У Србији се није догодила револуција, већ – људи!
„Видите, ово је на неки начин био и експеримент – да се види колико је који народ послушан и колико може да трпи, па сад читам у литератури чланке да су Срби најпослушнији јер смо имали најстроже мере на свету, а нисмо се нешто бунили, ћутали смо и трпели. По овом испада да смо ми најпослушнији, али уопште није тако, ми можемо много да трпимо, али кад тај народ пукне, онда пуца и ломи све и не трпи више ништа.“
Овако је гостујући 14. јуна на једном онлајн каналу српски психијатар др Јована Стојковић одлично запазила неколико ствари. Први је психолошко стање људи у њиховој основи, а особито њене средине. Човјек у себи има биолошки нагон за опстанком. Неко вријеме може трпјети угроженост и одвојеност од својих биолошких основа, међутим, потраје ли то стање, или ће угристи или га неће бити.
Друга важна ствар коју др Станковић примјећује је фамозна „диктатура струке“ која последњих деценија, а ове године убрзано, све мање показује струку, а све више диктатуру. Струци се нипошто не смије слијепо вјеровати, јер струка је подложна грешци, незнању, промјени, манипулацији, интересима, а подложна је и томе да ствар гледа из једног микропростора тражећи да се оно што она види имплементира на макропростор, што је деградација знања, деградација човјека, деградација живота, а за вјернике и деградација Бога.
Трећа ствар која се из овога кратког цитата може видјети јесте озбиљан шамар њеним колегама који или шуте о томе какву штету на психичко здравље чине овако драконске мјере које својим грађанима одређују њихове власти, или се на друштвеним мрежама замотавају у маске уз паролу „Остани дома“ што је супротно најосновнијем абецедарију било којег почетног буквара менталног здравља који јасно дефинише штетан утицај оваквих мјера на психичко здравље људи.
Људи су изгубили право мишљења и говора, изгубили су право на породично дружење, дјеци је забрањено играти се с другом дјецом, одраслима посјећивати своје родитеље, забрањена је било каква врста разоноде, уведен је кућни притвор, забрањен је људски контакт, а додир, руковање, и загрљај постали су највећи гријех.
Присиљавају нас да носимо маске с којима се додатно отуђујемо. Нигдје се не спомиње ништа што је добро за наш имунитет који је прва линија одбране нашег здравља, а све што је имунитету природно и корисно као што су: физичке вјежбе, Сунце, боравак у природи, настоји се оцрнити или забранити.
Константно се подстиче страх, кривица, грижа савјести, паника и најцрње могуће прогнозе. Свим овим мјерама заједничко је једно – човјеку се систематски онемогућавају људска искуства, а човјек без људских искустава више није људско биће. Оваквим мјерама човјек постаје робот.
И са правне је стране добро дати кратак осврт, јер одлуке које се доносе противе се законима који су на снази, што није прикладно људима, али јест роботима. Роботима не требају права и слободе, њима се дају команде онако како власнику робота тренутно падне на памет.
Дода ли се овоме како људи, хвала Богу, још увијек јасно виде да све мјере: и правне, и економске, и медицинске и социјалне и хуманистичке, вриједе само за њих, а да је истовремено политичарима допуштено плазити један по другом, пут води у само два смјера: један је тај да ће човјек све ово слијепо слушати или се, макар се с тиме не слагао, томе повиновати, а други је онај којим ће се у њему пробудити његово исконско генетско биће.
И то је оно што се у Београду догодило, то је оно што је др Стојковић предвидјела, то је оно што се десило након што је Вучић најавио поновне драконске мјере и присилну вакцинацију неколико милиона људи. У Србији се није догодила револуција, у Србији се догодио човјек, и у Србији су се догодили људи.
Аутор: Велимир Понош
Извор: sedmica.me
