Уједињавање србско после Великог рата (2)

У Аустрији опста србска Патријаршија

Михаило Медаковић није ре­као, а могао је, да је патријарх Ар­сеније III Чарнојевић (1633-­1674­-1706) очувао србску патријар­шиј­ску институцију самим тим што је на територију Хабзбуршке монархије, лета 1690. године, ступио у своме патријарашком зва­њу. Није то била ње­го­ва лична одлука, већ, како то владика шу­мадијски Сава (у свету: Светозар Вуко­вић, 1930­-1967-2001) пише књи­зи „Српски јерарси“, Бео­град-Под­гори­ца­-Крагујевац 1998, стра­на 29, у условима док је турска сила нади­рала према Београду и док је у избеглом на­роду владала општа паника, одлука црк­ве­но-народног сабора „у коме су узели учешћа епископи, свеште­ни­ци, свештеномо­на­си и народни главари с обе стране Саве и Дуна­ва. Сабор упућује у Беч епископа јенопољског Исаију Ђаковића са саборским за­хте­вима који су се односили на ‘признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције у оном обиму како је то било како је то било под Турцима’.

Одговор на ове захтеве била је повеља цара Леополда I (1640­-1657-1705) од 2. августа 1690. године, у којој се, између ос­та­лог, Србима гарантује да могу ‘између себе, собственом вла­шћу, из србског народа на језику постављати себи архи­еписко­па, кога ће црквени и мирски сталежи између себе би­рати. И овај архи­е­пи­скоп нека има слободну власт распола­гати са свим источним црквама грчкога обреда, епископе посвећивати, све­штенике по манастирима разређивати, где буде нужно соб­ственом вла­шћу зи­дати, по варошима и селима србске свеште­нике наме­шта­ти; јед­ном речи, као и до сада, да буде поглавар над црквама србског об­реда и над об­штинством исте веро­ис­повести, и да има власт њима распо­лагати, собственом влашћу црквеном, по повластицама, ко­је вам дадоше прејемници наши“.

Осокољени том царском повељом, Срби су у масама пре­шли преко Саве и Дунава, тако да је 8. октобра 1690. године, аус­триј­ским лађама, „последњи транспорт Срба“ прешао из Бе­ограда у Сланкамен и Петроварадин, два дана пре но што Тур­ци узеше Бе­оград.

Без обзира на све то, али са циљем да би се „знанствено“ по­твр­дило „хрватско по­ви­је­с­но право“ на Срем, хрватски истори­чар Фердо Шишић (1869-1940) ће као значајан догађај уписати „досе­ље­ње Срба у Сријем“ 1690. го­ди­не; таман као да Срба до тада и ни­је било у Срему, изворној србској земљи! (Реч Срем није латинска њом се означава земља на којој живе Срби и чије србско име значи исто што и Србска Земља, или Србија). И записаће да је тек 1751. основана „српска мет­ро­полија“ у Срем­ским Кар­ловцима, иа­ко се зна да су „односи из­међу Пећке патријаршије под турском влашћу и српске цркве у Ауст­ри­ји под јурисдикцијом патријарха Ар­сенија III“ уређени гра­матом тадашњег пећког патријарха, да­то­ваном 18. марта 1710. го­ди­не. Учиње­но је то на пре­по­руку Синода Васељенске па­т­ријар­ши­је у Цари­гра­ду „да новоос­но­вана Круше­дол­ска митро­по­лија треба да остане у саставу Пећке патријар­ши­је као ауто­номна црквена област“.

Па код Рајка Веселиновића (1912-1987) у Историји Српске пра­вославне цркве, књига I (1219-1766), Београд 1966, 84, чи­тамо да су, кад је Пожаревачким миром (1718) Аустрија добила Банат, југоисточни Срем и северну Србију до Западне Мораве, од Пећке патријаршије откинуте епархије београдско-сремска, ваљевска, вр­шачка и темишварска и припојене Крушедолској митрополији, касније названој Београдско-карловачка митропо­лија. Године 1739, после још једног аустро-турског рата и још једног мира склоп­ље­ног овога пута у Београду, граница између Пећке патријаршије и Крушедолске (Карловачке) митрополи­је поново је успостављена на Сави и Дунаву. За разлику од оног времена кад је турска власт досезала скоро до Беча и кад се у окриљу србске цркве налазило читавих четрдесет епархија, у том их је тренутку под управом Пећке патријаршије остало три­наест, чак за девет мање но кад су се Турци повукли из Ба­ната и из северне Србије.

