У четничком гнезду
После напада Јапанаца на Перл Харбур у Другом светском рату Американци су велики број својих грађана јапанског порекла у Калифорнији потрпали у логоре, мада су многи од њих били трећа генерација у Америци која ни јапански језик није више знала. Који дивни пример слободе и једнакости у земљи заштитници демократије у свету!
Српски емигранти у Аустралији, исто као и у Отаџбини, су различитих политичких уверења, од оних заљубљеника у Броза и комунизам до оних националиста четника од којих се добар део нашег света и плашио и избегавао их, а ја сам био у тој гомили четнички орјентисаних активни и поносни члан.
Окупљали смо се крај Слободне СПЦ (она која је отишла у раскол због блиске сарадње Германа са Брозом). Било је три такве цркве у Мелбурну, а свака је имала и угоститељски објекат, црквену салу, где смо се петком вече окупљали да пијемо и дискутујемо по старим српским обичајима. Позову ме тако браћа да дођем једаред у мени далеку цркву, па одем по први пут тамо. Њихова сала, а коју су југословени звали „четничко гнездо“ је била врло слична са оном у коју сам редовно ишао. Места има за педесетак људи, а петком је углавном пуно, атмосфера одлична, пије се и мези а са звучника бију песме Баје Книнџе. На зиду слике чича Драже, Караџића и Младића, четничка застава са мртвачком главом …
Шанк је модеран и леп, а ту је и шалтер на коме се поручује храна а коју спремају вредне чланице локалног Кола српских сестара. Пијемо ми тако за столом и пошаљу мене као најмлађег да донесем нешто да једемо јер смо доста и попили. Одлазим до шалтера за храну где наше сестре продају оно што су спремиле а тамо нешто старија Филипинка. Збуним се, па кренем енглески: Плиз …, али ме она прекину и на најчистијем српском ми рече: „Продале смо уштипке и ћевапе има само крофни са домаћим џемом ако хоћеш“. Ја се пресекох, јесте да сам попио десетак пива, али од пива никада халуцинације нисам имао. „Добро дај ми четири“ кажем, а она ми ставља крофне на велики тањир и опет проговара одличним српским: „Да ли хоћеш да ти ставим и шећер у праху?“. Ја и даље шокиран кажем да не треба и односим крофне до стола. Тамо је весело друштво и прекидам их у пљувању по Вуку Драшковићу . Седнем и запитам онако полако брата, а која је оно Филипинка. Брат се зачуди да не знам, па ми објасни да је она у Колу српских сестара већ десетак година, супруга је Милана благајника цркве, имају двоје деце који обоје играју у фолклору и иду у српску школу. И онда настависмо политичка мудровања.
Ујутру мамуран размишљам о снајки Филипинки. Значи да је она као млађа дошла у „четничко гнездо“, међу најгоре српске националисте, а католкиња је и Азијаткиња, и друге вере и друге расе, али су је и сестре Српкиње и сви редом примили као своју најрођенију.
А онда на аустралијској телевизији гледам у политичком програму госта Американца, као стручњака за Балкан, који објашњава да су проблеми настали зато што су Срби дивљи, расистички народ који не трпи никог осим себе. То нам говори грађанин оне државе која је створена геноцидом над локалним становништвом које су убијали као животиње, а економски су ојачали доводећи похватане црнце у ланцима бродовима да им раде, а третирали су их не као животиње, него много горе.
Земљак овог стручњака за Балкан, амбасадор САД у Београду Хил нас скоро сваки дан очински учи о људским правима, демократији, љубави и слози, а представља земљу која је у задњих педесет година не престаје са војним интервенцијама у свету, а све са жељом да и онима у Ираку, Афганистану, Либији, Србији … донесе срећу, слободу и демократију.
„Човек који себе лаже, а верује у своје лажи, постаје неспособан да препозна Истину у себи или и било ком другом и на крају губи поштовање и за себе и за друге. А када нема поштовања за никога не може ни да воли и на крају и у себи се повинује својим набојима, одаје се најнижим формама уживања и на крају се понаша као животиња у задовољавању својих нагона. И све то долази од лагања другима и себи“ Ф. Достојевски.
Аутор: Предраг Вучинић
