Три медаљона о Колубарском Газиместану
Три медаљона о Колубарског Газиместану
1. Мој Газиместан у мојем Жупањцу
Приближавала се стогодишњица Колубарске битке, а писац ових редова се све више стидео наше националне бруке када је крај пута од свог родног села према Лазаревцу, на тромеђи између Жупањца, Шушњара и Петке, кад год би туда наилазио, гледао све већу гомилу смећа. Расло је дивље сметлиште баш на месту на којем је, бар за педесетогодишњицу Колубарске битке, морало бити подигнуто споменичко обележје за главно превијалиште (привремену болницу) за тешке српске рањенике извучене са бојишта око Човке. Још као дете сам сазнао да је и мој прадеда Светолик био српски војник који је тешко рањен у свом рову неких километар-два даље од наше куће (на брду Човка), да је као рањеник, као и његов млађи брат Доброслав, заробљен у привременој војној болници у Бојића забрану (на поменутој тромеђи Жупањца, Шушњара и Петке) и да је до краја рата остао у логору у Пешти.
Он се на крају рата вратио кући, а његов млађи брат Доброслав је 1915. умро у мађарском логору у Араду. Од њега сам сазнао да су обојица са Швабама за одбрану Србије ратовали и на Церу и Дрини; а он нешто раније (1912. на Куманову) са Турцима за ослобођење Косова и са Бугарима “који су нас мучки напали“ на Брегалници (1913). Из најуже фамилије Митровића, поред Доброслава који је умро у заробљеништву, његов исписник и брат од стрица Никола је погинуо 1914. у одбрани Београда, нешто старији Лазар умро је 1913, после рањавања на Брегалници, а њихове куће су се потом угасиле. У Колубарској бици је погинуо и деда моје мајке Љубице, Милорад Жујовић, чији гроб је остао на непознатом месту негде испод Космаја – докле је српска војска била принуђена на повлачење и одакле је кренула у ослободилачки противнапад.
Жив ми се вратио само прадеда Светолик, с којим сам као дете од четири-пет, па све до својих десетак година, чувао овце по шумским пропланцима око наше куће – и узгредно учио српску историју. Тачно на месту где је било сметлиште, прадеда ми је пре шездесетак година говорио да је ту, кад је као рањеник дошао до свести, упамтио овај призор: кроз отвор болничког шатора видео је гомилу својих мртвих другова која је била велика: “колико човек кад високо подигне руке; мало мало, па на ту гомилу, по два-три болничара, држећи за руке и ноге, донесу и набаце новог мртваца“. У свом шестом разреду, као ђак-пешак ноћу сам пролазио тим путем од Лазаревца ка Жупањцу и на том месту свако вече привиђао ту гомилу прадединих мртвих другова. Кад сам први пут ноћу сам морао туда да прођем, сам себе сам храбрио мишљу да су ти мртваци били добри дедини другови, а не они лоши људи који су их побили. Од повампирених непријатеља сам се више плашио, јер сам према лошим људима замишљао вампире о којима сам од старијих слушао страшне приче.
Данас су у истој тој нашој шуми у којој сам са прадедом Светоликом од раног детињства чувао овце, још видљиви трагови десетина већих и великог броја мањих ровова – стотину година после Колубарске битке у чијем попришту је било наше село. У разговорима са својим драгим “деком“ (како сам га од милоште звао све до његове смрти после Никољдана 1971) с дечјом радозналошћу сам постављао разна питања и на њих од прадеде Светолика добијао прве и праве одговоре. Питао сам га откуд у нашој шуми тако велике рупе, ко их је и зашто ископавао? Кад сам добио одговор да су то ровови из рата, настављао сам са питањима, ко је с ким ратовао и ко је кога и зашто нападао? Одакле су долазили ти тући војници који су нас нападали и шта смо им ми били криви? Тако сам први пут сазнао да смо ми Срби и да су нас нападале Швабе – јер су хтели да заузму нашу земљу, коју смо ми од њих бранили. А од прабабе (моје “баке“ Милеве, родом из фамилије Каменица) сазнао сам да су међу тим Швабама који су 1914. нападале Србију – најгоре биле оне “Швабе што говоре српски“.
