Уједињавање србско после Великог рата (3)
„Правда, морал и памет“ – има ли тога
„Весниково“ багателисање Карловачке Митрополије подстакло је новосадску „Заставу“ да се 13. марта 1920. године, у броју 58, позабави невољама које су, у новој држави благодарећи труду нове демократске власти да избегне „судар“ са народно-црквеним сабором, нашле народно-црквену аутономију Карловачке митрополије.
Ипак, по схватању „Заставиног“ коментатора, „као из свега чуда и покора демократског у држави, тако и из ћорсокака у који они тиснуше народно-црквену автономију, и може и мора бити излаза на боље. Тај излаз наћи је лако и успешно у сазиву нашег народно-црквеног сабора, евентуално уз нове изборе. Сабор тај да без одлагања укине сва безакоња и да спроведе успоставу народно-црквене автономије по свима њеним огранцима, и у свему, од доле до горе. Онако како је било док Беч и Пешта, а и Загреб њихов… с једне стране, а са друге стране… и данашње Прибићевићеве демократе једнострано и самовољно, дакле незаконито и противавтономно у области автономној не тиснуше у страну и сабор и народ, а затим и ту – изазваше чудо и покор.
Када се у нашој народно-црквеној автономији на тај начин уклони и односно исправи све што су незнање, зла воља и насиље ту начинили, па се опет зацари ред, свест, закон и право народно, онда би сабор имао одлучити: коме ће се царству за даље народ прикључити“.
Најбоље решење било би да следећи политички пример Војводине Србске, Сабор одлучи „да и у погледу народно-црквеног автономног живота приступи безусловно Србији, с тим да се црквени закони Србије, пролагођени потребама данашњег времена, протегну у свему и на наше дијецезе, као саставне делове једне и јединствене патријаршије за Србе све и свуда… (што би) значило крунисање свих жеља и подвига нашег народа на том пољу и кроз сву прошлост, а било би на спас народа, цркве, државе и династије“.
Будући да је у међувремену Цариградска патријаршија пристала „да отпусти из своје заједнице наше митрополије у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Маћедонији: као што је пре ње, отпустила румунска митрополија наше епархије у Далмацији, а да се уједине у једној српској православној цркви“, новосадска „Застава“ могла је 15. маја 1920. године, у броју 108, јавити како је „сада питање уједињења српске православне цркве, са ове прве, и најтеже… правне стране решено. Треба решити и још нека друга правна питања у односима досада аутокефалних наших појединих цркава, боље рећи митрополија. Да се и ова питања коректно, мудро и праведно решити узмогу, морају – пре свега – бити решена законитим путем, путем легалним. А да се тим једино исправним и целисходним путем решити могу, потребно је, да и о тим питањима падне одлука надлежних форума, од којих је један и народно-црквени сабор у Карловачкој митрополији. Свакако би опортуно и мудро било, и овај сабор, и њему сличне саборе, саслушати и о начелима организације која се мисли спровести у уједињеној српској православној цркви, баш с обзиром на досада уважавана аутономна права народа у црквеној управи. А нарочито је потребно, са правне стране и категорички потребно, да народно-црквени сабори донесу и своје одлуке о имовинама народно-црквеним.
Зато је требало и наш народно-црквени сабор у Митрополији карловачкој сазвати, којем би задатак био пре свега изабрати митрополита, а затим донети друге потребне одлуке.
И кад се све то сврши, кад се тим законским и праведним постулатима удовољи, онда приступити проглашењу Српске Патријаршије и њезиној организацији“.
Подразумева се да је „Застава“ помно пратила шта се пише у „Веснику“ јер се текстом „Кривци анархије у цркви“ , објављеним у бројевима 197 (4. септембар) и 202 (10. септембар) осврнула на његово писање:
„Уместо да се обазре по ступцима својим, и да се обрачуна са својом савешћу свештеничком, уредник (београдског) ‘Весника’ тражи анархију и анархисте црквене где анархије и анархиста нема… Јер тек није и не може бити анархије у захтеву, да се у нашој уједињеној цркви све, што је са спроведбом тога уједињења спојено, спроведе законитим путем и начином, а не силом и декретом, као што неки кругови у Београду желе и снују.
