U senci Crvenog oktobra: Krvave suze Bogorodice
Ovo je dramatična priča o veri, ateizmu, čudu i tragičnim posledicama Ruske revolucije, ispričana na pozadini istorijskih događaja u Rusiji, u vreme kada je vera bila progonjena. Svedočanstvo o ateisti koji je udario mačem ikonu Majke Božije, iz koje je potekla krv, a milošću Božjom odmah nakon toga, vera je nadjačala njegov ateizam, pokazujući mu da je ljubav jača od mržnje, a vjera jača od ateizma.
„Pogledao je ikonu i… ukamenio se. Iz obraza Bogorodice curila je krv, bojeći njenu odeću u crveno… A onda su krenule suze…” – tako je Stepan opisivao taj dan kada je, obuzet ludilom, udario po ikoni.
Ruska revolucija iz 1917. godine donela je teške posledice, a do 1922. nova vlast se učvrstila, zanemarujući drevne običaje i tradiciju zemlje.
U stanici Torginskoj, nedaleko od Nerčinska, komunisti su zatvorili hram, u kojem se čuvala čudotvorna ikona Bogorodice „Torginska“. Ranije, na dan njenog praznovanja, 8. jula, hiljade vernika se okupljalo na litiji. Međutim, ta tradicija je prekinuta.
Sušna godina je pogodila to područje, isušujući zemlju i uništivši useve. I tako, kako se približavao dan praznovanja ikone, na skupu u selu počelo je da se govori šta je mogao da bude razlog ove nesreće – otkazivanje litije. Stepan Kamenščikov, sekretar sela, pristao je da zatraži dozvolu za obavljanje tradicionalnog obreda, iako je sumnjao u njegovu efikasnost.
Kada je dozvola stigla, vest o obnovi praznika se munjevito proširila selom. Narod se okupio u hramu, obučen u u svečanu odeždu, a crkvena zvona su pojačala osećaj svečanosti – samo prisustvo agenata GPU je unosila disharmoniju.
Kozaci su nosili ikonu, a narod se molio na kolenima. Pogled Bogorodice je pao na Stepana Kamenščikova, ali on se trudio da ostane ravnodušan. Moleban je trajao ceo dan, a ljudi su se molili za kišu, hodajući za ikonom preko isušene zemlje.
Stepan, koji je posmatrao sve sa ironijom. Dok je njegova stara majka je sa poštovanjem čekala ikonu ispred svoje kuće, on se odjednom razljutio i odlučio da pokaže svoj prezir prema veri.
I odjednom, kada se sveštenik zaustavio da se pomoli, nebo je počelo da se prekriva oblacima…
Čudo i posledice
Kao obuzet plamenom gneva, Stepan se približio, vičući i izražavajući svoje ogorčenje:
– Dosta ove farse! Zaustavite ovu sramotu! Ja ću vam sada dokazati da nema nikakvog Boga, ni Majke Božije!
I, ne stigavši da dovrši rečenicu, zgrabio je oca Jovana za bradu i sa ljutnjom ga odgurnuo. Bledi sveštenik je pao na zemlju, a krst mu je ispao iz ruku. Stepan je čizmom nagazio na krst, izvukao svoj mač, zamahnuo i udario ikonu.
Ljudi oko njega su se užasnuli. Nastala je teška tišina, koja je uskoro prešla u vrisku:
– Krv, krv!
– Čudo, čudo!
Stepan se zbunjeno osvrnu. „Zašto vrište?“
– Stepane! – povikala je njegova ogorčena majka. – To je smrtni greh! Pogledaj na Vladičicu! Prekini ovo! Prekini!
On je pogledao ikonu i… skamenio se. Iz obraza Bogorodice curila je krv, bojeći njenu odeću u crveno.
Odjednom, glasom koji nije ličio na njegov, kriknuo i sam Kamenščikov:
– Suze, suze!
