UCENJENI PEDIJATRI I POTCENJENA DECA

Zakon o zaštiti prava pacijenata propisuje da svaki pacijent ili zakonski zastupnik pacijenta ima pravo da odabere svog lekara. Taj izabrani lekar može biti biran iz redova lekara koji rade u državni ustanovama, ali i u privatnim ustanovama. Taj izbor lekara vrši se kako među lekarima opšte prakse, tako i među lekarima specijalistima. Svaki pedijatar poseduje licencu jednake važnosti i vrednosti, i ista ta licenca i isto to zvanje pruža mu mogućnost da vrši dijagnostiku, da daje mišljenje, da daje preporuke, izdaje potvde ili bilo šta drugo što je u opisu njegovog posla i zvanja. Naravno da ni jedan kardiolog ne može da dijagnostikuje promene na terminalnom ileumu tankog creva, ali svaki specijalista iz svoje oblasti može da donosi nalaze i iznosi mišljenja, i nijedan lekar opšte prakse nema pravo da uskraćuje pacijentima pravo da odaberu specijalistu kod kog žele da odu.

Svedoci smo sve većih pritisaka na pedijatre od strane ministra zdravlja i nadređenih u domovima zdravlja, ali svedoci smo i sve većih pritisaka pedijatara na roditelje, i to onda kada roditelji žele da odu kod jednog specijaliste, da bi lekar specijalista dao svoje mišljenje povodom detetove zdravstvene spremnosti i podobnosti za primanje vakcine, a pedijatar takav uput ne želi da izda. Po rečima roditelja, pedijatri su dobili nekakve usmene naloge i uputstva da, ukoliko roditelj zatraži da se ispita da li je dete alergično na neku od komponenata iz vakcina, ili ukoliko zatraži odlaganje vakcine iz razloga da dete nije spremno da istu primi iz nekih drugih razloga, iste te roditelje pedijatri pošalju kod onih alergologa i lekara specijalista koji su izričiti zagovornici obavezne vakcinacije, i koji kao takvi, u najvećem broju slučajeva (gotovo svim) daju nalaze i mišljenja da dete treba da primi vakcinu.

Pedijatri znaju da postoje lekari specijalisti koji savesno obavljuju svoj posao i koji tu istu vakcinu odlažu uvek kada postoje osnovi da se zbog trajnih ili privremenih kontraindikacija vakcinisanje mora odložiti, i upravo zato što znaju to, oni izbegavaju da roditeljima daju upute kod tih lekara specijalista iz razloga što su svesni da će se vakcina odložiti u najvećem broju slučajeva, jer postoje osnovi za odlaganje. Roditelji se teško na kraju ipak izbore za uput kod lekara kod kog žele da idu, odnosno kod koga žele da odvedu dete na pregled. Roditelji teško ostvare to svoje pravo na izbor lekara, a kada se konačno izbore za svog izabranog lekara, ili kada konačno dođu kod izabranog lekara, tek tada počinju problemi.

Naime, nalaz, papir sa pečatom i potpisom izabranog lekara koji je pregledao dete i koji je dao svoj nalaz i mišljenje da se detetu mora odložiti vakcina, ide dalje na „proveru“ kod nadređenih u ambulantama i Ministarstvu zdravlja, pod obrazloženjem da taj papir lekara specijaliste, koji je rekao da se vakcina odlaže, nije dovoljan da se odloži vakcina, već se traži da na to daju dozvolu neki ljudi koji niti su pregledali dete, niti su kompetenti da odlučuju o sadržini nalaza i mišljenja lekara specijaliste.

To bi recimo bilo isto kao kada bi hirurg ustanovio da je neophodno da se izvrši operacija odstranjivanja slepog creva, ali da tu odluku kasnije ispituju ljudi iz pomenutog ministarstva, ili iz rukovodstva doma zdravlja koji niti imaju znanje iz te oblasti hirurgije, niti su pregledali pacijenta, niti imaju u delokrugu svoje nadležnosti ova ovlašćenja.

Ako je tako, zašto onda ne ispituju svaku odluku lekara specijaliste kada lekar specijalista dijagnostikuje neku bolest, ili zašto lekar opšte medicine ne dovodi u pitanje nalaz i mišljenje lekara specijaliste u kom je prepisana neka terapija, ili mu je ista promenjena? Nije li malo čudno što se nalazi samo onih lekara koji odlažu vakcinaciju, šalju u Ministarstvo zdravlja i na razmatranje kod nadređenih u domove zdravlja, a da se svi ostali nalazi ne šalju, a isto ih je pisao i pečatirao lekar specijalista.

I gde to piše da će Ministarstvo zdravlja dovoditi u pitanje validnost i sadržinu izveštaja lekara specijaliste?

Dakle, više nije dovoljno ni to da lekar specijalista da svoje stručno mišljenje da vakcinu treba odložiti. Sada taj isti izveštaj i nalaz lekara mora da prođe kontrolu Ministarstva zdravlja i nedređenih iz domova zdravlja. ovo kršenje ljudskih prava nije nikad zabeleženo u istoriji našeg zdravstva. Dakle, nikada se pacijentima nije osporavalo kod kog lekara će otići, i nikada nijedno ministarstvo nije moglo da ocenjuje nalaz i mišljenje lekara specijaliste, niti je ikada pedijatar smeo da dovodi u pitanje komepentnost i validnost izveštaja leakra specijaliste. Zato i postoje lekari specijalisti, i lekari opšte prakse. Zato postoje lekari koji rade u primarnim zdravstvenim ustanovama, i oni koji rade u tercijarnim zdravstvenim ustanovama. Da je lekar opšte prakse kvalifikovan za druge specijalnosti, on ne bi pisao upute i izdavao iste, već bi bio taj kod koga se sa uputom odlazi, i baš zato lekar opšte prakse nema pravo da dovodi u pitanje sadržinu izveštaja nalaza i mišljenja lekara specijaliste.

Svako takvo postupanje suprotno Zakonu o pravima pacijenata, učinjeno od strane lekara opšte prakse, predstavlja krivično delo zloupotrebne službenog položaja, iz člana 359. Krivičnog zakonika Republike Srbije, i nije bitno ko je pedijatru dao takve naloge, da krši zakon o pravima pacijenata, niti je bitno ko ga je usmeno ucenio, ili mu usmeno zapretio da će izgubiti posao, jer je njegova odgovornost lična i krivična. Dakle, ni Ministarstvo zdravlja, ni čelni ljudi domova zdravlja, zatim razne pravne službe, družbe, razni nadređeni i nabeđeni, nisu svoje naloge i svoje pretnje dali napismeno, nego usmeno, tek toliko da ne budu odgovorni sutra kada pedijatri budu odgovarali za ovo uludo i suludo kršenje zakona, Kršenje Ustava, kršenje lekarske etike, ali i kršenje svega onoga što su govorili da neće činiti kada su polagali zakletvu.

Autor: advokat Milina Dorić

Izvor: zivimzasrbiju.com