У ствари нашег црквеног уједињења шта тражимо ми? Тражимо да се респектују закони, да се поштује Краљев Указ, тражимо правду, морал и памет. А уредник ‘Весников’ тражи, да се закони погазе, да се Краљев Указ један поштује, а други не верма, да се почини неправда, а изгуби памет и душа.
И кад све то тражи, он и његова тевабија, онда се развиче, да ми уносимо анархију у цркву, да ми ометамо и отежавамо уједињење црквено.
Као и свако досадање пискарање ‘Весниково’ о уједињењу и о спроведби нашег црквеног уједињења, тако се и ово најновије, под узвиком ‘Кривци анархије у цркви’, одликује обилатим незналаштвом и цинизмом. Ова одлика ‘Весникова’ уредника потенцира се увек и сваком приликом, ноторном мржњом на Карловачку митрополију, на све нас и на све наше у тој Митрополији.
У каквом складу стоји ова мржња са уједињењем цркве наше, које треба да се изврши… о томе није подобан да води рачуна и да размишља г. уредник ‘Весников’ као што се ни његова етика не може да узбуни ни онда, кад нас зажели прогутати у кашичици уједињења. И кад противу нас у Митрополији изрекну и најодвратнију лаж и клевету – да смо ми против уједињења.
Ко и поред крштенога листа остане без хришћанске душе; ко и поред примљене тајне свештенства остане без хришћанске етике, ко и поред школе остане без хришћанске културе и културности уопште, тај и не може бити у складу са захтевима, под којима уједињење цркава спроводити треба.
Томе и не преостаје друго него се поуздати у силу и декрете; те онима којима сила и насиље не импонује, хајдучки претити, да ће их морати мало јаче лупити по тинтари.
А о правној свести и о подобности г. уредника ‘Весникова’, да правно схвати, осећа и поступа, да и не говоримо.
Јер његова правна максима – као и његових заштитника – јесте : у праву силе. А сила је данас за Карловачку митрополију не у Бечу или у Пешти, него у нашем Београду! И зашто нам, место мађарских Тис и бечких Метерних, београдски комични поп Драгутин Димитријевић подвикује и узвикује: ‘Шта ће бити биће и ви сте слаби и мали да ствар скренете (не са „правилнога пута’, јер на том путу и није ствар нашег црквеног уједињења, него) са пута силе и насиља, са пута деспотизма и тираније, са пута мржње – којом нас мрзите тамо ви, нарочито ви с крстом и Јеванђељем у руци; ви, који сте – док сте на том путу – далеко и од Христа и од његове цркве; далеко од црквеног јединства.
Запамтите то сви, сви ви тамо, противници и мрзиоци Карловачке митрополије. Запамтите и то, да се Карловачка митрополија знала борити и са деспотијом и тиранијом и Бечком и Пештанском и папском. Па не изазивајте браћу своју, да се боре са деспоцијом и тиранијом своје браће. Јер деспоција и тиранија који долазе од браће, изазива дубљу рану. А тих рана не би требало наше данас уједињено народно тело.
Сви смо се ми, кад је тако морало бити, понекад ‘турски клањали’, али зато и опет и увек ‘српски Богу молили’. И што историја ниједном од нас није замерила досада, ето се испрсава поп Драгутин Димитријевић, да нас тиме понижава, вређа и осуђује, после издржаних од нас душевних тортура за време последњег рата, које су тортуре понекад теже биле, него и сама физичка смрт.
…Кад од нас тражите, да поштујемо и уважавамо Карловачку митрополију, сувишно је и беспредметно је то тражење, Јер ми и без ваше упуте то чинимо. Али, кад ми то исто тражимо и тамо од вас, ми тражимо то с разлогом. Јер ви то увек не чините. Ми поштујемо, ми смо се обрадовали Највишем Краљевском Указу од 17. јуна 1920, којим је прокламовано уједињење Српске Православне Цркве, ‘сагласно са одлуком збора свих наших архијереја’.
