U raljama drugog svetskog mira
Ko je voljan da bude dokoličar, može da bira na kom će se televizijskom kanalu zaustaviti, ne bi li oslušnuo šta ovlašćeni naslednici BabaVangle misle o onome što se još nije dogodilo ili se dogodilo sutra. Pa će, tako, bezbrojni analitičari, političari, bezbedničari, državničari, kanalitičari i razni drugi pričaličari (usklađeni sa rodnounakaženim srbskim jezikom) predstaviti svoje (sno)viđenje svega, svačega i ničega.
Naravno, ključno je pitanje šta uraditi sa ratom u Ukrajini, a odgovor se ne može svesti na istinu da su dva i dva – četiri, mada to može važiti samo dok se drukčije ne dokaže.
Stoga, valja napraviti izbor između pojedinačnih „otkrića“ da rata ne bi bilo da su poštovani minski sporazumi, da je korona poremetila ekonomske odnose, da je Srbija pred izazovima, da je Rusija načinila ne samo strateške i taktičke, već i operativne greške u koracima, da se kosovsko pitanje hitno reši jer to traže zapadne siledžije, da Evropa nije brinula o svom interesu, da se Srbija mora uskladiti, da se očekuje reagovanje finansijskog tržišta, da je počeo treći svetski rat (još uvek sa malim početnim slovom – dok se ne dogodi), da će Amerika biti najmanje oštećena, da bi Rusija mogla biti uklonjena sa globalne scene, da se trećeg svetskog rata treba plašiti (a možda i ne jer su hibridni ratovi kompleksniji), da se evropski zvaničnici i ini ne bave hrvatskim optužbama na račun srbskog „fašizma“, da… da… da…
Kad se već pominju ratovi, nije na odmet prisetiti se da je moj drug Heraklit poodavno „otkrio“ da je rat „opšta pojava“. Mora biti da je to bilo poznato i maršalu Ferdinandu Fošu (1851-1929), jedno vreme i vrhovnom komandantu savezničkih snaga u Velikom ratu, koji je, kad je čuo za potpisivanje Versajskog mirovnog ugovora (1920), s izuzetnom preciznošću primetio: „Ovo nije mir, ovo je primirje na dvadeset godina“.
Ovaj potpisnik nije bio toliko precizan kad je tokom 1990. i 1991, pod crnim oblacima nad Srbskom Krajinom, na srbskim zborovima i u radijskim i televizijskim emisijama pominjao treći svetski rat, ali mu je godilo kad je 6. februara 1994. godine pročitao da je Vladimir Žirinovski (1946-2022), vođa ruskih „radikala“, na mitingu u Moskvi optužio rukovodstvo u Kremlju i rusku vladu za snishodljivost prema Zapadu „koji u Srbiji isprobava mehanizam za uništenje Rusije“, te da je na prostoru bivše Jugoslavije „već prikriveno počeo treći svetski rat protiv Slovena i pravoslavlja“, rat koji inspirišu Sjedinjene Države, Nemačka i Vatikan.
Pominje li Slovene i pravoslavlje, izvesno je da Žirinovski ima na umu Srbe i Ruse, rusko i srbski pravoslavlje; jedne uz druge jer su Rusi srbsko pleme „pamtljivo“ i po tome što uporno uči da je „tamo“ stiglo „odovud“. Na drugoj strani, antipravoslavnoj, odnosno antiruskoj i antisrbskoj, nalazi se upravo pomenuti Vatikan i, uz njega (ili pod njim), ne samo „ostali“ porimljeni Sloveni, sve bivši Srbi, već i brojni drugi. Nemačka i Sjedinjene Države podrazumevaju se, društvo im prave Francuska i Engleska, a oni ostali – ajd’, Alija, nek je više vojske.
