У истом гробу сахрањени ђед, син и унук страдали 1914. 1941. и 1992. од исте руке
У највећем српском селу између Сарајева и Мостара родио се човек одговоран за смрт преко милион Срба. Село Брадина, некад највеће српско село, одавно више не. Ту су, градећи пругу од Сарајева ка мору, у кући Стева Куљанина као подстанари завршили Миле и Марија Павелић, који су 1889. године добили сина Анту.
Свакодневно су вадили камену седру из Неретве којом се облагала пруга, па времена за бригу о детету баш и нису имали. Због тога су Стеви и његовој супрузи Љубици, плаћали кроз шећер да им они чувају њихово мезимче. Да је породица Куљанин тада знала кога негује у колевци, сигурно би поступила другачије. Знали нису, па будући поглавних НДХ-а и родоначелник усташког покрета, Анте Павелић, током прве две године свога живота бива одгајан у српској кући.
Труцкање вагона породицу Павелић одвози даље од Брадине. Анте ће се као дете школовати у Травнику и Јајцу а касније ће својим родитељима подарити троје унучади, Велимира, Вишњу и Мирјану. По самим овим именима да се видети да је ово стара кроатска фамилија. Ипак, током Антиног каснијег наступања, тзв. босански муслимани постали су ослонац његовог покрета.
Брадина и превој Иван седло, деведесетих година ће за тзв. хрвате и муслимане постати важно стратешко место, управо јер се ту родио утемељитељ њихове идеологије. Ово село у општини Коњиц, идеалан је пример, ако се то тако може назвати, страдања Срба у БиХ.
Из Коњица је 9.10.2024. евакуисано 330 људи због великих бујица изазваних људским фактором. „Највећа евакуација у историји Коњица”, наслови су који се редају у свим медијима региона. Али то није тачно, највећа евакуација у Коњицу десила се 25. маја 1992. године. Тачно на рођендан највећег сина и творца „братства и јединства”, који након „онога” рата одузе земљу Богдану Курешу из Брадине и на њој даде саградити џамију. Ипак, прва српска жртва у Коњицу „пала” је нешто раније, на Ђурђевдан те ’92. године. Тај дан је иза славске трпезе киднапован Славко Суша, мучен је у хотелу Борашница где је и ликвидиран. Монструозним методама мучиле су га његове дојучерашње колеге, Славко је био полицајац у пензији. Прославио се као командант операције „Радуша 72”, када је на територији Бугојна разбијена убачена усташка терористичка група. Током изношења његовог тела из хотела, на улици се у погрешно време нашао још један Србин, Новак Лијескић. Њему на лицу места пресуђује тада господар живота и смрти у Коњицу, Митко Пиркић, те њихова тела кача за аутомобил, вуче 25 км и баца у Јабланичко језеро. Исто језеро је недавно направило хаос у том делу БиХ, што је огромна трагедија.
Али, подсетимо се ми већих трагедија где су од исте руке на истом месту страдала наша деца. Брадина је у сваком рату претрпила велика страдања а највеће баш тог 25. маја ’92. године када је у село ушло 3.500 припадника муслиманских и хрватских снага. Добро наоружани припадници „Зелених беретки и Патриотске лиге” као и хрватске паравојне формације ХОС-а и ХВО-а одмах су започели силовање жена и за пар сати су убили 48 цивила. На крају је запаљен храм Вазнесења Господњег, а он је познат и по томе што у свом гробљу у истом гробу има сахрањеног ђеда, сина и унука. Страдали су они по реду, 1914. 1941. и 1992. године, од исте руке и истих наследника.
Коњиц има и породичну гробницу Голубовића у којој почивају Ђуро, Власта, Петар и Павле. Петар и Павле имали су 7 и 5 година када су стрељани у Коњицу. Петар је у први мах преживео стрељање, уплашен је потрчао крвницима у загрљај, и ту му је био крај. Било је то јула те 1992. године а тих месеци је преко 200 Срба из Брадине одведено у коњичке логоре Челебићи и Мусала, одакле се мало ко вратио, не жив, већ у комаду.
Модре воде Јабланичког језера прогутале су њихова тела. За њихов превоз били су задужени локални роми са коњским запрегама које су егзекутори плаћали у пићу. Јабланичко језеро са својом дубином од 70 метара, било је савршено за одлагање оних који су у овом граду постали вишак. Године 1998. у Брадини је откривена масовна гробница из које је ексхумирано 36 младића који су сахрањени на градском гробљу у Требињу.
Брадина данас постоји само као географски појам, у коју некадашњи становници наврате да запале свеће на зараслим гробовима предака. Годину дана после Брадине почео је рат између ХВО-а и тзв. АБиХ на подручју Коњица. Хрватски војници и цивили спас су пронашли погађајте где…код ВРС која их је извукла из Коњица. Њима ће се две године касније ти исти тзв. хрвати здушно захвалити у Мркоњић Граду. Циљ да се из Павелићеве родне Брадине протерају и побију Срби је у потпуности испуњен. Од предратних 800 становника у Брадину се данас није вратио нико а ниједна од 205 кућа није обновљена.
Од предратних 6.700 Срба у целом Коњицу, данас их ту живи око 80.
Судбина је хтела да породица Куљанин, која је задојила Анту Павелића, буде најстрадалнија породица у Коњицу. Коњиц је данас етнички најчистија општина у БиХ…
Аутор: Деки РС