А ви? Не поштујете и не вермате… Највиши Указ од 9. априла 1919., којим Указом су враћене на снагу наше овамо народно-црквене автономне уредбе српске православне Карловачке митрополије, те по којим уредбама ваља поступати и у целој процедури спровађања уједињења црквеног и ликвидације народно-црквене автономије.
Ви тамо не поштујете и не вермате ни црквене каноне, који се ни с Највишим Указом не могу правно изван снаге ставити, а по којим канонима треба спровести и ликвидацију автокефалије наше митрополијске. А нама подмећете, да директ радимо против канона“.
А да би се србски црквени проблем решио како ваља, „треба памети и мудрости, треба љубави и морала“.
Укида се карловачка народно-црквена аутономија
Но, било како било, „Застава“ је у свом 199. броју од 7. септембра 1920. године објавила „да је постигнут споразум између народних посланика и Владе да се укине народно-црквена автономија Митрополије карловачке, јер после нашег политичког уједињења мора да дође и до уједињења и на црквеном пољу“.
Та вест праћена је и коментаром да србска народно-црквена аутономија у Аустроугарској „беше политички бедем“ у борби „за опстанак дела нашег народа“ и једини стварни „оквир за политич-ку, просветну у економску борбу“, оквир изграђен тако „да што боље послужи народним интересима. У том раду су радикалној странци сметали не само силници, народни непријатељи из Беча и Пеште, него и њихове слуге, патриарси, епископи, неки свештеници, нарочито пак калуђери који су тражили благонаклоност мађарске владе да постану епископи.
А служили су мађарској влади и понеки световни грађани, многи чланови такозваних отмених богатих кућа, који су – и данас на површини.
Хвала јунаштву српске војске, хвала издржљивости нашег сељака, уопште народних маса: ми смо све тешкоће пребродили. Ми смо данас у својој држави, и ми не треба да тражимо бедеме и заштиту народно-црквене автономије да бисмо могли напредовати. Пошто је државна власт у нашим рукама, ми имамо парламент, имамо своју Владу, имамо своје власти по општинама, срезовима и окрузима и у свима институцијама: ми имамо слободно поље рада за своје јачање и напредовање. Црква, у нас, добија сада чисто свој културно-морални значај. Свештеник престаје да буде нека врста политичког вође, и ако смо уверени да многи наши одлични, спремни, свесни свештеници у Војводини неће напуштати поље рада, него – ослобођени оних трзавица које је изазивала борба у народно-црквеној автономији – они ће наставити у просветно-напредном духу. Свој рад око просвећивања нашег народа и учвршћивања његових моралних особина…
Судбина народно-црквене автономије решена је пре два-три дана у Београду. Између позваних фактора дошло је до споразума да се народно-црквена автономија укине, а да се уместо покрајинских автономија створи јединствена православна српска црква.
Документ о том важном решењу гласи:
Овлаштење
Ми доле потписани изасланици клубова народних посланика радикалне странке и демократске заједнице овлашћени од својих клубова (а у име народа кога заступамо, у привременом народном представништву) овим изјављујемо, да на конференцији свих православних епископа, одржаној у Београду 13/26. маја 1919. године, и изречено а високим Краљевским указом од 17. јуна 1920. године; проглашавамо уједињење области у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у једну аутокефалну српску православну цркву, одговара не само канонима наше цркве, већ и жељи целокупног народа кога заступамо, у име својих клубова од којих смо на ово опуномоћени и у име своје дајемо пристанак и овлаштење г.г. Архијерејима Митрополије Карловачке српске православне цркве, са Госп. Министром Вера доносити пуноважне одлуке, које иду за тим, да се већ проглашено уједињење српских православних црквених области у нашој држави у једну цркву што пре и потпуно у живот приведе.
