Уједињавање србско после Великог рата (2)
У Аустрији опста србска Патријаршија
Михаило Медаковић није рекао, а могао је, да је патријарх Арсеније III Чарнојевић (1633-1674-1706) очувао србску патријаршијску институцију самим тим што је на територију Хабзбуршке монархије, лета 1690. године, ступио у своме патријарашком звању. Није то била његова лична одлука, већ, како то владика шумадијски Сава (у свету: Светозар Вуковић, 1930-1967-2001) пише књизи „Српски јерарси“, Београд-Подгорица-Крагујевац 1998, страна 29, у условима док је турска сила надирала према Београду и док је у избеглом народу владала општа паника, одлука црквено-народног сабора „у коме су узели учешћа епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари с обе стране Саве и Дунава. Сабор упућује у Беч епископа јенопољског Исаију Ђаковића са саборским захтевима који су се односили на ‘признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције у оном обиму како је то било како је то било под Турцима’.
Одговор на ове захтеве била је повеља цара Леополда I (1640-1657-1705) од 2. августа 1690. године, у којој се, између осталог, Србима гарантује да могу ‘између себе, собственом влашћу, из србског народа на језику постављати себи архиепископа, кога ће црквени и мирски сталежи између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати са свим источним црквама грчкога обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима разређивати, где буде нужно собственом влашћу зидати, по варошима и селима србске свештенике намештати; једном речи, као и до сада, да буде поглавар над црквама србског обреда и над обштинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, собственом влашћу црквеном, по повластицама, које вам дадоше прејемници наши“.
Осокољени том царском повељом, Срби су у масама прешли преко Саве и Дунава, тако да је 8. октобра 1690. године, аустријским лађама, „последњи транспорт Срба“ прешао из Београда у Сланкамен и Петроварадин, два дана пре но што Турци узеше Београд.
Без обзира на све то, али са циљем да би се „знанствено“ потврдило „хрватско повијесно право“ на Срем, хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940) ће као значајан догађај уписати „досељење Срба у Сријем“ 1690. године; таман као да Срба до тада и није било у Срему, изворној србској земљи! (Реч Срем није латинска – њом се означава земља на којој живе Срби и чије србско име значи исто што и Србска Земља, или Србија). И записаће да је тек 1751. основана „српска метрополија“ у Сремским Карловцима, иако се зна да су „односи између Пећке патријаршије под турском влашћу и српске цркве у Аустрији под јурисдикцијом патријарха Арсенија III“ уређени граматом тадашњег пећког патријарха, датованом 18. марта 1710. године. Учињено је то на препоруку Синода Васељенске патријаршије у Цариграду „да новооснована Крушедолска митрополија треба да остане у саставу Пећке патријаршије као аутономна црквена област“.
Па код Рајка Веселиновића (1912-1987) у Историји Српске православне цркве, књига I (1219-1766), Београд 1966, 84, читамо да су, кад је Пожаревачким миром (1718) Аустрија добила Банат, југоисточни Срем и северну Србију до Западне Мораве, од Пећке патријаршије откинуте епархије београдско-сремска, ваљевска, вршачка и темишварска и припојене Крушедолској митрополији, касније названој Београдско-карловачка митрополија. Године 1739, после још једног аустро-турског рата и још једног мира склопљеног овога пута у Београду, граница између Пећке патријаршије и Крушедолске (Карловачке) митрополије поново је успостављена на Сави и Дунаву. За разлику од оног времена кад је турска власт досезала скоро до Беча и кад се у окриљу србске цркве налазило читавих четрдесет епархија, у том их је тренутку под управом Пећке патријаршије остало тринаест, чак за девет мање но кад су се Турци повукли из Баната и из северне Србије.
Све је и могло бити тако, али уредништву „Весника“ није сметало да у своме броју 23. од 19. јула 1920. године објави како је „уједињење српске православне цркве из свих црквених области извршено још 26. маја 1919, али је и даље остала разједињена“, како се „ради пуном паром да се пре стварног уједињења извуче што више користи и стављају стално неки услови од којих ће оно зависити, и тиме припреме што повољнији изгледи за патријарха по где којих личности“, те да све то „не ради ни држава, нити неки разорни елементи, већ архијереји“.
У „Веснику“ се доиста наилази на бројне трагове који могу указивати на „што више користи“ и на „стално неке услове“, а у наставку биће указано на неке.