Srbija je zapadnjačko „prijateljstvo“ istrpela sredinom jeseni 1915. godine, kada se njena vojska, pod pritiskom austrougarskih, nemačkih i bugarskih snaga, morala povlačiti prema jugu jer očekivane pomoći od francuskih i engleskih „saveznika“, sa solunskog pravca, nije bilo. Srbska Vrhovna komanda pokušala je tada da svoje snage prikupi u okolini Prištine i da se preko Skoplja probije prema Grčkoj, ka saveznicima. Istočnom vojskom komandovao je tada francuski general Moris Saraj koji je, u međuvremenu, ne obaveštavajući o tome srbsku stranu (eto francuskog „prijateljstva“!), svoje trupe povukao prema grčkoj granici. Trodnevne teške borbe usmerene na prolaz kroz Kačanik, i dalje prema Skoplju i Solunu, pokazale su da je jedina saobraćajnica sa jugom bila presečena i da savezničku pomoć otud ne treba očekivati. Srbskoj vojsci samo je preostalo, ukoliko ne želi da se preda, da pokuša proboj preko Arbanije i Crne Gore i izbije na more. Posle savetovanja s komandantima armija, 24. novembra 1915. godine, njena Vrhovna komanda takvu je odluku i donela. „Bolje to, nego možda biti zarobljen ili nateran na sramotnu kapitulaciju“.
Srbska vojska i vlada uspele su da se prebace na Krf gde su ih dočekali francuski predlog da se srbska vlada smesti negde u Francuskoj, a da se srbska vojska, pošto se Solunski front raspusti, po engleskom ćefu prebaci na zapadni front i ojača tamošnje savezničke snage. Značilo bi to da je austrougarskim, nemačkim i bugarskim vojskama prepušteno da bez ičijeg i ikakvog otpora „izbrišu“ Srbiju i srbski narod.
Jer, Austrija je 1914. godine ušla u Veliki rat sa jedinim ciljem da uništi Srbiju. Možda je podstrek za taj genocidni poduhvat našla u onoj „misli“ Karla Marksa (1818-1883) da bi Evropa postala čistija „ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno“, ali je, neposredno po Sarajevskom atentatu (na Vidovdan 1914), stvarnu podršku dobila od Svete Stolice, porukom da „papa (Pije X, 835-1903- 20. avgust 1914 – IP) i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju“.
Valjda zbog onih koji nisu razumeli šta bi moglo značiti ono „sve što se može“, Pijev naslednik Benedikt XV (1854-1914-1922) objasnio je izjavom da „Srbi pravoslavni i Srbija ima da nestanu sa lica zemlje“. Nemcima to tumačenje i nije bilo potrebno, oni su „pritiskali da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana“. Sve to dalo je za pravo engleskom političaru Čarlsu Albertu Mekardiju (1870-1941) da neposredno po okončanju Velikog rata napiše kako su „nemački vladari dobili što su tražili: trećina ukupne populacije Srbije, muškarci, žene, deca leže izmasakrirani u gigantskim masovnim grobnicama iskopanih zato što su nemački vladari to želeli“. A tu „trećinu“, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, činilo je 1.247.435 duša, odnosno 28% stanovništva po popisu iz 1914. godine.