Све је и могло бити тако, али уредништву „Весника“ није сме­тало да у своме броју 23. од 19. јула 1920. године објави како је „уједињење српске православне цркве из свих црквених обла­сти извршено још 26. маја 1919, али је и даље остала разје­ди­њена“, ка­ко се „ради пуном паром да се пре стварног уједињења извуче што више користи и стављају стално неки услови од којих ће оно за­висити, и тиме припреме што повољнији изгледи за патријарха по где којих личности“, те да све то „не ради ни држава, нити неки разорни елементи, већ архијереји“.

У „Веснику“ се доиста наилази на бројне трагове који могу указивати на „што више користи“ и на „стално неке услове“, а у наставку биће указано на неке.

Може ли Србски језик у Србској цркви

Мора бити да су се многи србски свештеници питали, наро­чи­то они чија су знања, и мирска и црквена, била оскудна (а такви су представљали ве­ћи­ну), због чега се у храмовима служба обавља на језику нера­зум­љивом не само обичном свету, него и њима са­ми­ма. Можда се тај „питајући“ део србскога свештенства није бавио питањем откуд такав језик у употреби, а ако јесте, лако би могло бити да је неком од њих и пало на ум да је то „неразумљиво знање“ на­стало у кругу оних који су знали нешто више: међу онима који нису били опте­рећени свакодневним послушањима (укључују­ћи и свакодневне обавезе према верницима) и који су, стога, има­ли довољно вре­мена за бављење књигом и мисаоним пословима про­истеклим из књишких знања. У том се, дакле, кругу могао и осми­слити тај „ви­сокоучени“ језик, славено­срб­ски или србско­сла­вен­ски, свеједно, не би ли се његови творци њиме издигли изнад обичног света, или „просте светине“ (оних које и данас познајемо као „широке на­род­не масе“) и у чијим би очима и мислима, док им се нешто при­ча или чита (као што се то и данас ради), стекли од­лике недо­дир­љи­вих, малне божанске.

До тог и таквог осмишљавања „високоученог“ језика до­шло је кроз непосредне везе србских свештеника са руским, у време кад између тих двеју племенских организација није било припад­ника других етничких група и кад је, стога, лако могло доћи до препли­тања србско-руских језичких особина (као што се старошто­кав­ски говори и данас местимично преплићу са средњоштокав­ским или новоштокавским говорима). Ако је таква језичка меша­вина, иначе недоступна обичноме свету ве­заном за земљу, стоку или какву другу привредну делатност, именована као старосло­венска, или србскословенска, или ру­ско­словенска, и то је разум­љиво: Ср­би из Паноније и Дачке Ср­бије (данашње Руму­није и Молдавије) били су по својим говор­ним особинама много блиски­ји са Русима из доцније Кијевске Русије, него са другим срб­ским племенима у средњој (и север­ној) Европи: Чесима, Словацима, Лужич­ким Ср­би­ма или По­љацима.

Тим се питањем бавио и извесни М. Вујић чији је текст „Је­зик богослужења“ објављен у 37. „Весниковом“ броју, 21. де­цембра 1919. године, а као подстицај за оно што ће ставити на папир, ис­ко­ристио је сазнање да је Георгије Ле­тић (у свету: Ђор­ђе, 1872-­1903-1935), тадашњи епископ теми­швар­ски и админи­стратор Кар­ловачке митрополије, превео на србски неке ста­розаветне и но­во­заветне текстове намењене читању то­ком при­годних вечерњих служби у храмовима. Доводећи то у везу са једном ранијом наред­бом епископа вршачког Гаврила Змеја­новића (1847-1896-­1920­-1932) 1908. године изабраног за патријарха, али га цар Фрањо Јосиф није потврдио „да се молитве пре и после приче­шћа на српском језику го­воре, исто тако се и херувимска песма прво на српском изговара, а по том на словенском поје“, Вујић је записао:

„Почетак дакле у правцу превођења нашег богослужења на српски језик учињен је и то учинише срећом наши архијереји, па им на том путу желим истрајности, како би што пре увели свој је­зик у свети храм… јер да Спаситељ није послао своје апо­столе, да благу вест његове науке свим народима проповедају, не би они мо­рали добивати дар Духа светог, да говоре другим је­зицима (Дела ап. II, 4), јер тек се не може претпоставити, да би Грци, Римљани и т. д. разумели апостоле, кад би им ови стали говорити неразум­љивим језиком… А тако исто и Срби не разу­мију словенски језик, а тек руско-словенску редакцију! И за то је ето разлог слабој при­влачности цркве наше поред осталог и у томе, што је језик њезин за верне неразумљив.

