Уједињавање србско после Великог рата (1)
По договору са преосвећеним владиком сремским г. Василијем, овај текст био је намењен скупу заказаном за 12. септембар 2020. године у Сремским Карловцима, зарад обележавања стоте годишњице уједињења србских цркава из области које су 1918. ушле у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Састављач је остало непознато да ли је замишљени скуп одржан и шта се са текстом десило.
Политичко уједињење и са другима
Тежак војнички положај Централних сила (немачког и аустроугарског царства, и бугарског уз њих), убрзани пад производње, велике тешкоће у прехрани, незадовољство измученог становништва и све отворенија непокорност словенских народа, били су сигурни знаци владајућим круговима у Аустроугарској да се само закључењем мировног споразума с Антантом може извући из свих тих неприлика. Американци, Французи и Енглези одмах су одбили ту њихову иницијативу, а кад су савезничке војске кренуле у пробој Солунског фронта, судбина Хабзбуршког царства била је практично решена.
Савезничка офанзива започета 14. септембра 1918. године, за свега петнаест дана довела је до бугарске капитулације, али и до немачке одлуке да затражи преговоре о примирју на свим фронтовима. Четвртог октобра, немачка влада известила је америчког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856-1924) да су Централне силе спремне да почну мировне преговоре са Сједињеним Државама, а истог дана то је учинила и Аустроугарска. Прагматично процењујући нове односе војних снага, Немачка се одлучила на повлачење својих војних снага из Бугарске и Србије.
И поред тога, многи политички људи из јужнословенских покрајина Аустроугарске, у страху да би се збивања могла преокренути у корист Монархије, са великим резервама пратили су све оно што су претходних година на политичком плану захтевали и србска влада и Југословенски одбор. Зато се и могло десити да, иако је јуна исте те године у Прагу формирано Народно веће као централно политичко тело за чехословачко ослобођење, први такав орган у јужним деловима Монархије буде створен тек после два месеца; то је и утицало да се политичка делатност у појединим покрајинама одвија неусаглашено.
Најпре је, средином августа 1918. године, у Љубљани основано Народно веће (Narodni svet), „као део свеопштег Југословенског народног одбора, који ће се ускоро састати у Загребу“, намерно да спремно дочека „онај историјски тренутак у којем ће, заједно са Хрватима и Србима, преузети сва права и дужности државне посебности“.
На другом крају, у Суботици, Тихомир Остојић (1865-1921), професор и књижевни историчар, и група његових истомишљеника заузели су крајње пасиван став према променама које су и њима самима биле очигледне и неизбежне. Они су се, наиме, задовољили једном мање-више необавезујућом резолуцијом од 2. октобра да немајући законску слободу јавног састајања и слободу штампе, „сматрају једино Мировну конференцију за меродавну у погледу рјешења југословенског питања“ и будуће „заједничке државе свију Југословена“.
Петог и 6. октобра, у Загребу је одржан „састанак одасланика Словенаца, Хрвата и Срба из Словеније, Истре, Хрватске, Босне и Херцеговине, Далмације и Угарске због оснутка Народног Вијећа Словенаца, Хрвата и Срба“. Два дана касније, Народно вијеће објавило је Правилник о свом раду проглашавајући се политичким и државним представништвом „свих Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Хрватској-Славонији с Ријеком, у Далмацији, Босни и Херцеговини, Истри, Трсту, Крањској, Горичкој, Штајерској, Корушкој, Бачки, Банату, Барањи, Међимурју и по осталим крајевима југозападне Угарске“. Као свој циљ, Народно вијеће дефинисало је „уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у народну, слободну и неодвисну државу Словенаца, Хрвата и Срба, уређену на демократским начелима. Сва питања, која су с тим темељним питањем у вези, сматрају се безувјетно скупним питањем Народног Вијећа“.
Уочљиво је да аутори овог Правилника детаљно набрајају све крајеве чије је становништво у Вијећу представљено, али да у томе попису нема Срема; ради се овде о подлој поруци да Срем као засебна територијална целина не постоји, односно о „загребној“ намери да се за неку будућу расправу о хрватским државно-правним интересима остави „повијесни доказ“ да је Срем одувек био саставни део „Хрватске-Славоније с Ријеком“.