У Београду, 3. септембра 1920. год.“
„Овлаштење“ су потписали:
У име Врховног Управног Савета у Сремским. Карловцима Др Влада Манојловић и Валеријан Прибићевић, у име посланика: Др Жарко Миладиновић, прота Божа Поповић, Мита Ђорђевић (радикали), Др Светислав Поповић, Др Стеван Симеоновић-Чокић и Павле Драгић (демократе).
Кад је и то обављено, преостало је само да регент Александар, у име краља Петра Првог, пошто је „указом од 17. јуна 1920. год. (потврдио) једнодушну одлуку свих српских православних архијереја из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о уједињењу свих православних цркава Краљевине“, 12. септембра 1920. године, у Сремским Карловцима, у складу с одлуком Светог Архијерејског Сабора православне цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца прогласи васпостављање Србске Патријаршије, те да се њен поглавар зове Српски Патријарх православне цркве Срба, Хрвата и Словенаца.
Питања за касније
Не зна се када је Дабарска епархија (основана 1220. године, са седиштем у Бањи код Прибоја, у области некада званој Дабар) уздигнута на ранг митрополије. „Можда се то догодило 1346. када је проглашена Српска патријаршија, а можда и много касније“. На другом месту читамо да је обновом Пећке патријаршије, патријарх Макарије (Соколовић, ? -1557-1571-1574) преуредио Цркву, тако што су Босна (осим зворничке области где је постојала епископија) и Далмација, дошле су под духовну власт дабарског, односно дабробосанског митрополита; потврду за то налазимо и у једном писму (око 1573) владике Симеона, на коме се потписао као митрополит дабробосански, зворнички, клишки и цијеле Далмације. Године 1880, односи босанско-херцеговачке митрополије са Цариградском патријаршијом уређени су конвенцијом која је Аустрији давала право да црквене поглаваре поставља по својој вољи, док је Фанар своје голо право (nudum ius) накнадио новцем и прихватао, односно „апробирао сваког, као и све друге уредбе које су се односиле на уређење црквеног живота“.
Митрополија црногорско-приморска основана је 1219. као Зетска епархија, да би 1346. године била уздигнута на митрополијски степен. Митрополит црногорски Петар I (Петровић, свети Петар Цетињски, 1748-1784-1830), Митрополију црногорску сматрао је епархијом Пећке патријаршије, односно неодвојивим делом Православне србске цркве.
Православна црква у Маћедонији (делу Старе Србије) налазила се у саставу Охридске архиепископије успостављене крајем 10. века, да би недуго затим њена надлежност била проширена све до Дунава. До стварања јединствене Србске православне цркве (1920), Охридска архиепископија деловала је у оквиру Цариградске патријаршије, да би у новонасталним околностима била створена Скопска митрополија као епархија Охридске архиепископије. (Од маја 2005. године, архиепископ охридски носи и звање митрополита скопског).
Године 1931. успостављена је Загребачка митрополија, касније (1983) преименована у Загребачко-љубљанску. Од 1994. до 2011. године, у њеном саставу биле су и парохије у Италији.
Само Карловачка митрополија, из до сада неутврђених (необјашњених, можда и необјашњивих јер, ваља претпоставити да се о томе није на време писало) разлога, није преживела уједињење србских православних цркава из области које су ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што не значи да о њеном једном делу, сремском, не треба рећи и коју више.
Према писању Војне енциклопедије, „после пропасти српске државе (средином 15. века – ИП) у Фрушкој гори је у XV и XVI веку подигнуто 16 манастира (било их је скоро четрдесет – ИП), од којих су неки после II светског рата преуређени у одмаралишта и дечје домове“. Наравно, пропуштено је да се напише да су сви ти манастири током рата били опљачкани, а највећи део делимично или потпуно уништен; било је то „уљудбено“ (антицивилизацијско) дело хрватске „браће“, а понешто, као што је то био случај са Хоповом, стигли су да запале и опљачкају партизани.