У нашем вођњаку поред куће је била укопана једна српска хаубица, а у оближњем забрану још две, од не тако великог броја хаубица којима је наша војска располагала. По нашем воћњаку и башти било је на брзину сахрањено неколико војника, а са околном шумом било би и више него десет мртвих по хектару. Сваког већег празника неко из наше куће је палио свеће на местима где су били сахрањени изгинули војници – све док им кости нису пренете у колективну гробницу. Нека од тих места сам и ја упамтио – по воћкама које су ту биле посађене – да се не би орала места где су били “свет(л)и гробови“ српских колубарских ратника и мученика.
Мој прадеда Светолик је своју причу о свом ратовању под командом свога поштованог и вољеног војводе Степе Степановића, стално преплитао са причом о Косову и косовским јунацима и тако у мојој дечијој свести све српске битке везао за Косовску битку – па и ову нама најближу и најочигледнију, Битку на Колубари и Љигу, на Човки и Церовој главици. Прва битка у којој је прадеда Светолик учествовао била је она Кумановска, за ослобођење Косова. Причао ми је о патриотском заносу својих другова, обичних шумадијских сељака који су први пут у свом животу били толико близу пришли Косову да су мислили да Месец који виде на хоризонту посебно светли зато што додатну светлост добија од српског Косова које радосно чека да га они што пре ослободе. Сваки српски војник и сваки српски официр желео је тада у јесен 2012. да буде први Србин који после пет векова као ослободилац улази на Косово. Да због такве жеље нико не би изазвао неред у историјском војничком подухвату, било је строго наређено да свака војна јединица мора сачекати наредбу својих претпостављених, пре него што би сама кренула у бој за Косово.
А кад сам тада прадеду Светолика питао шта је Косово, говорио ми је о Кнежевој вечери, Милошу Обилићу, Цару Лазару, Браћи Југовића и Вуку Бранковићу. Тада сам сазнао која је разлика између јунака и кукавица, између “вере“ и “невере“, чуо сам за Вука Караџића, Филипа Вишњића и гусле. Тако сам од своје четврте-пете године од прадеде Светолика почео да учим српску историју, да постављам разна питања и на њих тражим одговоре – од онда, па све до данас. То је социјални контекст на основу којег је формирана матрица мог социјалног карактера, а касније се испоставило да је то утицало и на многе моје увиде у све међуљудске, па и у глобалне међунационалне односе. Отуда у свим мојим каснијим етносоциолошким радовима историјска самосвест поприма улогу кључне теоријске категорије.
2. “Данас нама кажу деци овог века“ – да смо на “погрешној страни историје“
Газиместан на Пољу Косову сам први пут доживео преко заветне песме великог песника Милана Ракића. Отада па до данас никад нисам могао да је чујем или прочитам, а да ми се која суза не заикри у очима. У првом разреду гимназије први пут сам био на екскурзији по Косову и Метохији и видео Дечане, Пећку Патријаршију, Грачаницу, Призрен са Љевишком, Косово Поље и на њему Газиместан. Од тада је прошло шездесетак година, али још увек памтим злослутан доживљај Газиместана као споменика српским јунацима за који ми се још тада учинило да су га Срби занемарили. Око споменика је било неко старо ђубре, а иза куле се осећао воњ од (не)људске мокраће који би био неподношљив да га није односио пријатан поветарац са Лаба и Ситнице. Учинило ми се да је Газиместан још тада био занемарен, па и оскрнављен.