Što se Rusije tiče, najbolje će biti, bar za početak, da odslušamo šta je o tome mislio Ralf Eperson (1937): „Zapadne države su tokom Prvog svetskog rata želele razaranje, po svaku cenu, savezničke Rusije: i Amerika, i Francuska, i Britanija. U tom naumu im je pomogla i neprijateljska Nemačka. To se dokazuje na osnovu slanja ‘revolucionara’ u Sankt Peterburg iz Švajcarske i Amerike, a preko Nemačke i Švedske. Iz Amerike je krenuo brodom za Švedsku Lav Trocki (pravog imena Lejba Bronštajn – IP), s 275 svojih sledbenika… Amerikanci su mu dali 10.000 dolara (ogromna suma za 1917. godinu), a u Švedskoj ga je čekalo mnogo više novca u jednoj banci. Da je ovim rukovodila Vlada SAD, a ne neke tajne organizacije (kako mnogi ‘poznavaoci’ tajnih društava pišu), vidi se po tome, što su kanadske vlasti otkrile kod Trockog dolare u jednoj usputnoj luci, uhapsile ga i novac mu oduzele. Intervenisao je američki predsednik Vudrou Vilson i tražio od Vlade Kanade, da se Trockom vrati novac i da ga ukrcaju na brod. Uzalud su bila upozorenja kanadskih državnika, da Trockom i drugovima treba sprečiti odlazak u Rusiju, da tamo ne bi izazvali građanski rat i tako pomogli neprijateljskoj Nemačkoj, koja će, tada, ubiti više kanadskih i američkih vojnika i oficira. Ovakvi pokušaji Kanađana su propali, jer je Vilsonova administracija napravila pritisak na Vladu Kanade, da oslobodi Trockog i njegove sledbenike i da ih pusti da otplove za Rusiju“.
Da tamo izvedu „oktobarsku revoluciju“ i da, prema jednoj studiji američkog Potkomiteta za unutrašnju bezbednost, poluvekovna komunistička vladavina smanji rusko stanovništvo za „najmanje 21,5 milion ljudi“ pogubljenih ili umrlih u logorima Sovjetskog Saveza. A možda i više jer autor tog izveštaja „tvrdi da je njegovo predviđanje konzervativno i da realna brojka iznosi čak 45 miliona“. Nekim Amerikancima se činilo da je i to premalo, a Hariju Trumanu, prvom američkom predsedniku posle Drugog svetskog rata, „omaklo“ se, bez obzira na sve stvarne ili pretpostavljene žrtve, da kaže kako se „Rusija izdigla iz mračnog doba tek 1917“.
Pošto se uverio u uspeh svoje i nemačke lenjotrocke „revolucionarne“ misije, Vilson je 8. januara 1918. godine pred američkim Kongresom i Senatom pročitao svoju poruku naciji, odnosno svoje uslove za sklapanje mira, poznate pod nazivom Program od 14 tačaka. Program kao program, dovoljno neodređen i uopšten, što se ne može reći za šestu tačku koja glasi:
„Sa ruske teritorije evakuisaće se sve strane vojne snage, tako da će, uz najbolju i najslobodniju saradnju drugih naroda sveta, Rusija imati priliku da slobodno, nesputano i nezavisno odredi pravce svog političkog i nacionalnog razvitka. Sa uređenjem koje sebi sama odabere, Rusiji će biti obezbeđen iskren prijem u društvo slobodnih naroda; pri tome, ona može računati na pomoć svake vrste koja joj bude potrebna i koju zaželi. Ne dovodeći to u vezu sa svojim interesima, nacije-posestrime pružiće dokaz svoje slobodne volje i sopstvene inteligentne i nesebične simpatije prema Rusiji i njenim potrebama“.
Ovom tačkom, najopširnijom u svom Programu od 14 tačaka, Vilson ukazuje na stvarni značaj svoje ratne pobede protiv Rusije, pobede izvojevane u specifičnim uslovima: Sjedinjene Američke Države vodile su svoj rat, one su izbegle da zaraćene antantne sile u Velikom ratu nazovu svojim saveznicima jer im se ratni ciljevi nisu poklapali.
Najvažniji, ako ne i jedini američki cilj, i Vilsonov kao američkog predvodnika, bio je da se ostvari mnogovekovni trud zapadnog sveta usmeren na sticanje nekoga „višeg“ mesta na opšteljudskoj lestvici, te da se uništi stvarni tvorac ljudske civilizacije.
Srbski narod – a Rusi su srbsko pleme -, narod koji su učeni stranci još pre više od podrug veka prepoznali kao početni narod-majku, a njegov jezik, srbski – kao jezik-majku.