На другој страни, председник србске владе Никола Пашић (1845-1926) понесен постсолунским напредовањем србске војске и у ишчекивању аустроугарске капитулације, од Савезника је 12. октобра затражио да, као што су се изјаснили за обнову Пољске и Чехословачке, објаве декларацију о својој спремности да подрже уједињење Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске са Србијом „у једну слободну и демократску државу каква је предвиђена Крфском декларацијом“ са средине 1917. године. Тај захтев образложен је ставом да је Србија за остварење прокламованих идеала слободе и права народа на самоопредељење дала највеће жртве, да је била, „а то намерава и остати, у међународним односима представник и бранитељ њене неослобођене браће“, те да с правом очекује „да ће савезничке владе са симпатијама и благонаклоно прихватити њен предлог“.
Без обзира на чињеницу да су Савезници све то прећутали, Пашић је 17. октобра изјавио лондонском „Тајмсу“ да „Србија сматра својом националном дужношћу, да ослободи Србе, Хрвате и Словенце. Кад они буду слободни, осигураће им се право самоопредељења, тј. право да се слободно изјаве, хоће ли се ујединити са Србијом на основу Крфске декларације, или створити мале државе, како је било у давној прошлости“.
Истога дана, председник угарске владе гроф Иштван Тиса (1861-1918) саопштио је да је рат изгубљен. За опозиционе прваке Иштвана Бетлена (1874-1946) и грофа Михаља Карољија (1875-1955) био је то повод да се позабаве државним проблемима који су се непосредно могли очекивати: Бетлен је предлагао да се по сваку цену спасава све оно што је од Румуније узето у тренутку њене капитулације почетком маја исте године, док је Карољи мислио да треба сачувати барем Ердељ (Трансилванију, србску Шумаву). Јужна Угарска није довођена у сумњу, а на могућност да у предстојећим политичким и војним ломовима велика угарска држава пропадне, нико од њих није ни помишљао.
Стварност је била друкчија.
Вилсонов одговор дат 18. октобра на аустроугарски предлог за мировне преговоре дочекан је у Бечу и Будимпешти са великим разочарањем, али је за Србију био знак охрабрења. Наиме, Вилсон је јасно ставио до знања да су се, од времена кад је он формулисао својих четрнаест тачака мировног програма, услови за десету тачку битно изменили, те да ће се „народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, дати најшира могућност за аутономни развитак“.
Тиме је влада Сједињених Држава признала да су народне тежње Југословена за слободом праведне, те да ће они, Југословени, бити „судије о томе, каква ће акција од стране аустроугарске владе задовољити тежње и схватања… о њиховим правима и о њихову одређењу као чланова у породици народа“.
Цар Карло (1887-1922), последњи на аустроугарском престолу (1916-1918), и његово Крунско веће закључили су из тога да се Монархија може спасти само ако ступи у непосредне преговоре са Чесима и Југословенима и, при томе, буде максимално „предусретљива, нарочито према овима другима“. Предуслов за тако нешто био је да се очувају сви постојећи фронтови; прилике на балканском ратишту већ су биле такве да је аустроугарска команда предложила да се њене војне снаге повуку преко Дунава, Саве и Дрине, да тамо успоставе чврсту одбрамбену линију и да одатле војно подрже евентуалне политичке преговоре, у складу са Царевом одлуком да „Аусгрија има да према вољи народа постане савезна држава, у којој свако племе на својем територију твори своју властиту државну заједницу“.
За царски пројект било је све мање времена. Деветнаестог октобра, на седници Средишњег одбора Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба донесена је одлука која је том Вијећу требало да обезбеди неприкосновен статус у односу на сва подручна (земаљска) народна већа или њихове одборе. Вијеће је, наиме, изјавило „да од овога часа, опуномоћено од свих народних странака и група, преузима у своје руке вођење народне политике. Одсада не ће уопће у народним питањима никоја странка ни група ни парламентарна скупина више водити никакве посебне политике, ни засебно ступати у преговоре с факторима изван народа, него ће у свим тим питањима бити у будуће једини представник и одлучни чинилац Народно вијеће“. Централизам, оно што су Хрвати пребацивали србској влади као легитимном органу србске државе, без икаквих обзира прихваћено је као основио правило понашања у Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба. Отуд, логично је било што су Остојић и другови „своју“ Суботичку резолуцију допунили закључком од 25. октобра да том форуму признају „потпуну и искључиву компетенцију“ и да у њему треба да буду заступљени и Срби и Буњевци из Јужне Угарске.
