У СПЦ промене без контроле
У сред земље Србије беше један Архијереј: без мане, не самовољан, не гњевљив, не пијаница, не лихвар, не среброљубив, незлобив… већ смирен, трезвен, мудар, кротак, побожан, уздржљив… Његова реч била је царска истинита, одмерена, права, јасна, реална… Волео је своје свештенство и монаштво. Очински се бринуо о њима и молио се за њих. Кажу (од укућана – собара ништа се не може сакрити) да је сваке ноћи, и то и у својим поодмаклим годинама, чинио велика метанија за сваког својом руком произведеног свештеника, а било их више (од) стотине. Радовао се сваком њиховом успеху. Тамо где није било добро, лично је ишао да види, да посаветује, исправи. Анонимне пријаве и рекла казала није уважавао. Казне је изрицао само тамо где је морао. Родитељски се опходио према сваком не чинећи никакве поделе. Сваки сусрет са њим за свештенство је био излив љубави, радости, (страхо) поштовања… Зато су ову епархију и називали пчелиња кошница. Својеглаве и непокорне није гонио, нити им се светио, већ их је при крају свог живота само благо укорио оном народном: ,,Правићете ме ви од блата.“ И био је у праву.
Наиђоше промене. Затечено стање није одговарало новом архијереју. Његов наступ био је брз и агресиван. Рушио је старо – постојеће, градио је ново, донето са собом. Није било тешко одмах приметити да је у том букету пелцера које је донео да их накалеми на питомо и родно воће своје нове епархије, било и нечег западног језуитског. Чега све, шта и како – захтева један озбиљнији и дужи осврт. Његов рад продужио је да у стопу прати његов наследник. На свој начин. У овом тексту поменућемо само неке (у две-три тачке) необичне новотарије које се у овој епархији још увек упорно држе и неке које су се, по нашем мишљењу, излиле и ван ње. За многе данас биће несхватљиво да у то ново можемо видети и ОБАВЕЗНО увођење српског као Богослужбеног језика.
- Тзв. Литургијска реформа највише је погодила свештенство и народ На њој се у овој епархији посебно настоји да буде примењена. Но, да одмах видимо шта o томе каже један од најпозванијих званичника у нашој Цркви: ,,Устаљени вјековни поредак наједном је постао мрзак и одбојан, зато што је из „турског ропства,“ ,,из учења Петра Могиле“, „из украјинског унијатског утицаја“… Једино се слажем да je словне грешке требало исправити. Поједини архијереји су се не само оглушили о одлуку Св. Сабора Српске православне цркве да се, док „Комисија за проучавање литургијских питања“ (чији сам члан) не да своју коначну ријеч, „држе устаљеног богослужбеног поредка“, него су већ написали приручнике за нови начин служења. Ми се данас превише ослањамо на оне који нас уче, чак и када њихово учење није вјером проживљено, а још не знамо њихов свршетак?! Ко себе ставља изнад светих учитеља и духовника гордост је мерило њихова разума. ,,Пракса, која има дужу традицију и не противи се Закону Божијем има силу закона“ каже Св. Василије Велики. (Владика Георгије, Ковчежић успомена, Београд-Торонто 2011, страна 148-149.)
- Већ је познато да је Епархијски духовни суд (служимо се једнином) само тзв. фирма на празном дућану често у служби чишћења „непослушних“ на легалан и законит начин. Када би се сва његова (судска) до сада донета Решења о рашчињењима другим казнама, истински канонско-правно поново размотрила видело би се ко је (у многим случајевима) прави кривац.
- Не улазећи у даље појединости у раду горе поменуте епархије (за сада) поменимо да су се нека догађања дешавала и у другим епархијама па и на општем Црквеном плану. Једна од тих новина био је и Богословски институт, ако више и непостоји као назив, постоји као намена. Њиме је укинут призив као духовна категорија, а уведен позив са усмерењем ка душевној равни. ,,Расположењу, а не стању.“
Није непознато, поред осталог, да и добронамерне промене могу бити данас оружије у служби тзв. специјалног рата.
И на крају, уместо речима неког од Отаца, поменимо једног западног мислиоца осамнаестог века: ,,Историја и традиција су светиње које захтевају наше поштовање… Оно што је опстајало кроз време има право на живот и завређује поштовање.“
Да су га поштовали креатори новог доба свет би данас био мирнији, лепши, правичнији и дуговечнији.
Аутор: М.П.