Не бих да грешим душу па да пребацујем српску бруку једином лицу којег је моја група затекла на лицу места – који је на глави носио бело кече и деловао сасвим незаинтересовано за све око себе. Запитао сам тада свог разредног старешину (иначе професора историје): зар овде није било ниједног Србина који би ово чувао? Сећам се само да је слегнуо раменима и пређутао одговор. Мени је све постало јасније кад сам, мало касније, видео како се ревносно одржава Муратово турбе у непосредној близини.
Приметио сам и “ситницу“ како је на Муратовом турбету, на српском Косову и по сунчаном дану, сијао турски полумесец, а на нашој Газиместанској кули нигде не видех крст. Тада се нисам питао да ли је крст на српском споменику косовским јунацима био “заборавио“ да нацрта аутор Дероко или су се потрудили да им “случајно не промакне“ другови комунисти који су 1953. споменик подигли? На шестогодишњицу Косовске битке (1389 -1989) Срби су се на Газиместану нагло пробудили из полувековне титоистичке наркозе, али им то није могло проћи некажњено: само десет година касније албански другови српских титоиста су 1999. за сваки случај били радикални у скрнављењу споменика српске културе на Косову и Метохији и на српском Пољу Косову, минирали су Српски Газиместан – и то уз присуство и несумњиву подршку британског КФОР-а.
Ти исти проверени српски (не)пријатељи “чувају“ и данас Косовски Газиместан – и то са коњима. Зато су се побринули да се у његовој близини намести приватна шиптарска ергела и да окружење српског споменика послужи као хиподром. Србима остаје варљива нада да племените животиње као што су коњи неће наудити Српском Газиместану више од њихових антисрпском мржњом сатанизованих господара. Уз варљиву српску наду чврсто стоји чињеница да племените животиње сигурно неће моћи ни да га заштите ни од домаћих ни од међународних господара. Питам се само какав ли је данас воњ који се шири око оскрнављеног Српског Газиместана? Сигуран сам, пак, да није само онај који потиче од коњске већ и од неке друге – међународне, британске, немачке и шиптарске ергеле. Ако неко мисли да је овде реч само о метафори, да га обавестим да сам највише часова у току својих студија на Филозофском факултету у Београду имао у учионицама које су за време Првог и Другог светског рата биле аустријске или немачке коњушнице, а знам да су тако скрнављени и неки српски средњевековни манастири (Милешева на пример, ваљда зато што је гробна црква најсветијег српског свеца Светог Саве).
Моја деца и моји унуци немају могућност да оду на ђачку екскурзију на Косово и Метохију и да виде Дечане, Пећку Патријаршију, Грачаницу, Призрен са Љевишком, Косово Поље и на њему Газиместан. Остављена нам је само могућност да нам Гугл одведе децу на виртуелну екскурзију по Косову и Метохији, мада је спреман да свакако и стварно “спонзорише“ колективно пребацивање Срба са наше “погрешне“ на њихову “праву“ страну историје. Уколико нам преотму скретницу или пројектују своју, а поготово ако нам наметну своје скретничаре, знамо на којем ћемо се историјском колосеку наћи, али не знамо с каквом ћемо се машином на том колоску сударити и докле ћемо тамо стићи.
Тако, на пример, знамо да нам ништа добро не обећава “њихова страна наше историје“ на коју њихови скретничари данас скрећу наше школе тако што уместо наших проверених образовно-васпитних садржаја ђацима, наставницима и ђачким родитељима подмећу и намеђу своје полу-перверзне silabus-е (ова реч загађује српску ћирилицу). Ништа боље нам не доносе ни туристичке ђачке екскурзије по иностранству на које наговарају децу, подмићују наставнике и навлаче родитеље – уместо посвећеног упознавања историјских и културних знаменитости Србије.
