У Сребреници и Босанском Подрињу геноцид је извршен над Србима
„Бошњани“, „Бошњаци“, „Босанци“, у наше време, „произвели“ су тврдњу да је над њима, у „њиховој“ Босни, „извршено десет геноцида“, а они, зачудо, после свакога од њих бивали све бројнији и сад их има више него Срба и Хрвата заједно. Хрватима и њима (као „хрватском цвијећу“), међутим, било је довољно да над Србима изврше само три геноцида и да број Срба, у својој Федерацији, сведу на 40-ак хиљада.
А пре последњих ратних дешавања Срба је тамо било више од пола милиона, пре Првога св. рата били су изразита већина, а за 1887. годину имамо сведочанство да тамо није било ни другога народа осим Срба нити другога језика од српскога. И све то сазнајемо из писма „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“, у коме се „приговара“ Хрватима због тога што су по Босни почели да шире „ново хрватско име“ за које се, „до [аустријске] окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да се не зна „ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали“. Отуд, занимљива је и порука „новим Хрватима“: „Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“. Показује се, ето, да су тада мухамеданци у Босни читали „неки други Куран“, који није био „ни налик“ овоме који „уче“ данашњи „Бошњаци“, тј. „Бошњани“, тј. „Босанци“, тј. Мустафа-ефендија и његови ефендијице. А иза њих постројили се демократски подупирачи, заједно са својом елегантном реториком: „Срби су свиње“ (амерички конгресмен – нисам му запамтио име, али је он сигурно много значајан ауторитет кад га славе наше ауторитетке). – „Срби су одвратни“ (а „она је млого слатка“ – Медлин Олбрајт). – „Срби су злочиначки дупеглавци“ (Ричард Холбрук). – „Нека се Срби подаве у сопственом смраду“ (Хелмут Кол). – „Срби су неписмени дегенерици“ (Џон Бајден). – „Морамо да бомбардујемо Србе (да бисмо их поправили „по својим мерама“ – папа Јован Павле II). – „Срби су народ без права и без вере. То је земља бандита и терориста“ (Жак Ширак). – „Што се тиче Срба, то је један болестан народ“ (генерал Жак Кот). – „Срби морају бити на коленима“ (Клаус Кинкел). – „Зауставите Србе. Одмах. Заувек“ (Маргарет Тачер). – „Рат против Срба није само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“ (Тони Блер). – „Срби врше терор и насиље над децом“ (Бил Клинтон). – „Прошле недеље убијено је девет Срба, ове недеље осам. Ово је јасан напредак“ (Бернар Кушнер). – „Било је време за напад на Југославију. Надам се да није касно“ (Гинтер Грас, књижевник-нобеловац који је и за Хитлера ратовао против Срба). И због свега тога треба „Србију сравнити са земљом“ (Џон Мекејн). Или је, по Марксовој и Енгелсовој научној процедури, „извести насред мора и потопити – да би Европа била чистија“.
То су, ето, обележја демократске реторике данас (као и вазда) доминантних утеривача демократске памети и за њих би се могло рећи да се сви налазе на трагу оних својих узора који су им земље и нације упис[ив]али у ред најугледнијих злочина и најелитнијих злочинаца које је свет запамтио. А Срби су и њих и њихова „савезништва“ на уверљив начин и оверавали и проверавали у много последњих деценија (при чему је то, сасвим недавно, обогаћено и осиромашеним уранијумом). Настојање „Бошњака“ да „освоје сву Босну“, и да то ураде преко „босанског језика“, показује мањак нормалног разума јер до почетка прошлог века, како рекосмо, тамо није било другог народа осим Срба и није јасно како ће они бити „прекњижени у „Бошњане“ / „Бошњаке“ / „Босанце“, а да им историја не остане краћа и од имена и од памети. Будући, наиме, да је ислам у Босну стигао тек од 15. века, а исламизација захватила тек неке њене крајеве, с том „новом босанском памећу“ наука ће се моћи ругати по оним обрасцима које „разрађују“, рецимо, њене научне узданице типа Енвера Имамовића и сличних специјалиста и специјалаца, између осталога и наводом да је Босна угрожена, оштећена – такорећи, „насељавањем странаца, највише Срба, Хрвата, Црногораца и источних Херцеговаца“. И да под толиком памећу и Башчаршија почиње да се угиба и да посрће.
