Треба ли “свако да ради свој посао”?
У случају ћирилице српског језика и његовог правописа требало би неким више пута доказаним (назови)стручњацима у језичким институцијама строго забранити да “раде свој посао”. Ево, укратко, зашто.
Слушам малопре “тираду” једног нашег психијатра (не запамтих му име, али добро запамтих његову стручну “девизу”). Као психијатар (који је, како рече водитељка разговора на РТС-у 2, и “познати писац и песник” а он то не демантова), који је, сâм каже, раније обављао дуго функцију директора у некој медицинској установи) изрекао је, на крају разговора, своју “стручно-филозофску девизу” коју он, каже, стално понавља: “Свако треба да ради свој посао“.
Опасно је сваком стручњаку веровати
Никада нисам много веровао психијатрима и у њихову (по)моћ у излечењу човека који има животно-психичке проблеме. Психичке болеснике, мислим, највише у излечењу може помоћи само здраво друштво у држави која је добро организована. Да смо имали здраво друштво и добро организовану функционалну у сваком случају државу, на пример, тешко би се догодило да се појави дете од 13 година које ће пострељати ефикасно у својој школи десеторо својих махом другарица, два-три другара и на улазу школског чувара, као и појаву оног младића који аутоматским оружјем, буквално шенлучећи, поби толике младе људе шенлучећи у неком селу близу Обреновца, или где већ. У психички и научно болесном друштву тешко могу помоћи психолози и психијатри појединачним снагама, када посебно ни они нису могли стећи неку велику своју личност и научност у друштву које је и школски и у сваком другом погледу ближе болестима него здрављу.
Напротив, мислим да они могу бити често и на штету пацијенту када мисле да су свемоћни и сигурни у велику корист од њих. А овом неименованом психијатру тешко је веровати јер он рече како је дошао до закључка да је користан за његове пацијенте његов изумљени “метод дужег чекања” јер је дошао до сигурног свог закључка како психичким болесницима користи гужва пред његовим кабинетом и међусобни разговор болесника док чекају пред његовим вратима и тако сазнају да има “горих случајева” од појединачних. Каже да су њему ти психички болесници говорили да је њима “лакше много” када чују да има “горих случајева од њихових”. Тај “стручни психијатар”, очигледно, верује на речи својих пацијената како је њима “боље кад у гужви пред његовим вратима ординације могу да чују све горе од горих случајева”. Сигуран сам да веровање у све речи својих пацијената психијатар доказује да није оспособљен за добро “читање” онога што му болесни пацијенти кажу вербално, па буквално узима “готово за здраво” или „здраво за готово“ у свом “стручном послу” и у “примени лекова које им он прописује. Он не схвата да има доста нас (а нико од нас није ни стручно у свом послу ни психички у свом животу апсолутно здрав) којима тешко дође свако дуже (и физички и психички) чекање пред вратима ординација и да нам се још више “смркне” своја мука и свој живот кад слушамо причу о тешким и туђим случајевима.
Штеточинама забранити да (доказано) наопако раде
Зато ја, сасвим супротно, овом психијатру и писцу имам савет: неким стручњацима не сме се препустити да у било којим озбиљнијим кризама тек тако, слободно, по својој вољи и знању, “раде свој посао”. Показаћу то на примеру српских лингвиста-правописаца који “раде свој посао”, по савету споменутог психијатра.
Узмимо многима јасно видан случај катастрофе у лингвистичкој струци (на коју често указује у последњих десетак година непрекидно и најчешће познати лингвиста проф. др Драгољуб Петровић и наша удружења “Ћирилица” од 2001. и “Српска азбука” од 2010. године — најчешће, најјасније и најтачније из пера Немање Видића и Драгољуба Збиљића). Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику и лажно спровођеној, тачније речено, блефирајућој равноправности писама хрватске латинице и српске ћирилице, непрекидно спровођеној на штету, тј. практично кроз сечу српског писма (потписаном у Новом Саду у организацији узурпиране славне Матице српске а по команди комунистичке власти 1954. године).
Српска лингвистика у пракси је и даље – сербокроатистика
Српска лингвистика (прецизније србистика) у пракси, и поред само формалне номиналне замене и враћања имена из “српскохрватског” у “српски језик” (па чак и то није измењено у најзначајнијем капиталном делу српске лингвистике и филологије – у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ-овог Института за српски језик) у пракси у вези с нормирањем српског учевног (књижевног, стандардног) језика готово да ништа значајније није мењала из времена комунистичке власти и времена сербокроатистике, па чак се дрзнула да у решењу питања писма (двоазбучје) (по)гази одлуку свога народа који се у ставу првом Члана 10. изјаснио (интуитивно, а не по савети српске лингвистике) већински за враћање светској општој пракси (једноазбучју) у природном решењу питања писма у апсолутној суверености свих националних писама у свим другим националним језицима. Једино српски лингвисти-правописци, ево већ 18 годину, грубо и упорно опструишу ту већинску наведену малопре народну одлуку у својој држави Србији и општи светску праксу у решавању питања писма у свим другим престижним језицима у свету.
С обзиром на то и на исказану јасну и недвосмислену упорност српских лингвиста да пркосе и свом државно-народном Уставу, и светској пракси и истини да је српска ћирилица доведена до свега једва десетак процената употребе у српском језику (и) у Србији, а све остало је плански окупирала хрватска абецеда (позната у науци као “гајица”), чему се готово сви српски лингвисти, тобож, противе само вербалним тирадама о “значају очувања ћирилице”, а у Правопису српскога језика – под узурапцијом углавном руководства Матице српске – и даље држе актуелним и обавезним важењем свуда, па и у школству, лажи да српска ћирилица “није егзистенцијално угрожена” (проверити може свако на стр. 15 Матичиног Правописа) и да “није штетно” и даље противуставно у свакодневици черечити свој народ на два писма у српском језику (свако може, такође, да се увери у оснажено противуставно двоазбучје на стр. 17. Матичиног Правописа).
С обзиром на све речено и изворно (п)осведочено, ми из “Ћирилице” и “Српске азбуке”, за разлику од наведеног овде психијатра и његовог вјерују да увек, посебно у кризама, “треба свако да ради свој посао”, сигурни смо да не сме свако да ради ни туђ ни свој посао ако га наопако ради (као што је то јасан случај српских лингвиста-правописаца”. Таквима, у ствари, једино је корисно буквално забранити да наопако раде “свој посао”. Увек се може (ако се у друштву и држави хоће) наћи неко други који ће добро и по користи радити сваки посао, па и овај стогодишњи наопаки посао у српској лингвистици. Сваки посао – поготово онај који је важан за национални културни и општи идентитет и трајање (као што се то свакако односи на национални језик и писмо) народа и његове државе – не сме се дозволити да ради онај који стално, тако очигледно – наопако ради.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику и катстроафлном положају српске ћирилице (и) у Србији и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)