Сигуран сам да би од свих екскурзија српских ђака по “иностранству“ које би Гугл, Сорош и слични њима са задовољством и богато спонзорисали биле оне које би водиле нашу децу и унуке да се упознају са “богатом илирско-византијско-албанском културном баштином на суседном независном, сувереном и пријатељском Косову“: деци би било занимљиво (лепо би се дружили, међусобно и са својим албанским вршњацима); наставници би добили велике дневнице (за које би могли да купе “косовске“ сувенире, па и да понешто уштеде); без поклона не би остали ни директори школа (ако би били толико “кооперативни“ да се не мешају у свој државно плаћени посао). Ваљда се подразумева, тако ће бити награђени само они који први уђу у први вагон, прве композиције која скрене на прави колоск њихове историје, коју су они нама наменили и трасирали. Они који на њиховој скретници мало застану, окрену се око себе, мало размисле својом главом и изразе своју неповерљивост – не само да ће закаснити на њихов воз и остати кратких рукава при додели њихових “деда мразових поклона“ – него им се може десити да их очас прегази њихова захуктала композиција, на правом колосеку њихове историје за нас.
3. Српска идеја – од Газиместана на Пољу Косову, до Колубарског Газиместана
На српској страни историје, на нашем путу кроз српско историјско време и српски историјски простор, од Газиместана на Пољу Косову до Колубарског Газиместана, од Светог Саве још раније посејана и по старим српским земљама расађена, српска национална идеја – христољубива, истинољубива, правдољубива и човекољубива – служила је српском народу као путоказ на историјским раскрсницама, као осветљење кроз тмине и светло на крају тунела, као циљ којем се тежи и знамење у односу на суседне и све друге народе.
На историјски немирним и сеизмолошки трусним балканско-панонским просторима није било лако изабрати прави пут и изградити сигурну српску кућу, а још теже и изазовније је било очувати и свој пут и своју кућу. Са градњом српске државе као једине сигурне српске куће историјски је сазревала српска идеја, чије се семе, пак, морало разбудити код народа и пре него што је он створио своју државу. Српска идеја је духовно семе у народној башти и нетрулежна духовна грађа узидана у темеље, одаје и кров сигурне српске куће – и као таква је најтрајнија и најјача српска чуваркућа. У том смислу би српска идеја и требало да буде схваћена као хришћански и светосавски просвећена, искуствено проверена и историјски потврђена колективна свест српског народног опстојања и националног сазревања уз стварање и очување своје независне државе.
Аутор ових редова је током деведесетих година прошлог века у више својих научних радова настојао да покрене ширу стручну расправу о актуелним аспектима српског националног питања. Притом се указивало на неодложну потребу да се јасно, гласно и аргументовано формулише српска идеја у „доба збркане историјске свести“ друге половине 20. века у Европи, Југославији и Србији. Посебно су разматрани идеолошко-политички чиниоци који су изазвали националну пометњу Срба у околностима нескриваног бешчашћа великих сила приликом њихових агресорских интервенција на Балкану током светских ратова, закључно са њиховом улогом и у стварању и у разбијању Југославије на штету српског народа.
Данас, кад се не само нашој “збрканој историјској свести“ учинило да је све већ готово, испоставило се да у Европи и свету, па и код нас у Србији и окружењу, више ништа није онако како је изгледало да јесте. Многима се учинило да је неолиберални евро-атлански глобализам дефинитивно покорио цео свет, те да су глобалистичке вредности, правила и нове друштвене праксе свакодневног живота свих појединаца и група, свих држава и народа, поништиле све раније облике и садржаје њихових култура, па и оно што је у посебним духовним традицијама и колективном начину живота било универзално и највредније.
У пракси историјског опстојавања, нарочито малих држава и народа, али и огромне већине обичних људи, испоставило се сасвим супротно – да изгледе за опстанак у суровом глобалистичком свету имају само они који сачувају, према новим околностима прилагоде, дограде и оплемене своје традиционалне културне обрасце – старе вредности, правила и практичне начине свог колективног начина веровања, мишљења и осећања.