Прилике су биле већ довољно драматичне кад је Михаљ Карољи, вођа опозиције у маџарском Парламенту, 22. октобра затражио да се Угарска одвоји од Аустрије и Немачке и потпише сепаратни мир. Као одговор на тај захтев, председник маџарске владе Шандор Векерле (1848-1921) изјавио је да су већ предузете мере да се маџарски пукови повуку са фронта и да се распореде за одрану маџарских граница. Та изјава разбијачки је деловала на војно јединство у Царевини, нарочито на фронту, тако да су наде за спас Монархије почеле да тону.
Најпре, Карољи је 25. октобра образовао Маџарско народно веће које је својим програмом затражило да се, уз гаранције немаџарским народима на аутономију, Маџарској призна независност у границама свих земаља које су биле под круном Светога Стевана. Поред тога, чим је под Карољијевим председништвом формирана нова влада, једна од првих њених одлука била је да се маџарске трупе врате у отаџбину. Ова одлука довела је до опште пометње у аустроугарској војсци затеченој на италијанском фронту. Тек започета савезничка офанзива добила је сасвим друкчије димензије: на вест да су 28. октобра у италијанску Врховну команду упућени аустроугарски преговарачи за примирје, отпочело је повлачење аустроугарске војске, а два дана касније, 30. октобра, пошто је маџарским војницима саопштена владина одлука да на свим фронтовима баце оружје, Хабзбуршкој царевини све је кренуло низбрдо.
У таквим околностима, за 29. октобар сазван је у Загребу хрватски сабор и, мада је тако пренебрегнута десет дана „стара“ изјава Народног вијећа да ће „у свим питањима у будуће једини представник и одлучни чинилац“ бити оно, тамо су донесени следећи закључци:
Први, „на темељу потпунога права народног самоодређења, које је данас већ признато од свих зараћених власти… сви досадашњи државно-правни одношаји и везе између краљевине Хрватске, Славоније и Далмације с једне стране, те Краљевине Угарске и царевине Аустријске, с друге стране, разрешавају се… тако да од данас Далмација, Хрватска и Славонија не има с краљевином Угарском ни правно, ни фактично никакових заједничких државних послова“;
И други, „Далмација, Хрватска и Славонија са Ријеком проглашују се посве независном државом према Угарској и Аустрији, те према модерном начелу народности, а на темељу народног јединства Словенаца, Хрвата и Срба приступа у заједничку народну суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба на цијелом етнографском подручју тога народа, без обзира на ма које територијалне и државне границе, у којима народ Словенаца, Хрвата и Срба данас живи“.
Наредних дана, маџарска јавност сазнала је барем три нове вести: да се балкански фронт већ налази у Угарској, да је Италија у име Антанте у Падови, 3. новембра, потписала примирје с Аустроугарском, те да су маџарски делегати спремни да отпутују у Београд и тамо са представницима Савезничке војске уговоре техничке појединости о спровођењу примирја на „свом“ сектору. Истина, споразумом у Падови било је предвиђено да се аустроугарске трупе на балканском фронту повуку до предратних граница, али је Маџарима остављено да се позабаве детаљима. Карољијева влада сматрала је да ће нова, демократска Маџарска, одвојена од Беча и благонаклоно третирана на антантској страни, бити призната као неутрална и пријатељска, а да ће демаркациона линија према Антантиним трупама у најгорем случају бити повучена на петнаестак километара северно од Дунава и Саве. У очекивању повољног мира, министар војни Бела Линдер (1876-1962, умро у Београду) чак је тврдио да Угарској ни војска више неће бити потребна, а нико од политичара није ни рачунао са могућношћу да Срби из Јужне Угарске затраже присаједињење својој матичној држави.