Па што оклевамо? Што не уклонимо тај разлог? Или је то дог­ма? Немојмо се крити испред решења тог питања… Вера и по­божност могу само онда напредовати у једном народу, ако се ши­ре на језику народном… Зато и ми морамо напустити нера­зумљив је­зик богослужења и увести у цркву свој народни језик. Док су дру­ги народи свој народни језик већ давно поставили на пиједестал богослужбеног језика, дотле смо се ми грче­ви­то ух­ватили за једну скамењену мумију, обавили смо руке око једног архаизма, који се не развија, који не живи, који је мр­тав. Неће­мо да уведе­мо у цркву свој језик српски, а тиме га жигошемо, да није досто­јан да уђе у цркву… И тако уместо да придобијамо, ми одбијамо верне од црк­ве“, утолико пре, и утолико више што „наш народ, па и сам све­штеник, слабо ра­зуме службу на црк­вено-сло­вен­ском, а што се не разуме то дабогме слабо и привлачи“.

Вујићу је, наравно, било познато да је нешто раније, о истој ствари писао и богослов Димитрије Стефановић (1882-1945), про­фе­сор Богословског факултета у Београду од 1922. године до упо­којења, примећујући „да су сви, који су о похађању цркве код нашег народа писали, сложни у томе, да је један важан разлог сла­бом похађању црквених богослужења од стране на­шег народа у том, што се код нас служи црквено-словенским језиком“ (Бого­словски гласник 1909, 437).

Надгорњавање и у парохијском свештенству

Да је и паро­хиј­ско свештенство било врло заинтересовано да се зна ко је ко, ко је што (или шта) и коме је где место, видело се већ на првом кораку ка сопственом ујединитељству. Наиме, кад је Главни одбор Све­штеничког удружења Краљевине Србије позвао „све­колико пра­во­славно свештенство у Краљевини СХС“ на кон­фе­ренцију иза­сланика 14. маја у Београду, прва и најважнија тач-­ка дневног реда тицала се правила по којима би будуће све­ште­ничко удружење требало да делује.

И, да не би било забуне, чим је најављено да ће се разма­трати нацрт будући правила (Весник, број 17, 3. август 1919) председник конференције (у лику председника Главног одбора Свештеничког удружења Краљевине Србије) упозорио је „да се мимо днев­ног реда не може у току расправе о предложеним пи­тањима… ништа износити и у дискусију узимати. Ако би пак који од присутних имао шта да предложи, нека најпре Главном одбору упути писмен предлог“.

Наравно, такав наредбодавни став није могао проћи без от­по­ра, те је протојереј Јован Јеремић из Сремских Карловаца за­тра­жио „да се на конференцији воде братски разговори, а не као под неком цензуром. Има питања о којима би баш ова кон­ференција требала да се позабави, а ако се поднесе Главном одбору на пре­глед, може се догодити да буду одбачена и да кон­ференција о њи­ма ништа не чује“.

Председник, мало у улози председавајућег конференцији, а ви­ше штитећи челно место у Главном одбору, није противре­чио потреби да се расправља и о нечему што нацрт није пред­ви­део, али је устврдио да је „ред да Главни одбор има те предлоге на­пи­сане, да их зна и да их може у потребној форми изнети конфе­ренцији“. Што ће рећи: о предложеном нацрту нема шта да се расправља, он може бити усвојен само у предложеном облику.

Да би притврдио такав став, и Драгутин Димитријевић, па­рох београдски, као утицајна личност у београдској свештеничкој хи­јерархији именован за уредника „Весника“, упозорио је да „по­тре­б­ни ред… мора да влада, ако желимо да ствари брже посврша­вамо. Ако ми пак пустимо да се без икаква реда са свих страна стану ређати питања, онда нећемо скоро конференцију завршити“.