Uz Drugi svetski rat i naznaku da je, prema jednom posleratnom „računu“ Srbske pravoslavne crkve, srbski manjak bio 2,400.000 (dva miliona četiristo hiljada), dok je ruski gubitak bio oko 24,600.000 (dvadeset četiri miliona šeststo hiljada) duša, ovde valja dopisati bar dva podatka: vojnu podršku nemačkom napadu na Rusiju pružili su svi evropski narodi osim Srba i Grka, a najveći broj srbskih žrtava bio je posledica ustaško-komunističkog sporazuma iz 1935. i ratnog savezništva 1941-1945. godine. O ovome poslednjem, početkom februara 1993. godine, pod naslovom „Hrvati bez pokajanja“, List engleske crkve objavio je tekst Kolina Berklija koji kategorički tvrdi da je suština svih sukoba u Hrvatskoj u tome što „Hrvati ne žele da se pokaju zbog svojih ratnih zločina“ u Drugom svetskom ratu, što je „katolička crkva Hrvatske (možda iz junačkoga straha ne kaže: Vatikan! – IP) u veoma tesnoj vezi sa zverstvima nad Srbima“ i što je Hrvatska, uz Nemačku, jedina zemlja koja je za vreme Drugog svetskog rata izgradila sopstvene koncentracione logore, od kojih, najveći, Jasenovac, za Srbe „ima istu konotaciju koju Aušvic ima za Jevreje“. I dalje, „godine 1941. Hitler je podelio Jugoslaviju i stvorio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH). U novoj državi bilo je 6,700.000 žitelja, od čega su svega 3,300.000 bili Hrvati. Bilo je 2,200.000 Srba, 750.000 muslimana, 80.000 Jevreja i 70.000 protestanata i drugih manjina.
Ovo je bilo više od spora, bila je to kulminacija slepog krstaškog rata sa ciljem da se iskoreni narod (srbski – IP) na koji su Hrvati gledali kao na jeretike i šljam. Ništa nije moglo da ih zaustavi… Došlo je do vladavine terora… ljude hvataju kao životinje. Kolju ih i ubijaju. Žive muškarce bacaju sa litica“.
Vreme drugog svetskog mira iskorišćeno je da se Nemačka ujedini, a na „sastavne deliće“ razbiju Sovjetski Savez (u kome su najbrojniji bili Rusi) i Jugoslavija (sa polovinom srbskog stanovništva, uključujući tu Jugoslovene i muslimane kojima je komunistička vlast, kao jedinstvenu budalaštinu u svetu, veroispovest „proizvela“ u nacionalnost, a ne računajući novoizmišljene nacionalne Crnogorce i Maćedonce i Srbe-rimokatolike „unapređene“ u Hrvate).
Baveći se dvama od tih „delića“, zemlje Evropske zajednice raspravljale su u Briselu, uoči Nikolja dne 1991, o priznanju slovenačke i hrvatske samostalnosti, a odluka da se to učini 15. januara naredne godine donesena je pod nemačkim pritiskom, što je londonski Dejli telegraf prepoznao kao činjenicu da se „u Briselu… nije raspravljalo o priznanju nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, već o priznanju da je Nemačka već sada supersila na kontinentu“. Nezadovoljan dogovorenim datumom, Vatikan je požurio i Sloveniju i Hrvatsku priznao dva dana ranije.