После се све дешавало брзо:
– Антантне силе су 11. новембра потписале примирје са Немачком и тиме окончале Велики рат;
– Војна конвенција која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске потписана у Београду 13. новембра, успоставила је примирје између Србије и Угарске, с тим што је њеном првом тачком предвиђено да „Влада Угарска повлачи све своје трупе северно од линије коју обележава… ток Драве до спајања ове реке са границом Славоније-Хрватске“, односно на прузи од Осека, поред Ђакова, до Шамца, обухватајући целу Босну и Херцеговину и Далмацију, до рта Планка, или Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно;
– Збор Сремаца у Руми, 24. новембра, затражио је „да се оствари јединствена и демократска држава Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића“, те да се, у непосредној вези са тим, „заступници Народног већа у Срему, као изасланици народа, одлучују за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији“;
– Двадесет петог новембра, у Новом Саду, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Бачкој, Банату и Барањи, без обзира на погледе војвођанских демократа окренуте Загребу, донела је одлуку чија друга тачка гласи: „Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадањим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским народима, који с нама заједно живе“;
– Наредног дана, у Подгорици, „Српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као верни тумач жеља и воље цјелокупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака који су се вјековима за њих борили, одлучује… да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињени ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца“;
– Тих дана, одлуке о прикључењу (присаједињењу) Краљевини Србији донеле су и скупштине народних већа бањалучког и босанскохерцеговачког, као и Скупштина которска за подручје Србског Приморја, одлуке које су јавности (србској нарочито) остале потпуно непознате, пошто се „југословенска“ историјска наука врло трудила да избрише све трагове о њима и њиховом одржавању. Исте судбине била је и одлука Земаљске владе за Далмацију да, уколико Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба не прогласи хитно уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом, она ће то, за Далмацију, учинити сама;
– Првог децембра, у Београду, пред регентом Александром Карађорђевићем (1888-1934), члановима србске владе и делегације из Загреба, др Анте Павелић (Зубар, Старији, 1869-1938, за разлику од доцнијег усташког поглавника) прочитао је Адресу са закључцима Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба да се „проглашава уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у једну јединствену државу“, да владарску власт на целој територији новостворене државе врши краљ Петар Први Карађорђевић (1844-1921), односно регент Александар, да се образују јединствена парламентарна влада и народно представништво. Народно вијеће изразило је и жељу да се Привремено народно представништво формира споразумом између Народног вијећа и представника народа Краљевине Србије, установи одговорност владе према парламенту, остану дотадашње покрајинске управе које ће бити одговорне аутономним представништвима и под контролом државе, да се Конституанта изабере на основу општег, једнаког, равноправног, тајног и пропорционалног права гласа, а дефинитивне државне границе буду у складу с етничким границама на основу принципа народног самоопредељења.
У Одговору на Адресу, регент Александар је у име краља Петра Првог прогласио „уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба (а не са међународно непризнатом Државом Словенаца, Хрвата и Срба – ИП) у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“ обећавајући владу одговорну народном представништву, а чији ће први и најважнији задатак бити утврђивање државних граница у складу с етнографским начелима.
При томе, регент Александар занемарујући садржину Војне конвенције с Угарском, пропустио је да констатује са којим територијама Краљевина Србија улази у ново Краљевство. Тим својим недржавничким поступком, он је србски народ препустио геноцидним радњама оних који су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није могло.
Све што је довде речено ваља „превести“ констатацијом да је, од тренутка кад је било извесно да ће се Велики рат окончати распадом аустроугарског (и немачког) царства, до политичког уједињења јужнословенских земаља прошло тек седамдесетак дана.
Духовно уједињење са собом
Нажалост, са србских духовним уједињењем ишло је нешто теже и много спорије, што се ни по чему не сме приписати у грех парохијском свештенству, већинском делу црквене јерархије, онима који су, у складу са теоријама о демократском друштву, само посматрачи збивања а не учесници у њима. Или, како је то записао Ноам Чомски (1928), најцитиранији мислилац нашег времена, народу је дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у њихово доношење, макар колико се оне тицале њихове заинтересованости за „тему“.