На нову примедбу проте Јеремића „да се ова конференција не може водити по неким правилима, јер она и не постоје, те ни Главни одбор није овлашћен ни позван да одређује ток рада на­шег збора, него ми свештеници“, Димитријевић је запретио да „ако се тако хоће, онда Главни одбор скида са себе сваку одго­ворност, председник има да се повуче, а ви изволите бирати дру­го час­ни­штво“.

Пошто и неки од учесника нису спорили да се у току рас­праве могу појавити питања на која се мора одмах дати одговор мимо онога што је Главни одбор припремио, Јеремић је свему томе мо­гао додати „да је ипак у праву кад у поступку пред­сед­никову гледа тежњу за вршењем некога надгледања над оним о чему ће се на конференцији говорити“.

Ко је ту „главни“

На истој тој конференцији, Димитрије­вић је Јеремићу (али и осталима) још једном ставио до знања да у но­вом, јединственом свештеничком удружењу, свештени­ци­ма из раније Краљевине Србије припада истакнутије место у од­носу на свештенство из присаједињених црквених области. На Је­реми­ће­ву примедбу да његовом предлогу „веома важном“ за са­став неких одбора који ће „имати да саставе разне црквене за­конске пред­ло­ге… није довољ­но пажње поклоњено“, Димитри­јевић је сма­трао потребним да „објасни“ како је „из Краљевине Србије најмањи број свештеника чланова одбора, па ми ипак не тражимо ништа више, него да се што пре приступи послу“.

Што би нужно требало тумачити као потребу, или обавезу, да свештеници из раније Краљевине Србије морају у свим црк­ве­ним телима имати већину.

То своје нерасположење према свештенству „са стране“, про­та Димитријевић није умео сакрити ни кад се расправљало о црк­ве­ној организацији у новом Краљевству. Примера ради, краћи ог­лед (Весник, број 32, 16. новембар 1919) проте Јеремића о Карло­вач­кој митрополији која је већ седам година деловала без Митро­полита, што за собом повлачи и невољу да се не могу попунити упражњене епископске столице на њеном подручју, није могао проћи без запажања да се то дешава „јер се… црк­вени и државни кругови баве мишљу, да се митрополитска сто­лица… никако и не попуни… да избор митрополита… не би пре­ју­диковао општој и ос­новној организацији жељене српске пат­ри­јаршије… по којој… не би било митрополија ни митрополита, него, поред патријарха у патријархату, само епархија и еписко­пи… да се уки­не… и збрише и Карловачка Митрополија; као и све друге митрополије, у Црној Гори, Босни, Херцеговини и Старој Србији и Маћедонији“.

Прота Јеремић не противречи тако наумљеном коначном ре­шењу, али сматра да се у појединости не би требало упуштати „без правоваљане одлуке“ митрополијског Архијерејског Си­но­да и, потом, митрополијског народно-црквеног сабора. А да би се до­шло до „правоваљане одлуке“, требало би сазвати не­по­стојећи Архијерејски синод јер нема ни митрополита ни епи­скопа који би одговарајући предлог дали народно-црквеном сабору. „Тако на­ре­ђују црквени канони, тако наређује и Синод­ско Устројство Кар­ловачке Митрополије. Тако учи и црквено право“.

Са тим у непосредној вези стоје и питања народно-црквеног иметка, народног права стеченог у црквеној управи, као и на­род­ног и црквеног права на самоопредељење што би, опет, требало ставити на дневни ред народно-црквеног сабора. „Од­лучити и ре­шити нешто, учинити нешто мимо и против… закон­ских наређе­ња и против наређења и учења црквеног, може се само грубом силом, насиљем… А насиље и незакоње је код оних, који не до­звољавају и који спречавају народу и цркви у Митрополији Кар­ло­вачкој, да законитим путем донесу одлуку о себи и своме поло­жају у жељеној Патријаршији… Интереси и црквени и држа­в­ни траже, да се то решење донесе како закон прописује и како црква и народ желе“.