Rimskome papi Jovanu Pavlu Drugom (1920-1978-2005), Poljaku kome je valjda bilo poznato sa kolikom su strašću njegovi zemljaci pomagali Madžarima u gušenju srbske Bune 1848, bilo je i to malo, te je s proleća 1992. godine optužujući samo Srbe za verski i etnički rat, otvoreno pozvao da se „u Bosni razoruža srpska ruka koja ubija“. Kako mu se i to učinilo nedovoljnim, avgusta iste godine prisećajući se nekih svojih papskih prethodnika koji su koristeći ugarsku vojnu silu, od kraja 12. do početka 15. veka organizovali desetak krstaških ratova protiv pravoslavnih Srba u Slavoniji, Bosni i Dalmaciji, a tri protiv Srbije – sve sa ciljem da ih rimokatolicizuje -, požurio je da preko kardinala Anđela Sodana pozove Zapadnoevropsku uniju i Severnoatlantski savez (NATO) da svojim trupama povedu krstaški rat protiv Srba. U tekstu pod naslovom „Protiv srpskih nevernika“, rimski list Espreso ističe (a novosadski Dnevnik od 20. avgusta 1992. godine prenosi) da Vatikan prema Hrvatskoj ima odnos iste pristrasnosti kao i prema Poljskoj, pošto obe ove države i nacije smatra bedemom katoličanstva u borbi sa pravoslavljem. Deo tog komentara, zanemarujući namernu ili slučajnu grešku o Srbiji kao zaraćenoj strani, prenosimo i ovde:
„U oružanom konfliktu između Hrvatske i Srbije, papa je takođe zauzeo stav da se Hrvatska bori za svetu stvar nezavisnosti (kao i Poljska) i Sveta Stolica je, informišući o ovom sukobu, uvažavala izvore samo jedne strane, katoličke hrvatske… Srpska svedočenja o zločinima nisu za Vatikan bila ni prijateljski niti pouzdani izvori… Vatikan već više od godinu dana vodi kampanju, u kojoj nastoji da usmeri zapadne zemlje u vojnu akciju protiv ‘srpskog ekspanzionizma’. Pri tome, papin teoretičar, ministar inostranih poslova Vatikana Žan Luj Turan, dodeljuje Hrvatima paćeničku ulogu Avelja, koga treba zaštititi od srpskog brata Kaina. Šta više, papa naglašava u hrvatstvu predvodničku ulogu katoličanstva i pri tom jasno stavlja do znanja da mu islam u Bosni ne smeta, već samo pravoslavlje“.
I tako, dok se Vatikan razbacivao protivsrbskim i protivpravoslavnim parolama, „praktični deo“ obavljali su američki političari i vojni komandanti jevrejskog porekla: Ričard Holbruk (1941-2010) iz Poljske, Vesli Klark (1944) iz Belorusije, Madlena Olbrajtova (1937-2022) iz Češke – svi iz „geopolitičke škole“ Zbignjeva Bžežinskog (1928-2017), Poljaka koji jeste pedesetak godina usmeravao američku spoljnu politiku, ali je ostao najpoznatiji po svojoj mržnji prema Rusima i Srbima. Kad su Srbi u pitanju, Bžežinski je zajedno s papom Jovanom Pavlom Drugim, svojim zemljakom Karlom Vojtilom, isplanirao raspad brozovske Jugoslavije, zalagao se za vojnu intervenciju protiv Srba u Bosni i Hercegovini, ali i za bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine: „Nemojmo se zavaravati, to je rat za preživljavanje NATO i, ako treba, taj rat mora biti totalan“.
Sve upravo pomenute vojno-političke „stratege“, izvesni Menahem Mendel Šnerson (1902-1994), američki građanin, jedan od najuticajnijih jevrejskih delatnika 20. veka, mesija za njegove sledbenike, „programirao“ je svojim jevrejskim planovima za Slovene -, sa čijom je skraćenom verzijom ovaj potpisnik pre godinu o nešto upoznao izraelsku Ambasadu u Beogradu.