У србској духовној пракси то је значило да су се послови у вези с уједињавањем православних цркава са подручја новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца „уговарали“ на србским епископским конференцијама одржаваним у вишемесечним размацима, да се тамо расправљало у категоријама, у најуопштенијој форми, те да су се приземна питања налазила изван епископског видокруга. То се видело и на првом њиховом састанку, на самом крају 1918. године, када су закључили да постоји воља за уједињењем, али и вера да ће на уједињење пристати и црквени великодостојници из Црне Горе, којих, не зна се због чега, ту није било.
Или, када су током друге половине маја 1919. године, сви православни епископи из Босне, Далмације и Карловачке патријаршије заседали у Београду и, 26. маја, како је то известила новосадска Застава (број 107. од 27. маја), „у предмету уједињења Српске православне цркве“ изрекли „духовно, морално, и административно јединство свих Српских православних црквених области, које ће се јединство дефинисати и уредити својим путем, када се цео Архијерејски Сабор Уједињене Српске Цркве као једно независно (аутокефално) тело састане под председништвом свога патријарха. Дотле се ово уједињење има изразити у једном (петочланом) привременом одбору епископа изабраном од ове епископске конференције“.
Или, на своме трећем скупу током прве половине децембра 1919. године у Сремским Карловцима, епископи су усвојили „Нацрт закона о проглашењу и васпостављању Српске Патријаршие“, баш као да су знали, по нечем вамо, да ће се преговори србских представника са Цариградском патријаршијом окончати у србску корист и да ће она 19. марта 1920. године признати и благословити уједињење србских црквених области. А и кад је то признање постало свима познато, требало је да прође подоста времена не би ли се епископи поново састали и, 9. септембра 1920. године, прогласили себе Светим архијерејским сабором Србске православне цркве.
У том подугом међувремену дешавало се понешто и „у приземљу“ србскога православља. То „понешто“ најлакше се може пратити излиставањем београдског „Весника“, црквено-политичког и друштвеног листа покренутог одлуком Главног одбора Свештеничког удружења Краљевине Србије (основаног крајем осамдесетих година 19. века), представника удруженог свештенства Босне и Херцеговине, Карловачке митрополије и Црне Горе. Како је уредник Драгутин Димитријевић, парох при београдском храму Светога Марка, написао у уводнику за први број од 20. априла 1919. године, лист не тежи клерикализму (идеологији папског католицизма – ИП) будући да „српска црква и њено свештенство никад нису били клерикални, ни онда чак кад су у Народном Представништву имали много већи број заступника од ма кога сталежа и када су могли, да су само то хтели, то бити“.
Право на уједињавање
По природи ствари, једна од првих тема – али најважнија, била је неостварено јединство србске цркве у условима када је, после војничког и политичког краха Централних сила, успостављено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Мора бити да се о србском духовном разједињењу причало на разним странама, пошто у „Весниковом“ 3. броју (4. мај 1919), прота М. С. Анђелковић позивајући се на мишљења неких да главну препреку за јединство србске цркве представља чињеница да се црква у Босни, Старој Србији и Маћедонији налази у окриљу Цариградске Патријаршије, пише да је „наше државно или политичко јединство довољан услов и за интегритет Српске цркве“. (Србска црква у Босни и Херцеговини формално канонски зависна од Цариградске патријаршије, самостално је деловала по уредби црквено-просветне управе од 31. јула 1905. године). Јер, како он даље каже, србско право на уједињавање не може се оспоравати неким правом Цариградске патријаршије, нарочито због тога што би основно начело у њеном деловању морало бити засновано на моралу.
Кад је већ тако, прота Анђелковић предложио је „да српска Метропола Краљевине Југославије, која је у Београду, одмах позове на велики црквени сабор представнике српске цркве и свих српских покрајина“, те да на том сабору „најсвечаније прокламује црквено или духовно јединство свих српских цркава“.
Биће да је прота Анђелковић предлагао оно што је већ било договорено јер су се сви епископи, њих шеснаесторица (одсутни су били само епископи шабачки и пакрачки), састали 24. маја 1919. године и, под председништвом црногорског митрополита Митрофана Бана (у свету: Марка, 1841-1884-1920), најстаријег по посвећењу, једнодушно прокламовали „уједињење српских православних цркава из свих црквених области наше Краљевине“.