Мимо тога, ваља знати да су током 15. века, пошто је турски притисак на Европу знатно појачан и пошто су већ имали искуства са такозваном каталанском компанијом, снажном и добро организованом скупином шпанских најамника која је пљачкала по Византијском царству, при чему није остао поштеђен ни манастир Хиландар (1302), светогорски монаси почели да размишљају о пресељавању на неко друго, сигурније место. Избор је пао на Фрушку гору; требало је да то постане друга Света Гора. Не би се то радило да Срем није превасходно србска земља и да тамо нису живели припадници „источне“, православне цркве.
Стицајем околности, тада није дошло до сеобе Светогорске (с Атоса), али је, Свети архијерејски синод Србске православне цркве, равно седам векова касније, одлучио 25. августа 2003. године, под бројем 2035/зап. 1054, „усвојити предлог Његовог Преосвештенства епископа сремског Г. Василија и одобрити му да, на основу уставних овлашћења, Фрушку гору, са њеним вековним светињама, прогласи Светом Фрушком гором“. Одлуку је потписао владика шабачки господин Лаврентије (у свету: Живко Трифуновић, 1935-2022).
Како је том приликом рекао владика сремски господин Василије (у свету: Васо Вадић, 1946), „проглашење Фрушке горе за Свету Гору није сан монаха и свештенства, јер се она у народу одавно назива Света. Од четрдесет манастира, колико их је било, у половини је сада активан монашки живот, а остали су уништени. Фрушкогорски манастири чували су тела осам српских светитеља, од Тодора Тирона до светих Бранковића, и свакодневно се из манастира уздижу молитве Богу и уздаси. Имајући све ово у виду, као и тенденцију у народу, одлучено је да се у трећем миленијуму Фрушка гора прогласи за трећу Свету Гору на свету, после Синајске и Свете Горе Атонске“. Пресвета Богородица Тројеручица игуманија је свих фрушкогорских манастира.
Било је све припремљено да се на Михољдан (12. октобра) 2003. године, у Сремским Карловцима, у 09,30 сати, уз благослов Његове Светости патријарха србског Господина Павла (у свету: Гојка Стојчевића, 1914-1957-1990-2009), Фрушка гора прогласи Светом Гором, па је, за ту ретку прилику, потписник ових редова, у име Планинарског друштва „Поштар“ из Новог Сада (из учешће друштава из Новог Сада и околине), организовао велики планинарски Светогорски излет од Карловаца, преко Иришког венца, до Парагова. Због тога што је Патријарх на самом почетку октобра био пребачен у Врњачку Бању (према званичном саопштењу: из „здравствених“ разлога), тај свечани чин одложен је; остављено је да коначну одлуку о проглашењу Фрушке горе за Свету донесе Свети Архијерејски Сабор Србске православне цркве на свом заседању месец дана касније, 18. новембра.
Показало се да Патријарх Павле реченог дана није био болестан јер је већ 11. октобра присуствовао свечаностима посвећеним 225. годишњици Учитељске школе у Сомбору, а да главни разлог отказивању карловачких свечаности треба тражити на другој страни, пре свега у противљењу Римокатоличке цркве, односно њене хрватске слушкиње која Срем сматра „хрватском земљом“. Наравно, није без смисла ни претпоставка да се у позадини ових збивања налази и отпор неких србских архијереја томе чину и њихова борба за престиж, пошто се верује, с разлогом, да би усвајање овог предлога ојачало улогу владике сремског у Србској православној цркви.
Нажалост, спорно питање није дато на расправу ни 18. новембра, делом и због тога што се знало да би већина архијереја подржала одлуку Светог синода, пошто се у прошлости није десило да нека одлука Синода не прође.
На одлуку о проглашењу Фрушке горе за Свету и даље се чека, али је питање да ли ће се у догледном времену тако нешто догодити; сметња се види и у претпоставци да су спорну „одложну“ процедуру осмислили и њеном остварењу знатно допринели један протестантски богослов и један евангелиста. (Данас, 22. априла 2023, двадесет година по „неодлуци“ и три по настанку овога текста – половином јула 2020 – имена те двојице ишчилела су из састављачевог памћења, а „нестала“ су и са потрошеном бележницом у коју су била уписана – док не „уђу“ у рачунар).
Аутор: Илија Петровић, историчар