„Весник“ је већ у наредном броју од 23. новембра, у непот­пи­саном тексту подучио проту Јеремића да је година прошла од тре­нутка кад је „јединство наше цркве прокламовано“, да је свештен­ство, и појединачно и у скупштинама, обзнанило да „у нашем кра­љевству сада постоји само једна недељива право­слав­на црква„, те да су и „Архијереји једногласно решили и це­локупном нашем православном народу обзнанили: да се наша црква ујединила ду­ховно, морално и административно“.

То, онако, успут, а „Весникова“ жуч изливена је на „често по­мињање велике имовине карловачке митрополије… често звец­ка­ње новцем и у њему гледање великог преимућства над осталим областима“. Па се, уз напомене да „сад има много акт­уелнијих питања но што је избор митрополита“, те да „једно нас нарочито вређа“, поставља питање „зар кредит проливене крви толиких наших мученика, који је унела србијанска црква као свој капитал у јединство, није много скупљи од материјалних до­бара целог света?“

Јесте, проливена је у Србији крв „толиких наших мучени­ка“, али та „Весникова“ констатација делује баш као да у србским об­ластима северно од Саве и Дунава, западно од Дрине и у Старој Србији није било србских страдалника, као да су тамо, уместо суза и крви, увек текли мед и млеко.

Баш као да током Ракоцијевог устанка (1703-1711), према запи­си­ма неких устаничких вођа, све србско у Барањи и Бачкој ни­је немилице опусто­ше­но, стока отерана, сва имања и села попа­љена, а становни­штво посечено; маџарски историчар Иг­нац Ача­ди (1845-1906) пише да је тамо, тих година, изгинуло, нај­ве­ћим делом поклано око 120.000 Срба.

Баш као да током маџарске револуције 1848/49, живот срб­ског народа у крајевима северно од Саве и Дунава, односно његов опстанак тамо, није био доведен у питање. Славенски југ из Загреба писао је 11. августа 1848. године да „цио свиет већ чује, да се рат за народност између Сербах и Мађарах повео, и да керв на ратном попришту тече… Али без сумње сваки ће се сгро­жити, кои иоле човиечанства у себи има, кои је иоле кадар поште­но мислити и чувствовати, кад чује, да Мађари ратујући са Серби­ма такова ок­рутничтва, такова беззакоња чине, како­ва само најдивљи барба­ри чинити могу, и какова се још од ври­емена сриед­њег виека у Еуропи чула и догодила нису. Само ни­ека да назна­чимо, па ће из ових свиет лако и на све остало за­кључење извести и знати моћи, какови је ово ужасни рат, у ком Мађари на коначно изстребљење Сербах иду.

Прие недиеље данах ударе мађарске катане на Футок, ми­есто које је у миру пребивало и своје (послове) гледало, неуми­ешавши се ни у које воено предузеће. Како у Футок уђу, одмах на церкву сербску ударе, стану церкву плачкати… светиње бож­је просипати и газити, па онда и у село ударе и по селу триста чудах чинити ста­ну… сву своју звиерску јарост на Футо­жа­ни­ма излију, село и саму церкву запале, житеље пљачкајући, зви­ер­ски бијући, разпоривши свештеника и миестнога парока Гру­ји­ћа од утробе до герла… без да их је молба и преклињање ње­гово… од окрутног покушења и барбарског удара задержати кадро било.

Но то су мала и незнатна беззакоња и окрутности према они­ма, која почини непријатељ по осталој Бачкој, по окружју Бечеј­ском, и за које би човиек једва виеровати могао, да нису то слу­ж­бе­на известија и службене депутације из тих предиелах… непро­ве­рзивими доказе потвердиле и обистиниле. Мађари сву­да као најокрутнија звиерад са Сербима поступају. Сербске ку­ће и цер­кве пале и по храмовима светим најужасније биесне; ватру под сто­лове подметју и унутрашњост церкве пале… и речју све оно по цер­кви чине, што је учинити кадро најсуровие би­еснило разјаре­ног дивљака…

