У дневном листу “Данас“ простачко вређење православних верника
Може ли горе, може и биће!
Алексеј Кишјухас : Социолог и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Бави се класичном и савременом теоријском социологијом. Добитник је Награде за најбољег младог научника Филозофског факултета у Новом Саду (2015) и Награде “Станислав Сташа Маринковић” за новинарску храброст и посебне домете у истраживачком и аналитичком новинарству (2016). Редовни колумниста дневног листа “Данас” од 2006. године.
Овако лист “Данас”, а који се штампа и продаје у Републици Србији, представља свог дугогодишњег колумнисту. Импресивна досадашња каријера, добро је да имамо таквих научника, храбар, аналитичан, образован, професор у српској Атини, а због свога вансеријског рада и заслужно награђиван. Е, да нам је више таквих, помислим.
У својој последњој (далеко било) колумни под насловом “Поповска култура” професор Кишјухас се бави делом и ликом патријарха Порфирија, а кога назива “врховни поп”. У свом научном, аналитичком, храбром и пре свега просветитељском тексту (а који бих лично назвао бестидним лупетањем) посебно се истиче следећа реченица :
“И кад је људима било апсурдно да цмачу иконе, лижу кашике, удишу тамјане, врте погаче, покривају главу, и пузе око цркве”.
У нека друга времена покојног Броза је постојао и закон о вређању верских осећања, па би тада цењени научник и професор за ово написано заглавио робију, а данас се и он и уредници “Данас” поносе на написану бљувотину. Имамо ми Срби у около нас и атеисте, муслимане, будисте … Не верујем да би било ко од њих, а да има бар најосновније кућно васпитање и завршену макар основну школу овако извређао вернике чак и цркве којој не припада (а можда и мрзи).
Да покушам да дам своје објашњење, а како у 2022. години господњој, у земљи Србији у којој живе убедљиво већински православни верници, изађе у дневном листу простачко вређење тих истих верника и то од стране награђиваног научника, професора универзитета …
У једном од мојих претходних текстова сам написао да је патријарх Порфирије изабран ” у дугим ходницима Пентагона”. На ово ми је пријатељ написао поруку да се не слаже и да нисам био прецизан јер је та одлука донесена у центру ЦИА, Ленгли, а не у Пентагону који је центар Војне америчке обавештајне службе, а додаде да то није одлучено у ходницима него у канцеларијама, па би на крају моје запажање требало да правилно буде да је Порфирије изабран ” у канцеларији Ленглија …”. Могао бих овде да се браним (Пентагон сам ставио као симбол америчке шпијунаже јер је име познатије од Ленглија, ходници су мало “песнички” израз), али на крају ми је пријатељ ипак у праву. Мишљења сам да је у споменутој канцеларији у Ленлију не само постављен Порфирије за патријарха, него и несрећни научник за професора, а и уредник “Данаса” и наравно многи, многи други, оданде су се делиле и награде и писале критике. Значи да и нападани Патријарх и бљуватор научник (професор), што би наш народ рекао “раде да исту фирму” и свако од њих има свој задатак. “Врховни поп” (како га назва професор научник) је то са задатком да својим потезима, радом, изјавама, појављивањима што више избламира своју функцију , изрекламира тату из Ватикана, промовише западну рок културу и домаћа ријалити збивања и прикаже СПЦ у што горем светлу. На ову набачену лопту ту је професор научник ( и многи њему слични) да у своји колумнама објасни да су искрени српски православни верници најпримитивнији, најзаосталији, најкрвожеднији део српског народа, а који само желе да земљу Србију врате вековима у прошлост и они као такви су највећи непријатељи напретка и прогреса српског друштва, они који “цмачу иконе и лижу кашике”. И због њих тако мрачних нам је успорен пут у светлу будућност, они нас коче да постанемо модерна европска држава, чланица НАТО, земља у којој ће да марширају педери, лезбејке, где ће деца да се опредељују за пол, где ћемо на најгледанијим телевизијама до бесвести да гледамо игре из римских арена, али смештене у луксузна студија.
Знам да је гадно, али бих онима са “јачим стомаком” ипак препоручио текст професора, награђиваног младог научника “Поповска култура”. Мене је натерао да размислим забринуто где смо стигли и да се још једном запитам, има ли дна и може ли и горе. И што један други професор пророчански рече: “Може и биће!”.
Аутор: Предраг Вучинић
Извор: Инат