Може ли Србски језик у Србској цркви
Мора бити да су се многи србски свештеници питали, нарочито они чија су знања, и мирска и црквена, била оскудна (а такви су представљали већину), због чега се у храмовима служба обавља на језику неразумљивом не само обичном свету, него и њима самима. Можда се тај „питајући“ део србскога свештенства није бавио питањем откуд такав језик у употреби, а ако јесте, лако би могло бити да је неком од њих и пало на ум да је то „неразумљиво знање“ настало у кругу оних који су знали нешто више: међу онима који нису били оптерећени свакодневним послушањима (укључујући и свакодневне обавезе према верницима) и који су, стога, имали довољно времена за бављење књигом и мисаоним пословима проистеклим из књишких знања. У том се, дакле, кругу могао и осмислити тај „високоучени“ језик, славеносрбски или србскославенски, свеједно, не би ли се његови творци њиме издигли изнад обичног света, или „просте светине“ (оних које и данас познајемо као „широке народне масе“) и у чијим би очима и мислима, док им се нешто прича или чита (као што се то и данас ради), стекли одлике недодирљивих, малне божанске.
До тог и таквог осмишљавања „високоученог“ језика дошло је кроз непосредне везе србских свештеника са руским, у време кад између тих двеју племенских организација није било припадника других етничких група и кад је, стога, лако могло доћи до преплитања србско-руских језичких особина (као што се староштокавски говори и данас местимично преплићу са средњоштокавским или новоштокавским говорима). Ако је таква језичка мешавина, иначе недоступна обичноме свету везаном за земљу, стоку или какву другу привредну делатност, именована као старословенска, или србскословенска, или рускословенска, и то је разумљиво: Срби из Паноније и Дачке Србије (данашње Румуније и Молдавије) били су по својим говорним особинама много блискији са Русима из доцније Кијевске Русије, него са другим србским племенима у средњој (и северној) Европи: Чесима, Словацима, Лужичким Србима или Пољацима.
Тим се питањем бавио и извесни М. Вујић чији је текст „Језик богослужења“ објављен у 37. „Весниковом“ броју, 21. децембра 1919. године, а као подстицај за оно што ће ставити на папир, искористио је сазнање да је Георгије Летић (у свету: Ђорђе, 1872-1903-1935), тадашњи епископ темишварски и администратор Карловачке митрополије, превео на србски неке старозаветне и новозаветне текстове намењене читању током пригодних вечерњих служби у храмовима. Доводећи то у везу са једном ранијом наредбом епископа вршачког Гаврила Змејановића (1847-1896-1920-1932) – 1908. године изабраног за патријарха, али га цар Фрањо Јосиф није потврдио – „да се молитве пре и после причешћа на српском језику говоре, исто тако се и херувимска песма прво на српском изговара, а по том на словенском поје“, Вујић је записао:
„Почетак дакле у правцу превођења нашег богослужења на српски језик учињен је и то учинише срећом наши архијереји, па им на том путу желим истрајности, како би што пре увели свој језик у свети храм… јер да Спаситељ није послао своје апостоле, да благу вест његове науке свим народима проповедају, не би они морали добивати дар Духа светог, да говоре другим језицима (Дела ап. II, 4), јер тек се не може претпоставити, да би Грци, Римљани и т. д. разумели апостоле, кад би им ови стали говорити неразумљивим језиком… А тако исто и Срби не разумију словенски језик, а тек руско-словенску редакцију! И за то је ето разлог слабој привлачности цркве наше поред осталог и у томе, што је језик њезин за верне неразумљив.
Па што оклевамо? Што не уклонимо тај разлог? Или је то догма? Немојмо се крити испред решења тог питања… Вера и побожност могу само онда напредовати у једном народу, ако се шире на језику народном… Зато и ми морамо напустити неразумљив језик богослужења и увести у цркву свој народни језик. Док су други народи свој народни језик већ давно поставили на пиједестал богослужбеног језика, дотле смо се ми грчевито ухватили за једну скамењену мумију, обавили смо руке око једног архаизма, који се не развија, који не живи, који је мртав. Нећемо да уведемо у цркву свој језик српски, а тиме га жигошемо, да није достојан да уђе у цркву… И тако уместо да придобијамо, ми одбијамо верне од цркве“, утолико пре, и утолико више што „наш народ, па и сам свештеник, слабо разуме службу на црквено-словенском, а што се не разуме то дабогме слабо и привлачи“.