И да су иза те памети, ових дана, стали моћни амерички конгресни подупирачи макар двема резолуцијама којима ће подупрети памет ефенди-Мустафе и баба-Мунире да је тамо извршен геноцид над Насер-ефендијином 28. кољачком дивизијом у демилитаризованој Сребреници (и томе додат „неутврђен број муџахедина из пријатељских арапских држава“). Амерички конгресмен-лажов устврдиће, уз све то, да је у Сребреници „8.000 мушкараца било заточено и убијено“. После ће нам тај исти (лажов) објаснити како се могло догодити да се од тога броја 3.017 „покојника“ нађу у бирачким списковима на првим послератним демократским изборима; и како он зна да их је било 8.000, ако Бакир и баба-Мунира веле да их је тамо, за ових 25 година, сахрањено тек нешто више од 6.000, при чему се такође зна да су „ројеви покојника“ досад у Поточаре слетали из једанаест бх-градова (а неки, веле, и из иностранства), да су им се, у великом броју, придруживали и они који су заборавили да дишу много пре тога „геноцида“ (спискове таквих „накнадних шехида“ приредио је М. Иванишевић), а занимљиво је да тамо и даље слећу они за које је неко одлучио да им је лепше да буду лажови него људи.
А они који доносе такве одлуке знаће да објасне и неке друге мистерије везане за догађаје о којима говоримо.
Једна је она која вели да је око Сребренице ексхумирано и „комплетирано“ 1923 костура и хоће ли бити тачна тврдња неупућеног посматрача да су у оних осталих четири или пет хиљада Бакир-ефендијиних и баба-Мунириних гробова сахрањиване појединачне коске или букови балвани? (И зна ли се где су те коске нађене и у чијим су забранима ти балвани сечени?)
Друга се тиче питања: јесу ли сви они Срби чије кости око Сребренице још нису нађене завршили у Поточарима као „НН шехиди“? Насер-ефендија, као кољачки поглавица Алијине 28. кољачке дивизије, знао је где је своје жртве закопавао и после му је било лако да их умота у зелену заставу и расели по Поточарима. (А да је то чинио, и да су му помагали и Бакир-ефендија и баба-Мунира, сачувана су сведочења да је понекад виша сила знала уредити да се неки такви „шехиди“ идентификују и – преселе у своја православна гробља.)
Трећа се мистерија своди на запис Џевада Галијашевића да је Харис Силајџић „био организатор и спонзор доласка муџахедина у Босну“, да је БиХ „најопаснија тачка у Европи са становишта џихадистичко-терористичке пријетње“ и да ће Срби бити „криви и за геноцид који су и над њима извршили“. (А после се десила још једна мистерија: пошто су истребили Србе из Горње Бочиње, 1.500 муџахедина остало је тамо у њиховим кућама, а одлука Џ. Галијашевића, као начелника општине Маглај, да они напусте српске куће никад није спроведена јер Бакиров рахметли-Бабо није знао како да исели оне које је тамо довео из Арапије (да Срби „над њима изврше геноцид“).
Некад су „Бошњани“, рекосмо, „учили неки други Куран“ и сви они који су их предводили и који су нешто знали сасвим су се угодно осећали као Срби и о томе Салих Селимовић „наводи истакнуте умне муслимане српског националног осећања какви су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Мехмед Беговић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмед Спахо, Мехмедалија Нухић и многи други“.