Suze su potekle iz očiju Bogorodice, sijajući kao drago kamenje. I istog trenutka s neba se prolila blagodatna kiša.
Tri dana kiša je lila bez prestanka, oživljavajući iscrpljenu zemlju, koja je pohlepno upijala vlagu. Četvrtog dana na nebu je zasijalo sunce, darujući svetu život i obnovu.
Tako je Torginska Bogorodica učinila čudo.
Ali vlasti su ponovo zapečatile hram, a ikonu poslale u daleki grad.
Čudo sa bivšim ateistom
Međutim, pravo čudo se dogodilo upravo sa Stepanom Kamenščikovim, bivšim boljševikom ateistom. Bogorodica je svojim suzama i krvlju je dotakla njegovu neverujuću, izmučenu dušu, i on je našao veru i pokajanje.
Godinama kasnije, jedne jesenje noći 1930. godine, u Torginsk je ujahao mali konjički odred. Zaustavivši se u centru sela, vojnici su skinuli kape i prekrstili se. Njihov komandant sa uzbuđenim glasom počeo je da govori:
– Ovde, dragi moji, nekada je stajao veličanstveni hram Torginske Bogorodice. Sada pred nama stoji samo zarasli vrt. Pre osam godina sam bio svedok poslednjeg čuda, koje je učinjeno milošću Majke Božije. Od tada ne nalazim mira, sećajući se svog bogohuljenja nad Njenom svetom ikonom. Njen prodorni pogleda, ta krv i suze su me neprestano pratile i postale prekretnica u mom životu.
Ja, Stepan Kamenščikov, bivši ateista i progonitelj Pravoslavlja, sada sam stekao veru. I sada, dragi moji, kao što znate, sovjetska vlast me lovi, baš kao i vas. Svi smo shvatili šta znači uzeti na sebe Krst Gospodnji.
Nakon ovih reči Stepan je pustio konja i uskoro je ceo odred otišao ka njegovoj rodnoj kući. Goreo je od nestrpljenja da vidi svoju ostarelu majku posle duge razdvojenosti. Došavši do dvorišta, požurio je na trem, ne sluteći da ga u kući čeka smrt. Pokucao je glasno na vrata.
– Ko je tamo? – stiglo je pitanje iznutra.
– Ja sam, mama, Stepane! – tiho je odgovorio.
– Stepuška, sine!
Čim su se vrata otvorila, majka mu je zagrljajem zakrčila put, ali ga odmah odgurnula jecajući:
– Zaseda! „vikala je: „Ovde te čekaju od juče! Jedan od tvojih te je izdao.
Torginska ikona Bogorodice
– Oh, prokleta starica! – začuo se krik iza praga, – izdala si nas!
Usledila su tri pucnja. Majka je pala, okrvavljena, a Stepan je jurnuo na ulicu.
– Bacite granate! – viknuo je drugovima.
Desetine granata, jedna za drugom, uletele su u otvorena vrata i prozore. Kuća se tresla od eksplozija, a poslednji odred belih partizana već je bio van sela.
Iz daljine se čuo ritmični zveket kopita i eho pucnjave, ali ubrzo je zavladala tišina. Noć je obavila sve unaokolo, a na svetlosti meseca, vode Torge su svetlucale i igrale se bojama.
***
Letnji dan 1932. Voz je stigao na stanicu Harbin u Mandžuriji u Kini. Među putnicima koji su zakoračili na peron bio je niski muškarac sa sivim šeširom i sa torbom u ruci. Bio je to Stepan Kamenščikov, koji je uspeo da pobegne iz Rusije i nađe utočište u Kini.
Stepan nije sumnjao da će u budućnosti ponovo moći da koristi svojoj dragoj otadžbini. Verovao je da će se pre ili kasnije vratiti da vrati dug Presvetoj Bogorodici. Što se njegovog povratka tiče, to nam je do danas ostalo nepoznato…
Hvala Bogu za sve!
Izvor: Prijatelj Božiji