Но шта да рекнемо за остала окрутничтва мађарска, која они по селима и кућама сербским од Сербах, од њихових женах и ди­е­це и од њихова имања чине? То је грозно и исказати, но казати нам ваља, нека чује и разумие свиет, па нека свак суди какво право остаје Сербима непријатељу мило за драго врати­ти, кад би Серби кадри били за подобна окрутничтва и безза­ко­нија. Они сербске куће пале… у куће сербске улазе, ту сербске жене и кћери на очи­глед родитељах и супругах њихових без­честе, и док једни скотске страсти своје задовољавају, други њи­хове људе убијају, каише им с леђах скидају, и свако барбар­ство, које су измислити кадри, чине, диеци малој очи ваде, на полак пресиецају их, поло­ви­не по улицами носећи псима бацају, а на послиедку пошто тако звиер­ске јарости своје задовоље, опљачкају куће и запале. Ври­ска и ја­ук невине диечице и слабих женах неумекшава звиерска серца мађар­ска, њихово се чувство величином грозних призорах неумекшава, нити се већ толиким керволоком, толиким скрај­њим беззакони­јама насилити, напо­ји­ти и загасити даје, него им слу­жи на веће раздражење; јер у миесто да чујемо, да су изступ­љења ова пре­ста­ла, или бар да се ређе чине, сваки дан и час све грозние и грозние виести о новим и новим изступљенијама њихо­вим слушамо.

И то све чине… под уредном командом… из чега се види, не само да власти радо гледе и ободравају изтребљење сербског на­рода, него да је то нарочито и изречно наређено и запови­едано, и да се по једном особитом плану води, плану, кои је Мађар, овај сурови барбар, по своме духу извершити кадар“.

О маџарским неделима током револуције 1848/49. године, „као и законо прописаним пра­ви­лима… по којима се имају уни­шти­ти све народности живеће у тако званој Маџарској, и по који­ма мо­ра­ју изгубити је­зик, вјеру, народност и т. д. па се пре­лити у Ма­џа­ре“, писао је и Милош С. Милојевић (1840-1897) у књизи Од­ломци из историје Срба и српских југо­словенских земаља у Тур­ској и Аустрији, прва и друга све­с­ка, Београд 1872, уз напомену да ће „због крат­ког про­сто­ра“ испустити многе појединости, „с тим већим презрењем, уколико су нечо­ве­чније, ове подлости и гадо­сти оних које наши некадашњи пра­оци при­мише из милости и са­жалења у своје земље, те их од­хра­нише у овима, а својом крвљу и имањем направише људима, на­родом, па још и чувеним и знатни­ма. Ми нећемо овде наводити ута­мањених преко 100.000 душа Ср­ба за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и са­јуз­ника, а у то време небраће и крв­ника српских, Поља­ка, који… учи­нише јаде и покоре у зем­љама нашег народа… Нећемо спомињати ни 46 цркви и мана­стира у Бачкој и новосадској епискупији, 57 у темишварској, 11 у вршачкој и 1 у будимској епискупији, свега да­кле 115, које цркви, а које манастира, што славни Маџари са сво­јом браћом, а нашом тада по раду небраћом… Пољацима, разо­ри­ше и ута­манише за време двогодишње борбе Срба са овима (Ма­џарима ИП).

Тако исто нећемо наводити ни зверска и богомрска дела ма­џар­ска учињена за време двогодишње борбе Срба са овима као: набијања живих људи и жена на коља; сечење и набијање на пло­тове ограда школских глава срп(ских) учитеља и невине дечице срп(ских) ђака; сечење дувана на челима заробљеника; натрпа­ва­ње сламе, смоле, сена и т. д. у чакшире рањених Срба из кне­же­ви­не, па запаљивање ових… на живим и рањеним љу­дима; обезча­шћи­вања, харања, палење грађана, завода… и све­тих храмова и ол­тара, што дивљи и свирепи Турци баш увек не чинише; пома­гања Маџара од Турака чиме и засведочавају да су један и исти народ по роду, обичајима, наравима, крви, јези­ку… но само сада разних вера; натурање свуда и на свима мести­ма и лицима језика и имена маџарских, па чак и свецима и све­тим храмовима, баш као што сада чине бугарске пропагандисте у Турској; парања живих теретних (трудних ИП) жена и ва­ђење из ових живе деце. Дру­гих гадости и зверства нећемо и не можемо наводити само зато да не би скрњавили наше чисте ре­чи нашег дивног и благо­ро­дног је­зика… Али не навести као зна­ке маџарске народности и њених осо­бина, а овамо говорити не­што о овој, било би и грешно и не­па­метно. Ово што наводимо, неје било за време борбе, неје се врши­ло онда, кад су страсти радиле, а разум био само подсмеј и подлога ових: ово је рађено ладнокрвно, и то онда кад не беше борбе, кад не беше освете, кад владаше ред и поредак, и рађаше све ово не поједини про­стак и занешењак, но држава тада маџарска… Ми на­водимо спи­сак погинувших Срба од суда и др­жаве маџарске, ко­ји не беаху ни криви дужни, ни не учество­ва­ше у борби, који беху мирне и невине душе: но које поби вар­вар­ска и азијатска рука маџар­ских чорда“.