За Србе као народ је веома неповољна околност да нас се данас све мање рађа, и да нам и то мало деце све више одлази од куће: из села у градове, из Србије у бели свет, из људске заједнице у отуђену масу усамљениих јединки, из смирене вере у немирно безверје. За Србију као државу је велики проблем што јој је ограничен политички, економски и војни суверенитет, а нарочито стога што јој је насилно и противправно окрњен територијални интегритет отимањем, окупацијом и предајом историјске колевке српске државе дивљачкој управи криминалних кланова народа којем је матична суседна држава. Оно што се у вези са појашњавањем српске идеје данас око нас догађа много је драматичније сада (2023) него што казује следећи цитат који сам узео као мото за свој чланак о српској идеји у Зборнику Матице српске (2011) : „Можемо ли окренути леђа историји и неговати своју аутентичност ако нас историја тотализује, ако нам не дозвољава да побегнемо? Можемо ли да поричемо судњи дан, крај наше цивилизације, ако то више није пророчанство, него трезвено предвиђање? Збрка историјске свести изражава осећање да је историја нека врста компјутеризованог мозга који управо игра своју последњу игру на шаховској табли док историјску свест дели један потез од мата. Пољуљано је чак и веровање у нашег модерног бога инструменталне рационалности.“ (А. Хелер,1984)
Ко год мисли својом главом, морао би се запитати – ако ствари тако стоје (а стоје) – а шта да се ради? Лично сам самом себи, својим студентима, колегама у јавним расправама, својим пријатељима, комшијама, па и својој деци и унуцима, као поуке често наводио српске народне изреке у којима је исконско искуство генерација које су претрајале и горе невоље од наших данашњих:
Уради сам све што можеш, па ће ти и Бог помоћи.
Чувај ближњега свога, јер ко неће брата за брата имаће туђина за господара.
Кад ђаво завлада око тебе, ради свој посао и послање боље него икад.
Не буди јед да отрујеш свет, али ни мед да те поједе свет.
Чувај се оних који наш хлеб једу, а туђу бригу брину.
Кад нас велики и јаки материјално и физички угњетавају и психички застрашују, мудро је бити од њих духовно јачи – у чврстини вере, у квалитету знања, у истини опажања, у праведности поступања, у чистоти душе и искрености љубави према својим ближњима. Тако се чува нада у спасење, не само зато што “ничија није горела до зоре“ него зато што хришћани знају да без искушења нема спасења.
Док нам отимају не само Косово и Метохију него и предузећа, школе, природна добра и све друго широм Србије, морамо сачувати слободу духа који не заборавља да имамо тапије на све што су нам отели, да имамо право да ојачани вратимо све што је отето и да се ради о правима која никад не застаревају. Кад нам освајају школе и прогањају веронауку морамо је српском светосавском православном идејом додатно оплеменити и сачувати хришћански морални кодекс истинољубља, правдољубља и човекољубља у свим наставним предметима и њиховим образовно-васпитним садржајима. Те универзалне људске вредности могле би да буду не само најмањи него и најквалитетнији и најбољи заједнички садржалац наше православне и веронауке свих других са којима Срби вековима живе и кроз своју веру верују у једнога Бога.
Колубарски Газиместан, како Владика Јован рече кад нам је давао благослов, “није црква иако је сличан цркви“. Кула кнеза Лазара симболизује духовну чврстину Косовског завета, а Капела Светог Саве би младим Србима појашњавала духовну суштину српске идеје и православне моралности које се испољавају много више кроз животне поуке него преко схоластичко-теолошких или било којих других догми.
Колубарски Газиместан у Жупањцу је, уз манастир св. Георгија у Ћелијама и цркву св. Димитрија, споменик који је недостајао као богомоља на месту великог изгинућа. Он није ни црква ни костурница него православни културни центар и школа светосавске духовности и српског родољубља наше младежи. Уз све наведено, био би отклон од стогодишњег немара потомака колубарских ратника који се у титоистичка времена нису усуђивали да гласније подсећају Титове партијске другове на страдања њихових предака, против којих је Јосип Броз ратовао на Колубари.
Аутор: Милован Митровић