Вујићу је, наравно, било познато да је нешто раније, о истој ствари писао и богослов Димитрије Стефановић (1882-1945), професор Богословског факултета у Београду од 1922. године до упокојења, примећујући „да су сви, који су о похађању цркве код нашег народа писали, сложни у томе, да је један важан разлог слабом похађању црквених богослужења од стране нашег народа у том, што се код нас служи црквено-словенским језиком“ (Богословски гласник 1909, 437).
Надгорњавање и у парохијском свештенству
Да је и парохијско свештенство било врло заинтересовано да се зна ко је ко, ко је што (или шта) и коме је где место, видело се већ на првом кораку ка сопственом ујединитељству. Наиме, кад је Главни одбор Свештеничког удружења Краљевине Србије позвао „свеколико православно свештенство у Краљевини СХС“ на конференцију изасланика 14. маја у Београду, прва и најважнија тач-ка дневног реда тицала се правила по којима би будуће свештеничко удружење требало да делује.
И, да не би било забуне, чим је најављено да ће се разматрати нацрт будући правила (Весник, број 17, 3. август 1919) председник конференције (у лику председника Главног одбора Свештеничког удружења Краљевине Србије) упозорио је „да се мимо дневног реда не може у току расправе о предложеним питањима… ништа износити и у дискусију узимати. Ако би пак који од присутних имао шта да предложи, нека најпре Главном одбору упути писмен предлог“.
Наравно, такав наредбодавни став није могао проћи без отпора, те је протојереј Јован Јеремић из Сремских Карловаца затражио „да се на конференцији воде братски разговори, а не као под неком цензуром. Има питања о којима би баш ова конференција требала да се позабави, а ако се поднесе Главном одбору на преглед, може се догодити да буду одбачена и да конференција о њима ништа не чује“.
Председник, мало у улози председавајућег конференцији, а више штитећи челно место у Главном одбору, није противречио потреби да се расправља и о нечему што нацрт није предвидео, али је устврдио да је „ред да Главни одбор има те предлоге написане, да их зна и да их може у потребној форми изнети конференцији“. Што ће рећи: о предложеном нацрту нема шта да се расправља, он може бити усвојен само у предложеном облику.
Да би притврдио такав став, и Драгутин Димитријевић, парох београдски, као утицајна личност у београдској свештеничкој хијерархији именован за уредника „Весника“, упозорио је да „потребни ред… мора да влада, ако желимо да ствари брже посвршавамо. Ако ми пак пустимо да се без икаква реда са свих страна стану ређати питања, онда нећемо скоро конференцију завршити“.
На нову примедбу проте Јеремића „да се ова конференција не може водити по неким правилима, јер она и не постоје, те ни Главни одбор није овлашћен ни позван да одређује ток рада нашег збора, него ми свештеници“, Димитријевић је запретио да „ако се тако хоће, онда Главни одбор скида са себе сваку одговорност, председник има да се повуче, а ви изволите бирати друго часништво“.
Пошто и неки од учесника нису спорили да се у току расправе могу појавити питања на која се мора одмах дати одговор – мимо онога што је Главни одбор припремио, Јеремић је свему томе могао додати „да је ипак у праву кад у поступку председникову гледа тежњу за вршењем некога надгледања над оним о чему ће се на конференцији говорити“.
Ко је ту „главни“
На истој тој конференцији, Димитријевић је Јеремићу (али и осталима) још једном ставио до знања да у новом, јединственом свештеничком удружењу, свештеницима из раније Краљевине Србије припада истакнутије место у односу на свештенство из присаједињених црквених области. На Јеремићеву примедбу да његовом предлогу „веома важном“ за састав неких одбора који ће „имати да саставе разне црквене законске предлоге… није довољно пажње поклоњено“, Димитријевић је сматрао потребним да „објасни“ како је „из Краљевине Србије најмањи број свештеника – чланова одбора, па ми ипак не тражимо ништа више, него да се што пре приступи послу“.
Што би нужно требало тумачити као потребу, или обавезу, да свештеници из раније Краљевине Србије морају у свим црквеним телима имати већину.