Баш као да Срби нису страдали и у време док се очекивало да маџарски устанак буде угушен, кад је хрватски бан Јосип Јела­чић (1801-1859), пошто је са својим трупама стигао у Нови Сад, „у ноћи 11. јула 1849, и сутра дан 12-ог, отворио из то­по­ва ватру на тврђаву, топови са тврђаве узвратили су му далеко ве­ћом мером и с пуним успехом“. Јелачић је, заправо, располагао са свега четири мала топа и том „пуцњавом“ која тврђави није могла нашкодити, само је хтео да иза­зове Маџаре и пружи им изговор да бомбардују Нови Сад. Маџа­ри су пружену прилику до краја искористили, тако да је са Варадина почела снажна арти­љеријска ватра; најве­ћи део града био је уништен и спаљен, а са њим и непроцењиво културно бо­гат­ство србског на­ро­да, између осталог и библиотека Јована Ха­џи­ћа (Милоша Свети­ћа, 1799-1869) са око 3.000 књига и „драгоцена грађа за српску историју“; за србску културу и истори­ју срб­ског народа био је то губитак мо­жда већи и од уништења Народне библиотеке у Београду, 6. апри­ла 1941. године.

Баш као да током Великог рата, Срби из Срема и јужног Ба­ната, охрабрени почетним успе­си­ма срб­ске војске на дрин­ском ра­тишту, а нарочито њеним про­до­ром преко Саве и Дуна­ва, све до Старе Пазове, и у­ве­рени да се час нацио­нал­ног осло­бођења са­свим примакао, нису били изложени аустромаџар­ском терору. Ра­дован Срдић (1940), у књизи Битка на Легету, Неготин 1994, наводи да су, „на пример, неки грађани Сремске Митровице изве­дени пред Војни суд у Петроварадину под оп­туж­бом да су слали сигнале српској војсци… Само седам дана по­сле битке на Легету, у недељу 13. септембра, у касним вечер­њим ча­совима, маџарски хусари су упали у Шашинце и целокуп­но стано­в­ништво које су затекли, онако из кревета, полуобу­чено, истерали су у мрклу и ки­шовиту ноћ и потерали на крај села… Док су једни војници спро­водили мештане, други су па­лили сеоске куће… пошто су претходно опљачкане… Цело село… по оном блату и муљу и хлад­ној киши, голе и босе, непри­ја­тељски војници потерају за Руму… Деца су вриштала, мајке запе­вале, људи падају у блато под удар­ци­ма кундака. Који не мо­же да устане, тај је ту убијен и остао. Та­ко је ова трагична колона Ша­ши­нчана… спроведена за Ириг. По­што су их овде че­тири дана малтре­ти­ра­ли, а три особе су стре­ља­не, жене и деца су пуштени кућама, док су сви мушкарци отерани у логоре у Осеку, Вировитици и Плетерници. У логору Плетер­ница умр­ло је 70 Шашинчана, док је у осе­чком и виро­витичком логору око стотину Шашинчана остави­ло своје кости.

Тешка судбина, због аустроугарске одмазде, задесила је и Ја­рак. Одлуком Врховне команде аустроугарске војске, фор­ми­ран је Покретни преки војни суд који је већ 11. септембра до­шао у Срем, у пратњи једне чете маџарских хусара, са циљем сми­ривања српског живља. Овај суд је одмах сачинио у Срем­ској Митровици и списак свих сумњивих Срба из Јарка… који ра­де на штету Монар­хије а у корист Србије. Са сачињеним списко­вима, Покретни вој­ни суд се, праћен хусарима, појавио у Јарку 13. сеп­тем­бра. У три са­та ноћу 14. септембра, цело село је исте­рано на ледине… Чим су мештани истерани из кућа, војници су палили њих­ове домове: Ја­рак је горео. Запаљено је цело село, свих 286 кућа…