„Весник“ је вест о томе објавио 1. јуна, у свом седмом броју, уз коментар да црквено уједињење „није више ни само леп сан нити само лепа жеља но… један од крупних догађаја који засеца у црквено-државни живот наш, и управо је јединствен с погледом на историску прошлост нашу. До сада разједињене и географски и политички одвојене једна од друге наше покрајинске сестре, православне цркве, преко својих мироносних представника похитале су на позив поглаварства црквеног у Србију… у топли заједнички загрљај…. Сами акт присаједињења изведен је у духу пуне сагласности и најлепшег братољубља“.
Без обзира на све што је ту речено, непотписани аутор тога текста изриче и резерве према свему што је договорено, да ли као своје мишљење, да ли као званичан став оних који су доносили одлуку о уједињењу: „Одлуком конференције свакако је за сада ударен само темељ на коме ће се коначно уједињење свих обласних цркава извршити тек када се нове географске границе буду признале и утврдиле на Конференцији Мира“.
Годину дана касније, 24. маја 1920, „Весник“ је у свом 15. броју објавио текст „Уједињење Српске Православне Цркве“ Михаила Медаковића који у самом уводу напомиње да се „нигдје не свршавају послови с таквом оријенталском спорошћу, као што је то случај у Српској Православној Цркви“. Наиме, он констатује да је прошла пуна година како су србски архијереји објавили urbi et orbi уједињење Србске православне цркве, да је уједињењу, три месеца касније, свој обол дало и парохијско свештенство стварањем „Српског Православног Свештеничког Удружења“, да Архијерејски сабор покушава да са Цариградом и Атином изнађе законску форму којом би се свештеним лицима дозволило склапање другог брака, „да наша црква није још уједињена и да они не говоре једним гласом, како су нам то објавили г. г. Архијереји прије годину дана“, али је исто тако извесно да је све то време истекло без и најмањег наговештаја да ће архијереји учинити нешто да се у цркви „покаже рад и живот на свима линијама, да се задовољи оправданим захтевима свештенства и народа, да се у цркви уведе Српски језик…“
Са гледишта Медаковићевог, два су разлога томе: први, „позната српска слабост и таштина, да свако хоће да буде први, а нико други“, да се „преосвећени г. епископи не могу погодити ко ће заузети репрезентску улогу у Српској православној цркви“ и постати патријарх, и други, да су исти ти епископи, уместо што су затражили благослов Цариградске патријаршије за обнову старе Пећке патријаршије, то питање решавали „у смислу канонског уређења свете православне цркве. Познато је из канонског права да је редовно давано првенство оном Архијереју, који је намјештен био главном граду. Мада је јерусалимски Епископ заузимао најстарију и најважнију катедру, из које се некад управљала сва црква, ипак су Епископи римски, цариградски, александријски и антиохијски имали првенство пред њим због важности својих градова. Кад су могла наша три племена манифестовати своје народно уједињење и заједничку државу Краљевину СХС у Београду, зашто то не учини и српска православна црква? Или је ваљда садашњим автокефалним црквама у ослобођеним крајевима сметало то, што још није уређено заједничко издржавање цркве и свештенства? Јамачно то не. Јер духовно уједињење цркве могло се спровести без обзира на то, ко и како дотира поједине провинције црквене и органе у њима… Како је ко могао, онако је и дотирао. Дочим духовно и морално уједињење може бити само једно у цијелој српској првославној цркви.
Гледе друге сметње, није је требало ни постављати. Ми смо имали своју српску патријаршију од 1346, до 1766 кад је укинута… силом, по жељи фанара султановим ферманом. На то нико од Срба нити од њихових Архијереја пристао није. Зар смо ми данас дужни признати и оно, што је силом учињено. Уопће, црквено право није никад признавало силом створено правно стање. И како је балканским и свјетским ратом учињен крај тој сили, то смо ми Срби ipso facto (самим чином) дошли до свог права. Уосталом, силом одузето право, може силом и враћено бити“.
Наставиће се…
Аутор: Илија Пантелић, историчар