То своје нерасположење према свештенству „са стране“, прота Димитријевић није умео сакрити ни кад се расправљало о црквеној организацији у новом Краљевству. Примера ради, краћи оглед (Весник, број 32, 16. новембар 1919) проте Јеремића о Карловачкој митрополији која је већ седам година деловала без Митрополита, што за собом повлачи и невољу да се не могу попунити упражњене епископске столице на њеном подручју, није могао проћи без запажања да се то дешава „јер се… црквени и државни кругови баве мишљу, да се митрополитска столица… никако и не попуни… да избор митрополита… не би прејудиковао општој и основној организацији жељене српске патријаршије… по којој… не би било митрополија ни митрополита, него, поред патријарха у патријархату, само епархија и епископи… да се укине… и збрише и Карловачка Митрополија; као и све друге митрополије, у Црној Гори, Босни, Херцеговини и Старој Србији и Маћедонији“.
Прота Јеремић не противречи тако наумљеном коначном решењу, али сматра да се у појединости не би требало упуштати „без правоваљане одлуке“ митрополијског Архијерејског Синода и, потом, митрополијског народно-црквеног сабора. А да би се дошло до „правоваљане одлуке“, требало би сазвати непостојећи Архијерејски синод јер нема ни митрополита ни епископа који би одговарајући предлог дали народно-црквеном сабору. „Тако наређују црквени канони, тако наређује и Синодско Устројство Карловачке Митрополије. Тако учи и црквено право“.
Са тим у непосредној вези стоје и питања народно-црквеног иметка, народног права стеченог у црквеној управи, као и народног и црквеног права на самоопредељење – што би, опет, требало ставити на дневни ред народно-црквеног сабора. „Одлучити и решити нешто, учинити нешто мимо и против… законских наређења и против наређења и учења црквеног, може се само грубом силом, насиљем… А насиље и незакоње је код оних, који не дозвољавају и који спречавају народу и цркви у Митрополији Карловачкој, да законитим путем донесу одлуку о себи и своме положају у жељеној Патријаршији… Интереси и црквени и државни траже, да се то решење донесе како закон прописује и како црква и народ желе“.
„Весник“ је већ у наредном броју од 23. новембра, у непотписаном тексту подучио проту Јеремића да је година прошла од тренутка кад је „јединство наше цркве прокламовано“, да је свештенство, и појединачно и у скупштинама, обзнанило да „у нашем краљевству сада постоји само једна недељива православна црква„, те да су и „Архијереји једногласно решили и целокупном нашем православном народу обзнанили: да се наша црква ујединила духовно, морално и административно“.
То, онако, успут, а „Весникова“ жуч изливена је на „често помињање велике имовине карловачке митрополије… често звецкање новцем и у њему гледање великог преимућства над осталим областима“. Па се, уз напомене да „сад има много актуелнијих питања но што је избор митрополита“, те да „једно нас нарочито вређа“, поставља питање „зар кредит проливене крви толиких наших мученика, који је унела србијанска црква као свој капитал у јединство, није много скупљи од материјалних добара целог света?“
Јесте, проливена је у Србији крв „толиких наших мученика“, али та „Весникова“ констатација делује баш као да у србским областима северно од Саве и Дунава, западно од Дрине и у Старој Србији није било србских страдалника, као да су тамо, уместо суза и крви, увек текли мед и млеко.
Баш као да током Ракоцијевог устанка (1703-1711), према записима неких устаничких вођа, све србско у Барањи и Бачкој није немилице опустошено, стока отерана, сва имања и села попаљена, а становништво посечено; маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) пише да је тамо, тих година, изгинуло, највећим делом поклано око 120.000 Срба.
Баш као да током маџарске револуције 1848/49, живот србског народа у крајевима северно од Саве и Дунава, односно његов опстанак тамо, није био доведен у питање. Славенски југ из Загреба писао је 11. августа 1848. године да „цио свиет већ чује, да се рат за народност између Сербах и Мађарах повео, и да керв на ратном попришту тече… Али без сумње сваки ће се сгрожити, кои иоле човиечанства у себи има, кои је иоле кадар поштено мислити и чувствовати, кад чује, да Мађари ратујући са Сербима такова окрутничтва, такова беззакоња чине, какова само најдивљи барбари чинити могу, и какова се још од вриемена сриедњег виека у Еуропи чула и догодила нису. Само ниека да назначимо, па ће из ових свиет лако и на све остало закључење извести и знати моћи, какови је ово ужасни рат, у ком Мађари на коначно изстребљење Сербах иду.