Evo samo nekih „programskih“ delića iz pomenute skraćene verzije:
„Glavnu oštricu borbe mi ćemo usmeriti protiv Slovenstva… Slovenstvo je najnepokorniji narod u svetu. Nepokorni su zbog svojih psihičkih i umnih sposobnosti u koje su ugrađene mnoge generacije predaka, zbog gena… koji se ne mogu prepraviti… Ovo seme treba likvidirati a pre svega značajno smanjiti njegovu brojnost… Mi ćemo izdeliti sve slovenske narode… na male oslabljene zemlje sa međusobno pokidanim vezama… Potrudićemo se da te zemlje međusobno posvađamo i uvučemo ih u međusobne ratove sa ciljem – međusobnog uništenja… U tom ratu glupaka, slovenska stoka će sama sebe oslabiti i ojačati nas, glavne upravljače haosa koji ćemo tobože stajati po strani i ne samo da nećemo učestvovati u krvavim događajima, već se nećemo ni mešati u njih… Pomoću nekoliko sudskih procesa… zaplašićemo stoku toliko, da ni jednom Jevreju neće pasti dlaka s glave, dok će se istovremeno Sloveni ubijati na tuce… Mi nećemo dati da se podigne ijedan nacionalistički pokret… koji teži da izvede narod izvan naše kontrole, uništićemo ga ognjem i mačem, kako je to već urađeno u Gruziji, Jermeniji i Srbiji… Generalnu skupštinu UN… smo učinili oružjem naših namera za uspostavljanje vlasti nad ‘svim carstvima i narodima’… Brojnu populaciju Slovena mi ćemo lišiti nacionalne elite koja i određuje… napredak zemlje i, naravno, sav tok istorije. Zato ćemo… zatvoriti pola njihovih fakulteta, a u drugoj polovini ćemo mi učiti… Daćemo stoci svoj pogled na istoriju u kome ćemo pokazati da se sva ljudska evolucija kretala ka tome da se Bogoizabrani jevrejski narod prizna za vladare nad celim svetom… U slovenskim zemljama nećemo dozvoliti razvoj nauke, a jezgro naučnika – Akademiju nauka – činiće naši ljudi… Lišićemo im društvo omladine, pokvarićemo je seksom, rokom, nasiljem, alkoholom, pušenjem, narkoticima… Udarićemo na porodicu rušeći je, smanjićemo stopu rađanja… Nisu potrebne peći, municija i grobovi… Nisu se rodili i krivaca nema… Ali što je glavno to je – novac… Novac kupuje ljude koji su nam potrebni. Novac uklanja nepokorne… koji nam se protive – Iračane, Srbe, a u perspektivi – Ruse“…
„A u perspektivi – Ruse“, najveće srbsko pleme koje nije „nasred puta“ i nije tako malobrojno. Čak i ako su izloženi neljudskim nasrtajima svih i svakoga, i verski, i ekonomski, i vojno, Rusima je suđeno da budu pobednici.
Srbi u Srbiji pomalo su pod sumnjom, ali ne zbog toga što su već vekovima izloženi neljudskim nasrtajima svih i svakoga, i verski, i ekonomski, i vojno, što je Jovan Cvijić (1865-1927), jedno vreme i predsednik Srbske kraljevske akademije, pre više od sto godina naivno „opravdao otkrićem“ da su „svoju kuću podigli nasred puta“, a što je američkog novinara i književnika Dejvida Bajndera (1931-2019) podstaklo da pre nepunih petnaest godina napiše da, „dugoročno gledano, možda bi se ta kuća nasred puta mogla sagledati na jedan znatno iznijansiraniji način. NATO bi mogao da potraje još neko vreme, Evropska unija nešto duže. Ali, ja verujem da će Srbija sa svojom kućom nadživeti i jednu i drugu grupaciju. Na kraju krajeva, preživela je i prethodna carstva“.