Поред паљења кућа, па и целих села, слања становништва у логоре и, наравно, пљачкања, Аустроугарска је после повла­че­ња српске војске предузела и потпуна исељавања села у доњем Сре­му. У наредна два-три месеца у Срему је од маџарског теро­ра стра­дало тридесетак места, док је, у исто време, из пограничног дела Срема потпуно исе­љено 27 села. Најзад, опљачкана су а затим спа­ље­на следећа села: Бољевци, Витојевци, Грабовци, Деч, Јарак, Кленак, Купиново, Обреж, Огар и Платичево. Ру­ше­не су и паљен­е српске цркве и школе. Велики српски мана­стир Фенек је изгорео, тако да су само зидине остале“.

Терором су обухваћена и србска насеља изван зоне ратних дејстава и не баш на граници са Србијом. Становништво је масов­но покретано, те су многи прогнаници страдали успут, на­рочито нејач. Многе од так­вих прогнаничких група данима су се кретале или су боравиле под ведрим небом, трпећи и подно­сећи свакакве невоље. Добар део њих интерниран је и постра­дао по логорима у Хрватској: Плетер­ници, Виро­витици, Вараждину, Белишћу, Осе­ку, Трпи­њи, Боро­ву, Копривници, Пожеги, и многима другим, као и у Араду (у Румунији), и Нежидеру, Бол­догасоњу и другима (у Маџарској).

Због одушевљења исказаног при уласку је­дног мањег од­реда србске војске у јужни Банат, репре­салијама је под­вргнуто и ста­нов­ништво Панчева и околине. Не­сум­њи­во, тамо је нај­црњу судбину доживела Борча. Јер, чим је неуспе­шно оконча­на краткотрајна србска офанзива у Срему и у Банату, ма­џарске тру­пе блокирале су ово јужнобанат­ско село, а испити­вању, мучењу и свим облицима физичког зло­ст­а­вљања били су изложени сви сељани, чак и деца, жене и старци. Осамдесетак осо­ба изве­дено је пред преки војни суд. Десет лица осуђено је на смрт.

И баш као да у пробоју Солунског фронта, на самој сре­ди­ни септембра 1918. године, србски добровољци из преко­дрин­ских, прекосавских и прекодунавских крајева нису чинили нешто више од половине укупног састава србске војске.

Да не помињемо страдања србских црквених великодостој­ника, увек под неразјашњеним околностима: смрт Арсенија Чар­нојевића (1706) и Исаије Ђаковића (1708) у Бечу, и Луки­ја­на Бог­дановића (1913) у Бад Гаштајну.

Па се, као потврда да „Весник“ заиста ниподаштава све нев­о­ље „спољних“ Срба, 5. јануара 1920, у првом броју за ту годину, објављује писмо неименованог Зајечарца, у коме стоји да је „по­сле оноликих зверстава над њима извршених, после оноли­ко по­кланих свештеника, добили смо дивног Владику, лепо нас поуча­ва, лепо служи, лепо се с нама опходи… Али нас наш Вла­дика ма­ло зарадова, па оде од нас… Ми горимо од нестрпљења, да нам до­ђе добри Владика, али њега нема. Молим Вас да нас известите: да ли је жив и здрав наш Владика; да није отишао у какву мисију ван нашег Краљевства; или да није премештен из наше епархије“.

У наставку, да писмо не би остало без одговора, дописано је:

„Преосвећени Владика жив је и здрав; није ни у каквој ми­сији на страни, нити је премештен. Само му је тешко да живи у вашем простом месту и простој епархији. Он је чедо плаве крви из лепог Новог Сада. Па зар је право да чами по паланкама? Тамо на лето доћи ће. Имајте стрпљења“.

Врло је вероватно да то и није било писмо из Зајечара, „Вес­никово“ уредништво, као експонент Главног одбора свеште­ничк­ог Удружења из Београда, том је „умотворином“ само ис­ка­зивало своју мржњу према делу србскога народа из ново­присаједињених крајева, пре свега из Карловачке митрополије која је тамо, од времена Велике сеобе под Арсенијем Чарно­јевићем, успевала да чува и очува Србство и, са њим и Србску цркву и њену Патри­јар­шију.

Свршиће се…

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!