Трговина Томосима се наставља: где то води?
Године 2018, убрзо после Васкрса, тадашњи председник Украјине Петар Порошенко стигао је у Фанар и договорио се давању Томоса изда украјинским расколницима. Овај случај био је пропраћен скандалом око тога колико новца је дато за овај документ. И упркос активним протестима Руске и Украјинске православне цркве Московске патријаршије, Порошенко је Томос добио.
Године 2020, недуго после Божића, тачније 13. јануара, у Фанар су дошли бивши и актуелни премијер државе Северна Македонија Зоран Заев и Оливер Спасовски.
Оливер Спасовски, патријарх Вартоломеј и Зоран Заев. Фото: gr.euronews.com
Дошли смо да се договоримо око исте ствари – давању Томоса. Македонски Томос, попут украјинског, пратио је финансијски скандал. Према неким медијским извештајима, на лето 2019. македонски премијер је рекао да је спреман да донесе значајан износ готовине Фанару. Према свему судећи су се договорили и нови Томос ће бити додељен, на исти начин као и Петру Порошенку.
«Васељенска патријаршија званично је потврдила да не одустаје од жеље да се реши питање аутокефалности Македонске православне цркве, упркос противљењу Српске и Руске православне цркве», преноси македонски портал «Религија».
Македонски премијер био је веома задовољан резултатима преговора са патријархом Вартоломејем и на крају је рекао: «Надам се да ће васељенски патријарх наставити да промовише дијалог у духу трпељивости и разумевања како би пронашао решења за проблеме са којима се суочавају православни верници. (…) У оквиру Васељенског патријархата покренуће се динамичан дијалог како би се превазишли проблеми Македонске православне цркве.»
А како Фанар «превладава» проблеме расколника, знамо из примера Украјине.
Следећа на реду за Томос је Црна Гора. Глава тамошње расколника, „митрополит“ Мираш Дедеич, уверен је да ће и он ускоро добити Томос.
Глава црногорских расколника Мираш Дедеич. Фото: rs-lat.sputniknews.com
Недавно је изјавио: „Константинопољски патријарх Вартоломеј, чији сам био свештеник, рекао је да ће проучавати историју Балкана и ако другим православним црквама треба дати аутокефалност то ће и бити урађено, а то се односи на ‘Црногорску православну цркву’ и ‘Македонску православну цркву’.“
Наравно, сви схватају да ће ова „аутокефалност“ бити урађена по обрасцу „аутокефалности“ Православне цркве Украјине (ПЦУ), односно неће добити праву аутокефалију, већ ће бити подчињени Фанару.
У ствари, ПЦУ има мању самосталности од Украјинске православне цркве – Московске Патриајршије, која има статус аутономије.
Другим речима, Фанар се шири са расколницима, који су спремни да се подчине Константинопољу, па чак за то дају и новац. Процес је започео и сада свака држава на чијој територији постоје неке верске структуре које себе називају православнима могу се обратити Фанару за Томоса. Они који то желе могу се наћи чак и на канонској територији Антиохијске и Јерусалимске цркве, као и неких других.
Поред тога, недавно заузимање Фанара на Цркве чешких земаља и Словачке показује жељу Константинопоља да потчини не само расколничке формације, већ и читаве помесне цркве.
Све то значи да Фанар намерно руши мостове иза себе, преко којих је било још могуће вратити се у православно јединство које је постојало између поесних цркава пре стварања тзв. ПЦУ.
Као одговор на признање украјинских расколника, Руска православна црква прекинула је евхаристијско заједништво са Фанаром. Шта ће Српска православна црква урадити као одговор на признање македонских и црногорских расколника? Са великим степеном вероватноће може се претпоставити да ће урадити исто што и Руска црква.
Тако су на наше очи формирају две, да тако кажемо, групе православних цркава које немају међусобно евхаристијско заједништво. Међутим, да подсетимо на Символ вере: „Верујем у ЈЕДНУ, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.“ И сваки православни хришћанин мораће да тражи одговор на питање: која је истинска Црква? Осим ако, наравно, за њега, цркваи није кључна за спасење душе, а не само лепа обредност. Нека размишљања о овом питању могу се наћи у чланцима под општим насловом „Црква и лажне цркве“.
Ако се наше претпоставке потврде и патријарх Вартоломеј додели (прода) Томос Црној Гори и Северној Македонији, а Српска црква прекине евхаристијско заједништво са Фанаром, тада ће се створити ситуација када ће се једна од поменутих група састојати од Руске и Српске цркве, а друга – од Константинопоља, Грчкке и Александријске цркве, тј. од оних помесних цркава које прихватају да признају власт Фанара, а то учиниле у форми признања ПЦУ.