Jeste „preživela… prethodna carstva“, ali je pitanje da li će preživeti sopstvenu vlast, makar se ona zvala i „srbska“, i „napredna“, ne baš dobrohotnu prema objektu svoje „osnovne vladarske delatnosti“ – srbskom narodu:
– Poštujući genocidne interese hrvatske neoustaške „braće“, odrekla se povećeg dela Srbske Zemlje poznate kao Republika Srbska Krajina, što ukazuje na spremnost da slično postupi i sa bilo kojim drugim delom iste te, već umanjene Srbske Zemlje;
– Zloćudnim zakonskim odredbama o nekakvoj navodnoj jezičkoj rodnoj ravnopravnosti, usklađenim sa nesrećno formulisanom ustavnom odredbom o zatiranju srbskog jezika i srbske ćirilice, podobro je potkopala temelje srbske duhovnosti;
– Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, nacionalnim manjinama dala je „pravo na samoupravu u… službenoj upotrebi jezika i pisma“, dok je srbski narod lišen takvih prava: nemajući pravo na sopstveni nacionalni savet, Srbima je nametnuta obaveza da se ne mešaju u (zlo)upotrebu i zatiranje svoga jezika i svoga pisma;
– Iako bogato finansira lažisrbsku akademiju nauka i njene „filijale“ po nastavničkim fakultetima iz kojih se ona povremeno popunjava, obrazovanje srbske mladeži prepustila je srbskim neprijateljima, samim tim što se u Srbiji još uvek uči istorijska „nauka“ bečko-berlinske ili nordijske škole (iako su se Nemci nje poodavno odrekli, bar nam je tako pre deset i po godina „javio“ akademik Srboljub Živanović) i što su za izdavanje školskih udžbenika zaduženi isti ti stranci;
– Smatrajući sebe sledbenikom antisrbske komunističke „misli“ oličene u manifestnoj poruci o ukidanju porodice, po nalogu stranih fašikratskih institucija, u interesu nekakve grupacije koja okuplja lezbejke, gejeve, biseksualne i transrodne osobe (LGBT), zabranjuje masovno okupljanje porodičnih ljudi;
– Ne kazuje sa kojim ciljem i za čiji račun naređuje popis stanovništva, u kojem se kao neobavezna pitanja nalaze ona koja se tiču nacionalnosti i veroispovesti, a na koja će se mnogi Srbi nezadovoljni postojećom vlašću, izjasniti kao Tunguzi, Eskimi, Marsovci… nikakve vere. Van svake sumnje, takva računsko-srbocidna radnja vrlo će obradovati „popisnog“ i naručioca i izvršioca;
– Možda toga ima još…
Na kraju, dva i dva – još uvek su četiri:
Stalno valja imati na umu da su Rusi srbsko pleme.
Budući da je srbski narod početni narod-majka, a srbski jezik jezik-majka, onda to znači da je ljudska civilizacija iznikla iz krila srbskoga naroda. Neoboriv dokaz za takvu tvrdnju jeste činjenica da danas jedino srbski narod broji 7530. godinu; svi ostali narodi mnogo su mlađi i nastajali su na temeljima i tekovinama srbske civilizacije.
A svi oni „ostali“, duhovno jalovi, opterećeni kompleksom Agare, sluškinje koja je Avramovom bezdetnom, jalovom braku rodila dete (1 Moj. 16, 1-15; Gal. 4, 23-25), znajući da su „na začelju stvaranja civilizacije“ vrlo se trude da Srbima i Rusima, ruskom i srbskom pravoslavlju, dođu glave. Računaju: mogli bi posle toga da sva civilizacijska dostignuća pripišu sebe.
Ko zna po kakvoj pameti, čelnici „ostalih“, ratoborni Amerikanci i ćutljivi Vatikan, i jedni i drugi, već oprobani glavosekovići, procenili su da je došao trenutak za zamišljenu seču.
Zna li se sve to, ili bar ponešto od toga, neki optimistično raspoloženi Srbin mogao bi pomisliti da će raznorazni rodnoravnopravni jeleni, dragani, marinikanci, nenadnici, zoranci i kojekakvi drugi vuci, vladare da i ne pominjemo, razabrati da u zapadnoj fašikratiji nema sreće i da se bržebolje valja vratiti srbskome ognjištu i veri prađedovskoj.
Samo u slozi i veri pravoslavnoj, Srbi će naći spasenje.
Baš to imajući na umu, Svetozar Radišić (1949), ekspert za vojne strategije i doktrine, naslovi jednu svoju knjigu – SRBI SU OSUĐENI NA POBEDU.
Autor: Ilija Petrović