Прие недиеље данах ударе мађарске катане на Футок, миесто које је у миру пребивало и своје (послове) гледало, неумиешавши се ни у које воено предузеће. Како у Футок уђу, одмах на церкву сербску ударе, стану церкву плачкати… светиње божје просипати и газити, па онда и у село ударе и по селу триста чудах чинити стану… сву своју звиерску јарост на Футожанима излију, село и саму церкву запале, житеље пљачкајући, звиерски бијући, разпоривши свештеника и миестнога парока Грујића од утробе до герла… без да их је молба и преклињање његово… од окрутног покушења и барбарског удара задержати кадро било.
Но то су мала и незнатна беззакоња и окрутности према онима, која почини непријатељ по осталој Бачкој, по окружју Бечејском, и за које би човиек једва виеровати могао, да нису то службена известија и службене депутације из тих предиелах… непроверзивими доказе потвердиле и обистиниле. Мађари свуда као најокрутнија звиерад са Сербима поступају. Сербске куће и церкве пале и по храмовима светим најужасније биесне; ватру под столове подметју и унутрашњост церкве пале… и речју све оно по церкви чине, што је учинити кадро најсуровие биеснило разјареног дивљака…
Но шта да рекнемо за остала окрутничтва мађарска, која они по селима и кућама сербским од Сербах, од њихових женах и диеце и од њихова имања чине? То је грозно и исказати, но казати нам ваља, нека чује и разумие свиет, па нека свак суди какво право остаје Сербима непријатељу мило за драго вратити, кад би Серби кадри били за подобна окрутничтва и беззаконија. Они сербске куће пале… у куће сербске улазе, ту сербске жене и кћери на очиглед родитељах и супругах њихових безчесте, и док једни скотске страсти своје задовољавају, други њихове људе убијају, каише им с леђах скидају, и свако барбарство, које су измислити кадри, чине, диеци малој очи ваде, на полак пресиецају их, половине по улицами носећи псима бацају, а на послиедку пошто тако звиерске јарости своје задовоље, опљачкају куће и запале. Вриска и јаук невине диечице и слабих женах неумекшава звиерска серца мађарска, њихово се чувство величином грозних призорах неумекшава, нити се већ толиким керволоком, толиким скрајњим беззаконијама насилити, напојити и загасити даје, него им служи на веће раздражење; јер у миесто да чујемо, да су изступљења ова престала, или бар да се ређе чине, сваки дан и час све грозние и грозние виести о новим и новим изступљенијама њиховим слушамо.
И то све чине… под уредном командом… из чега се види, не само да власти радо гледе и ободравају изтребљење сербског народа, него да је то нарочито и изречно наређено и заповиедано, и да се по једном особитом плану води, – плану, кои је Мађар, овај сурови барбар, по своме духу извершити кадар“.
О маџарским неделима током револуције 1848/49. године, „као и законо прописаним правилима… по којима се имају уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре“, писао је и Милош С. Милојевић (1840-1897) у књизи Одломци из историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији, прва и друга свеска, Београд 1872, уз напомену да ће „због кратког простора“ испустити многе појединости, „с тим већим презрењем, уколико су нечовечније, ове подлости и гадости оних које наши некадашњи праоци примише из милости и сажалења у своје земље, те их одхранише у овима, а својом крвљу и имањем направише људима, народом, па још и чувеним и знатнима. Ми нећемо овде наводити утамањених преко 100.000 душа Срба за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника српских, Пољака, који… учинише јаде и покоре у земљама нашег народа… Нећемо спомињати ни 46 цркви и манастира у Бачкој и новосадској епискупији, 57 у темишварској, 11 у вршачкој и 1 у будимској епискупији, свега дакле 115, које цркви, а које манастира, што славни Маџари са својом браћом, а нашом тада по раду небраћом… Пољацима, разорише и утаманише за време двогодишње борбе Срба са овима (Маџарима – ИП).