То су, дакле, били неки необични муслимани који су се сасвим комфорно осећали у својој српској кожи, а кад су комунисти и после њих демократски акцијаши Бакировог рахметли-Бáбе почели да им ту кожу гуле, тј. да их деру, догодило се да су у њихове прве редове ускочили они који се не разликују од аустријских „шуцкора“ који су Србе вешали и сатирали у Првом св. рату и у Подрињу приредили „санитарни кордон“ према Србији. Па после свој посао наставили и у Другом св. рату, најпре као „усташко цвијеће“, а од средине 1943. године као Брозове народноослободилачке усташе.
А у наше дане придружили им се и специјалисти из сличних „санитарних кругова“ из Србије.
Посебно ће међу њима постати чувен твитер-историчар Никола Самарџић: „Ћириличној багри објасниш зашто им се мало-мало дешавају бомбардовања, уништење. Или су мозак и ћирилица у раскораку или они не контају латиницу. Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили СПЦ, измислили Светога Саву и остале глупости, направили ршум у Црној Гори и Косову. Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора“. (А онај од кога је Никола ово преписао остао је уписан у немачко историјско памћење по ономе што се нашло као давнашњи запис на зиду катедрале у Магдебургу: „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“.)
Дубравка Стојановић, међутим, записаће да су у Јасеновцу „највећи број Срба убили српски историчари“, да се тај логор „у салонима српских националиста почео представљати као табу тема социјалистичког режима, иако је споменик жртвама подигнут још 1966. године“, а Срби „одбили да се утврди тачан број жртава“. Она тако, а вели да није чула пијану псовку Стеве Крајачића и поруку после откривања тога споменика да су они, комунисти, у Јасеновцу „побили премало Срба“, а јесте ону да је у Сребреници извршен геноцид и да о томе треба „учити у школама“ (и за то припремила буквар из кога ће то бити најбоље научено). (И зна да су Броз и њени комунисти, две године пре него што су поставили онај споменик, натерали Србољуба Живановића у иностранство, а његове сонде у Градини заравнили као и масовне гробнице двадесет година раније.) Тако – научници.
Политичари су, међутим, много енергичнији и конкретнији. Па ће Чеда Јовановић пресудити: „У Сребреници се десио геноцид и – тачка!“ И тада ће се показати да су он „и његова коалиција, за такву памет, добили од америчке администрације 18 милиона долара за кампању како би у парламенту лобирали за независно Косово“. (И не зна се је ли ту била – и тачка!). Слично умује и Ненад Чанак: одржавање скупа подршке Ратку Младићу „груба је увреда за жртве геноцида и велики ударац помирењу у читавом региону“, посебно због тога што су тако „грубо увређени“ кољачи, пре тога, „у свом региону“ помирили, тј. поклали 3.267 жена, деце и стараца, и међу њима тек покојег војника. Све појединости о сребреничком геноциду посебно су занимљиве због тога што се геноцид не помиње ни у хашким пресудама, али и по томе што „Филип Корвин, Американац и највише рангирани цивилни званичник УН на терену 1995, никад није одустао од тврдње да је у околини Сребренице погубљено највише између 700–800 људи“ док је „Јосеф Бодански, бивши директор Специјалне комисије америчког конгреса за тероризам и неконвенционални рат, својевремено децидирано изнео процену, на основу форензичких података, да докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава у околини Сребренице“ (Драган Вујичић, Како су странци видели Сребреницу. – Вечерње Новости, Београд, 12. јул 2015: Фељтон). Наши твитер-научници и наши [нај]јевтини[ји] политичари знају боље од професионалних посматрача и непосредних сведока шта се у Сребреници и око ње догађало. И тврде да се оних 3.267 жена, деце и стараца тамо „самопоклало“ да би напакостило баба-Мунири и њеним невиним кољачима.
Геноцид је у Сребреници и Подрињу извршен над Србима, а над кољачима само ратни злочин: неки срећни Србин препознао међу заробљеницима кољаче својих најближих и од радости му пао мрак на очи па почео да – шенлучи!
Аутор: Драгољуб Петровић
