­te Gore Aton­ske“. Pre­sveta Bogorodica Trojeruči­ca iguma­ni­ja je svih fruško­gor­skih manastira.

Bilo je sve pripremljeno da se na Miholjdan (12. oktobra) 2003. godine, u Sremskim Karlovcima, u 09,30 sati, uz blago­slov Njegove Sveto­sti patrijarha srbskog Gospodina Pavla (u svetu: Goj­ka Stojčevića, 1914-1957-1990-2009), Fruška gora pro­glasi Svetom Gorom, pa je, za tu retku priliku, potpisnik ovih redova, u ime Planinarskog društva „Poštar“ iz Novog Sada (iz uče­šće dru­štava iz Novog Sada i okoline), organizo­vao veliki planinar­ski Svetogorski izlet od Karlovaca, pre­ko Iriškog ven­ca, do Paragova. Zbog toga što je Pa­tri­jarh na samom poče­t­ku oktobra bio prebačen u Vrnjačku Banju (prema zvaničnom saop­štenju: iz „zdravstvenih“ ra­zloga), taj svečani čin od­ložen je; ostavljeno je da kona­čnu odluku o pro­glašenju Fruške gore za Svetu donese Sveti Arhijerejski Sa­bor Srb­ske pravo­sla­vne crk­ve na svom zasedanju mesec dana ka­snije, 18. novembra.

Pokazalo se da Patrijarh Pavle rečenog dana nije bio bole­stan jer je već 11. oktobra prisustvovao svečanostima posve­će­nim 225. go­diš­nji­ci Učiteljske škole u Somboru, a da glavni razlog otkazi­va­nju kar­lovačkih svečanosti treba tražiti na dru­goj strani, pre svega u protivljenju Rimokatoličke crkve, odno­s­no njene hrvatske sluškinje ko­ja Srem smatra „hrvatskom zemljom“. Na­ravno, nije bez smisla ni pret­po­stavka da se u pozadini ovih zbi­vanja nalazi i otpor nekih srbskih arhije­reja tome činu i njihova borba za prestiž, pošto se veruje, s razlogom, da bi usvajanje ovog pred­lo­ga ojačalo ulogu vladike srem­skog u Srb­skoj pravoslavnoj crkvi.

Nažalost, sporno pitanje nije dato na raspravu ni 18. no­vembra, delom i zbog toga što se znalo da bi veći­na arhijereja podr­žala odluku Svetog sinoda, pošto se u prošlosti nije de­si­lo da neka odluka Sinoda ne prođe.

Na odluku o proglašenju Fruške gore za Svetu i dalje se če­ka, ali je pitanje da li će se u doglednom vremenu tako nešto dogo­diti; smetnja se vidi i u pretpostavci da su spornu „od­ložnu“ proceduru os­mislili i njenom ostvarenju znatno do­pri­neli jedan prote­s­t­ant­ski bogoslov i jedan evangelista. (Danas, 22. aprila 2023, dvadeset godina po „neodluci“ i tri po nastanku ovoga tek­sta – polovinom jula 2020 – imena te dvojice iščilela su iz sastavljačevog pamćenja, a „nestala“ su i sa pot­ro­šenom beležnicom u koju su bila upisana – dok ne „uđu“ u računar).

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!