Тако исто нећемо наводити ни зверска и богомрска дела маџарска учињена за време двогодишње борбе Срба са овима као: набијања живих људи и жена на коља; сечење и набијање на плотове ограда школских глава срп(ских) учитеља и невине дечице срп(ских) ђака; сечење дувана на челима заробљеника; натрпавање сламе, смоле, сена и т. д. у чакшире рањених Срба из кнежевине, па запаљивање ових… на живим и рањеним људима; обезчашћивања, харања, палење грађана, завода… и светих храмова и олтара, што дивљи и свирепи Турци баш увек не чинише; помагања Маџара од Турака чиме и засведочавају да су један и исти народ по роду, обичајима, наравима, крви, језику… но само сада разних вера; натурање свуда и на свима местима и лицима језика и имена маџарских, па чак и свецима и светим храмовима, баш као што сада чине бугарске пропагандисте у Турској; парања живих теретних (трудних – ИП) жена и вађење из ових живе деце. Других гадости и зверства нећемо и не можемо наводити само зато да не би скрњавили наше чисте речи нашег дивног и благородног језика… Али не навести као знаке маџарске народности и њених особина, а овамо говорити нешто о овој, било би и грешно и непаметно. Ово што наводимо, неје било за време борбе, неје се вршило онда, кад су страсти радиле, а разум био само подсмеј и подлога ових: ово је рађено ладнокрвно, и то онда кад не беше борбе, кад не беше освете, кад владаше ред и поредак, и рађаше све ово не поједини простак и занешењак, но држава тада маџарска… Ми наводимо списак погинувших Срба од суда и државе маџарске, који не беаху ни криви дужни, ни не учествоваше у борби, који беху мирне и невине душе: но које поби варварска и азијатска рука маџарских чорда“.
Баш као да Срби нису страдали и у време док се очекивало да маџарски устанак буде угушен, кад је хрватски бан Јосип Јелачић (1801-1859), пошто је са својим трупама стигао у Нови Сад, „у ноћи 11. јула 1849, и сутра дан 12-ог, отворио из топова ватру на тврђаву, топови са тврђаве узвратили су му далеко већом мером и с пуним успехом“. Јелачић је, заправо, располагао са свега четири мала топа и том „пуцњавом“ која тврђави није могла нашкодити, само је хтео да изазове Маџаре и пружи им изговор да бомбардују Нови Сад. Маџари су пружену прилику до краја искористили, тако да је са Варадина почела снажна артиљеријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен, а са њим и непроцењиво културно богатство србског народа, између осталог и библиотека Јована Хаџића (Милоша Светића, 1799-1869) са око 3.000 књига и „драгоцена грађа за српску историју“; за србску културу и историју србског народа био је то губитак можда већи и од уништења Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941. године.
Баш као да током Великог рата, Срби из Срема и јужног Баната, охрабрени почетним успесима србске војске на дринском ратишту, а нарочито њеним продором преко Саве и Дунава, све до Старе Пазове, и уверени да се час националног ослобођења сасвим примакао, нису били изложени аустромаџарском терору. Радован Срдић (1940), у књизи Битка на Легету, Неготин 1994, наводи да су, „на пример, неки грађани Сремске Митровице изведени пред Војни суд у Петроварадину под оптужбом да су слали сигнале српској војсци… Само седам дана после битке на Легету, у недељу 13. септембра, у касним вечерњим часовима, маџарски хусари су упали у Шашинце и целокупно становништво које су затекли, онако из кревета, полуобучено, истерали су у мрклу и кишовиту ноћ и потерали на крај села… Док су једни војници спроводили мештане, други су палили сеоске куће… пошто су претходно опљачкане… Цело село… по оном блату и муљу и хладној киши, голе и босе, непријатељски војници потерају за Руму… Деца су вриштала, мајке запевале, људи падају у блато под ударцима кундака. Који не може да устане, тај је ту убијен и остао. Тако је ова трагична колона Шашинчана… спроведена за Ириг. Пошто су их овде четири дана малтретирали, а три особе су стрељане, жене и деца су пуштени кућама, док су сви мушкарци отерани у логоре у Осеку, Вировитици и Плетерници. У логору Плетерница умрло је 70 Шашинчана, док је у осечком и вировитичком логору око стотину Шашинчана оставило своје кости.