Што се тиче осталих помесних цркава, већ смо претпостављали да неколико година могу размишљати и бирати, али онда, уочи 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године и настајуће уније између Рима и Константинопоља, мораће да се одлуче са ким ће. С Фанаром, који је своје следбенике водио у унију са Латинима, или са православљем, које не жели заједништво са јеретицима.
Како ће се развијати ове две групе, које ћемо условно назвати павославна и фанарославна?
Главна карактеристика фанарославне групе је спремност на уступке силницима овог света и световним властима. Државни службеници Сједињених Држава на свим нивоима су притискали да се формира ПЦУ, при том, не скривајући своје намере, а затим су заједно с представницима грчке владе заузели за признање ПЦУ од стране Грчке и Александријске цркве.
Друга карактеристика ове групе је прзнавање власти Фанара. Изјаве да само Константинопољски патријарх може сазивати свеправославне саборе, давати аутокефалност, бити крајњи судија итд, редовно се чују од представника групе Фанарославија.
Трећа особина је либерализам у погледу црквених догмата и канона. Као што је познати совјетски глумац из једне комедије говорио, „према људима се мора бити мекши, а на питања треба гледати шире“. У оквиру овог либерализма, Фанар је урадио:
- одобрио други брак свештеницима,
- препознаје расколнике без покајања, и
- изјављује могућност кјединства са римокатолицима при очувању догматских разлика.
УЈЕДИЊЕЊЕ ОКО ИСТИНЕ ИЛИ ЛАЖИ?
Такав либерални приступ омогућава изјављивање да је јединство с другим хришћанским конфесијама могуће, иако постоји различит поглед на догмате Цркве. Ради овог условног јединства, могуће је потиснути у здањи план све Богом откривене истине, црквени канони и морални стандарди. Главна ствар је јединство и љубав свих са свима.
Јединство је, наравно, добро, али потребно је ујединити се око Истине, а не око лажи.
Уопштено говорећи, пут развоја фанарославија је униај са латинима, а могуће и са другим конфесијама, као и либерлаизција црквеног живота.
Православље чекају тешка времена.
Прво, оно ће страдати од антиканонских акција фанарославаца. Прогон УПЦ-МП у Украјини, као и верника Српске православне цркве у Црној Гори и Северној Македонији, наставиће се у овом или оном облику. Можда ће им се придружити и други региони. Православни су већ лишени права на своје име, цркве и црквену имовину, која им је одузета, и они су практично ван закона.
Али у исто време, за православље, у вези с недостатком евхаристијског заједништва са фанарославном групом, отварају се и могућности за развој у оним регионима планете где је претходно то било ометано од стране Константинопољске патријаршија. Данас Руска православна црква већ има прилику, не освртања на став Фанара или Александрије, да отвора своје парохе у Турској, али и земљама Азије и Африке. Несумњиво ће број таквих парохија расти.
Појављује се и још једнан позитиван моменат, а то је да ће бројни верници фанарославне групе, због либерализма и екуменизма, кренути другим путем – ка одговорнијем ставу према догмама и канонима Цркве. На таласу окретања патријарха Вартоломеја према Ватикану, тешко је замислити да ће то учинити и московски патријарх Кирил. Сусрет између поглавара Руске православне цркве и примаса Ватикана на аеродрому у Хавани 2016. године, није личио на братимљење и није било заједничке молитве, које се већ догађају са патријархом Вартоломејем и папом Фрациском. Поред остлаог, сусрет у Хавани био је изложен врло оштрим критикама. Сада ће став Руске православне цркве према Ватикану морати да постане конзервативнији.
Такође се може претпоставити да ће Цркве које су остале православне заузети оштрији став у вези са исходом Кританског сабора 2016. године, који не само да римокатолицима додељује термин „Црква“, већ додељује и ексклузивна права Константинопољској патријаршији у православљу, остварујући тако концепт «први без једнаких.»
Управо је Руска православна црква осетила на себи суштину «посебних права» Фанара.
Међутим, највеће охрабрење за ову православну групу Цркава, за цео епископат, свештенство и верујуће људе, јесте сазнање да се налазе у правој, истинској Христовој Цркви. Као што је рекао блажени митрополит Онфурие на епархиалном сабору у децембру 2019.: «Љубљена у Христу, господо, очеви, мајке, браћа и сестре. Не бојте се, јер живимо у истинској вери, ми смо у Цркви коју је основао Христ, а не људи.»
Аутор: Кирил Александров
С руског превео Зоран Милошевић
