Три помоћи Светог Николаја Чудотворца

Св.Николај Чудотворац разобличио комунистичко учење и привео вери чланицу партије

Јеромонах Сергеј (Рибко), настојатељ московског храма Силазак Светог Духа на Апостоле на Лазаревском гробљу, је испричао следећи случај: почетком 90-их година он је био житељ Оптине пустиње. Једна од ходочасница му је испричала о томе како је она пришла вери. Била је активан члан ком. партије и бавила се антирелигиозном пропагандом. У сну је почео да јој се јавља њен деда Стефан, бивши свештеник. Он је унуци причао о неким својим и њеним животним ситуацијама, које она чак није могла ни да претпостави. Делимично јој је открио да њена мајка није баш таква жена каквом се приказује, што се касније и потврдило. А у једном од снова је видела мученичку смрт свога деде, како су га тукли, вређали и живог бацили у бунар, где је умро у тешким мукама, а породицу – жену и децу – су приморавали да по неколико дана и ноћи престоје поред бунара, гледајући његове муке.

После ових снова, атеистички погледи свештеникове унуке су се променили, али не у потпуности. И затим се десио следећи догађај. Та жена је имала ћерку, која је у то време чекала дете. Била је у седмом месецу трудноће, коју је морала да одржава – дете је било веома слабо, и лекари су их упозоравали да се припреме на губитак детета.

Чувши крајњи лекарски закључак, жена је дошла кући и пала на колена. У кући нису имали икона – она их је сама скинула, када је била неверујућа. Остала је само једна мала прашњава иконица Светог Николаја, сва у паучини, висећи под самим таваном, где се практично није могло прићи. И том Светитељу је почела усрдно да се моли. Кроз неко време је увидела да се над њеним десним раменом налази светла звездица, која се приближила икони и ушла у њу. Тако је жена схватила да је њена молитва услишена.

Ускоро је ћерка срећно родила дете, и када су је отпустили из породилишта, сви су заједно пошли кући. Беба је била у бакиним рукама. Унели су је у собу, скинули пелене, и његов поглед је пао на икону Светог Николаја. Слабо, мало, недовољно развијено детенце се радосно осмехнуло Светитељу и пружило руке према њему. “То је био потпуно осмишљен гест. Тад сам одмах све схватила, бацила партијску карту и крстила се” – завршила је своју причу ова раба Божија.

Тако је велики Светитељ разобличио богопротивно комунистичко учење, привео вери и измирио с Богом свештеникову унуку. Нека Господ упокоји његову душу и помилује нас његовим Светим молитвама. Амин.

“Уместо тебе стоји Свети Николај”

Биле су то тешке године грађанског рата. В.П. – тада млада девојка – је стајала у дворишту своје куће, док ју је један мушкарац нишанио из пушке (тада су се по целој Русији сељаци разрачунавали са властелинима). Девојка је са страхом ставила руке на груди и усрдно се молила са великом вером и надом:

-Баћушка, Светитељу Христов Николаје, помози, заштити.

И шта се десило? Сељак баца пушку у страну и говори:

-Одлази где хоћеш и не излази ми више на очи.

Девојка је побегла кући, узела неке ствари, отрчала на станицу и отпутовала у Москву. Тамо су је рођаци нашли посао. Прошло је неколико година. Једном неко звони на врата. Суседи отварају – стоји мршав, сав у ритама сељак и сав се тресе. Пита, да ли ту живи В.П. Одговарају му, да је ту. Зову је да изађе. Када је В.П. изашла, тај човек јој пада пред ноге и кроз плач је моли за опроштај. Она се збунила, не знајући шта да ради, почела је да га подиже, говорећи да га не познаје.

– Мати, В.П. како ме не познајеш? Па ја сам онај исти човек који је хтео да те убије. Подигао сам пушку, уперио и само што нисам опалио из ње – кад видим, уместо тебе стоји Свети Николај. И нисам могао на њега да пуцам. И опет је пао пре њене ноге.

– Ево колико времена сам забринут и одлучио сам да те пронађем. Пешке сам дошао из села.

В.П. га је увела у собу, умирила и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и дала му чисту одећу да се пресвуче. Рекао је да сад може мирно да умре. Позлило му је и легао је на кревет. В.П. је позвала свештеника. Сељак се исповедио и причестио. Кроз неколико дана је мирно отишао Господу. Како је само В.П. плакала над њим…

“Да ти ниси Ангел Божији?”

Парохијанка нашег храма Екатерина је испричала случај који јој се десио 1991-е године. Она је из града Солнецногорска. Једне зиме је шетала обалом језера Сенез и решила да се мало одмори. Села је на клупу да би посматрала језеро и уживала у природи. На тој клупи је седела једна бака, и њих две су почеле да разговарају. Разговарале су о животу. Бака је испричала како је син не воли, снаха је вређа, те за њу нигде нема “места”.

Екатерина је благочестива православка, па се природно заподенуо разговор о Божијој помоћи, о вери, о Православљу, о животу по Божијем Закону. Екатерина јој је рекла да треба да се моли Богу и од Њега да тражи помоћ, подршку. Бака је одговорила да никада није ишла у Цркву и да не зна како да се моли. А Екатерина је ујутру, ни сама не знајући зашто, ставила Молитвеник у торбу. Сетила се тога, извадила је Молитвеник из торбе и поклонила баки. Бака ју је задивљено погледала: “Еј, ти мила моја, нећеш ваљда сад да нестанеш?” “Шта вам је?”- упитала је Екатерина. “Да ти ниси Ангео Божији?” – бака се уплашила и испричала шта јој се десило пре недељу дана.

У кући је била таква ситуација да се она осетила потпуно сувишном, и решила је да изврши самоубиство. Дошла је до језера и села на клупу, пре него што ће се бацити кроз пукотину на леду. Пришао јој је један веома учтив старчић, сед, коврџаве косе, веома благог лика, питајући је: “Ста си намерила? Да се утопиш? Не знаш колико је страшно тамо где си се спремила да пођеш! Тамо је хиљаду пута страшније, него што се теби тренутно чини твој живот”. Мало је заћутао и поново упитао: “А зашто не идеш у храм, зашто се не молиш Богу?” Она је одговорила да никада није одлазила у храм и да је нико није учио да треба да се моли.  Старчић је опет пита: “А јеси ли грешна?” Она одговара:”Који су моји греси? Немам ја никаквих посебних грехова”. И старчић је почео да набраја њене грехе, лоша дела – чак јој је споменуо оне за које је и она сама заборавила, а које није могао знати нико други сем ње. Могла је само да се чуди и уплаши. На крају је упитала:”А како да се молим кад не знам ниједну молитву?” Старчић јој је одговорио: “Дођи овде за недељу дана и добићеш молитвеник. Иди у Цркву и моли се”. Старица је упитала:”А како се ви зовете?”, а он је одговорио: “Ваши ме зову Николај”. Тог тренутка сам се због нечег окренула на другу страну, и осврнувши се поново видела – да више нема никога поред мене.