Тешка судбина, због аустроугарске одмазде, задесила је и Јарак. Одлуком Врховне команде аустроугарске војске, формиран је Покретни преки војни суд који је већ 11. септембра дошао у Срем, у пратњи једне чете маџарских хусара, са циљем смиривања српског живља. Овај суд је одмах сачинио у Сремској Митровици и списак свих сумњивих Срба из Јарка… који раде на штету Монархије а у корист Србије. Са сачињеним списковима, Покретни војни суд се, праћен хусарима, појавио у Јарку 13. септембра. У три сата ноћу 14. септембра, цело село је истерано на ледине… Чим су мештани истерани из кућа, војници су палили њихове домове: Јарак је горео. Запаљено је цело село, свих 286 кућа…
Поред паљења кућа, па и целих села, слања становништва у логоре и, наравно, пљачкања, Аустроугарска је после повлачења српске војске предузела и потпуна исељавања села у доњем Срему. У наредна два-три месеца у Срему је од маџарског терора страдало тридесетак места, док је, у исто време, из пограничног дела Срема потпуно исељено 27 села. Најзад, опљачкана су а затим спаљена следећа села: Бољевци, Витојевци, Грабовци, Деч, Јарак, Кленак, Купиново, Обреж, Огар и Платичево. Рушене су и паљене српске цркве и школе. Велики српски манастир Фенек је изгорео, тако да су само зидине остале“.
Терором су обухваћена и србска насеља изван зоне ратних дејстава и не баш на граници са Србијом. Становништво је масовно покретано, те су многи прогнаници страдали успут, нарочито нејач. Многе од таквих прогнаничких група данима су се кретале или су боравиле под ведрим небом, трпећи и подносећи свакакве невоље. Добар део њих интерниран је и пострадао по логорима у Хрватској: Плетерници, Вировитици, Вараждину, Белишћу, Осеку, Трпињи, Борову, Копривници, Пожеги, и многима другим, као и у Араду (у Румунији), и Нежидеру, Болдогасоњу и другима (у Маџарској).
Због одушевљења исказаног при уласку једног мањег одреда србске војске у јужни Банат, репресалијама је подвргнуто и становништво Панчева и околине. Несумњиво, тамо је најцрњу судбину доживела Борча. Јер, чим је неуспешно окончана краткотрајна србска офанзива у Срему и у Банату, маџарске трупе блокирале су ово јужнобанатско село, а испитивању, мучењу и свим облицима физичког злостављања били су изложени сви сељани, чак и деца, жене и старци. Осамдесетак особа изведено је пред преки војни суд. Десет лица осуђено је на смрт.
И баш као да у пробоју Солунског фронта, на самој средини септембра 1918. године, србски добровољци из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева нису чинили нешто више од половине укупног састава србске војске.
Да не помињемо страдања србских црквених великодостојника, увек под неразјашњеним околностима: смрт Арсенија Чарнојевића (1706) и Исаије Ђаковића (1708) у Бечу, и Лукијана Богдановића (1913) у Бад Гаштајну.
Па се, као потврда да „Весник“ заиста ниподаштава све невоље „спољних“ Срба, 5. јануара 1920, у првом броју за ту годину, објављује писмо неименованог Зајечарца, у коме стоји да је „после оноликих зверстава над њима извршених, после онолико покланих свештеника, добили смо дивног Владику, лепо нас поучава, лепо служи, лепо се с нама опходи… Али нас наш Владика мало зарадова, па оде од нас… Ми горимо од нестрпљења, да нам дође добри Владика, али њега нема. Молим Вас да нас известите: да ли је жив и здрав наш Владика; да није отишао у какву мисију ван нашег Краљевства; или да није премештен из наше епархије“.
У наставку, да писмо не би остало без одговора, дописано је:
„Преосвећени Владика жив је и здрав; није ни у каквој мисији на страни, нити је премештен. Само му је тешко да живи у вашем простом месту и простој епархији. Он је чедо плаве крви из лепог Новог Сада. Па зар је право да чами по паланкама? Тамо на лето доћи ће. Имајте стрпљења“.
Врло је вероватно да то и није било писмо из Зајечара, „Весниково“ уредништво, као експонент Главног одбора свештеничког Удружења из Београда, том је „умотворином“ само исказивало своју мржњу према делу србскога народа из новоприсаједињених крајева, пре свега из Карловачке митрополије која је тамо, од времена Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, успевала да чува и очува Србство и, са њим и Србску цркву и њену Патријаршију.
Свршиће се…
Аутор: Илија Петровић, историчар