Трансхуманисти верују у науку и прогрес, а не верују у човека, због мржње према Богу
Никола Варагић: Идеологија трансхуманизма
До сада су новог градоначелника Бањалуке Драшка Станивуковића нападали десничари који су сматрали да није патриота, да је превише толерантан и модеран, итд. Ту је било и присталица, али и патриота који нису присталице Додика, али га сматрају за мање зло, од Станивуковића, јер мисле да Станивуковић не би, као Милорад Додик, одлучно бранио Републику Српску. Станивуковић се борио за правду за Давида Драгичевића.
Међутим, сада Драшка Станивуковића највише нападају либерали, левичари, глобалисти, еврофили, југоносталгичари… из региона. Истог тренутка, кад је Драшко Станивуковић изјавио да је Србин и православац и да је против одржавања геј параде у Бањалуци, постао је четник, са свим оним стереотипима, предрасудама и антисрбизмима који прате причу о равногорском покрету, или о српском национализму генерално. Верујем да ти либерали, левичари и југоносталгичари који нападају Станивуковића не мисле да је он толико зло; напротив, верујем да већина њих мисли да Станивуковић никад не би користио насиље против било кога, да лично ништа нема против хомосексуалаца, и да је свакако бољи од Додика, а да никако не може да се пореди са ратним профитерима и ратним злочинцима. Али га ипак вређају и сатанизују, питање је тренутка кад ће га етикетирати као фашисту.
Убеђен сам да ће Драшко Станивуковић поштовати права мањина и да ће учинити све што може да грађани Бањалуке имају боље услове за живот, и да ће се то односити подједнако и на услове живота сексуалних мањина. Верујем да су сарадници Драшка Станивуковића толерантинији и суптилнији од оних који окружују и следе Милорада Додика. Зато није потребно одржавати геј параду. Геј параде се више и не одржавају због људских права, јер се геј заједница изборила за своја права, у смислу да се поштују и не нападају припадници геј заједнице. Инциденти ће увек постојати, али је владајући дискурс и јавни морал такав да се припадници геј заједнице више не вређају јавно, а да не буде кажњен онај ко то ради. Нико ко је насилан према припадницима геј заједнице нема подршку државе и јавности; то је сад културни стандард у европској цивилизацији, чији су део и балканске државе.
Међутим, део геј заједнице има веома велике амбиције. Они желе да сви људи буду исти као и они и да живе истим начином живота као и они, тј. да не постоји било шта што није у складу са њиховом вољом, њиховим уверењима и системом вредности. Зато, када данас неко као што је Драшко Станивуковић, за кога знамо да није зли четник, каже да је против одржавања геј параде, то значи да је он против наметања идеологије трансхуманизма, а не против геј заједнице и нема намеру да крши њихова људска права. Али, само до границе која штити људска права свих осталих људи, тј. традиционалне већине, јер све преко те границе нису људска права; дакле, чим се газе људска права других људи. Све преко те границе може да се дефинише као либерал-фашизам. Тачније, као либералнолевичарски фашизам. Јер, либерали и левичари подједнако желе да еманципују све традиционалисте и конзервативце, тако да сви живимо у некој комуни, као „деца цвећа“, и да свако може да промени пол кад хоће, да настану киборзи, да могу да се клонирају кућни љубимци… Неко ће рећи да су и то људска права, и да свако има право то да ради, али где је граница, јер неко, а можда је то још увек већина, нема исте жеље и исто мишљење. И то је највећи проблем са геј парадом. То је антихуманистички пројекат. То је сад више од геј покрета и више не би требало да се говори о геј лобију и геј паради, и идеологији хомосексуализма, него о трансхуманистичком лобију или покрету и паради трансхуманизма, као средству за ширење идеологије трансхуманизма, која повезује сексуалност и капитализам (са својим телом и својим новцем могу да радим шта хоћу) и социјализам (етатизам) и сцијентизам (киборг). Геј параде су трансхуманистички пројекат антихуманиста који се намеће већини.
Дакле, либерал-фашисти или либералнолевичарски фашисти, верују у науку и прогрес, а не верују у човека. Проглашава се смрт човека и тежи се нечему што је више од човека. То је основа трансхуманизма и антихуманизма. Фуко се питао шта је „хуманизам након смрти човека“, или, „шта је антихуманистички (или пост-хумани) хуманизам“:
„Финална дела Мишела Фукоа о историји сексуалности још једном оживљавају исти револуционарни импулс који је анимирао ренесансни хуманизам… Овај антихуманизам у стопу следи пројекат секуларизације ренесансног хуманизма, његово откриће равни иманентности. Оба пројекта се заснивају на нападу на трансцендентност… То је хуманизам после смрти Човека: оно што Фуко назива le travail de soi sur soi, континуирани конституентни пројекат креације и рекреације себе и нашег света“[1].
Према Ничеу, философ је „и животиња и бог“, а Хард и Негри виде људе као – „мајмуне и cyborge“. Они који људски ум и дух своде само на тело и мозак, проглашавају „смрт човека“, верују да ће настати киборг, да ће се људима уграђивати вештачка интелигенција. Трансхуманисти верују у науку и прогрес, а не верују у човека, због мржње према Богу. У онај LGBT низ слова и ознака додаће, ако већ нису, и слово C за cyborg-е (или „H+“ за пост-хумани хуманизам, хуманизам после смрти човека).
Нил Харбисон је постао први званични киборг 2004. године (Извор: Геополитика.ру)
Едмунд Берк је живео у доба када се разумео смисао аскезе и поста, и зато је сматрао да се влада не успоставља на основу апсолутних „природних права“ (пошто људи имају право на све – они хоће сад све!).
„Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада“[2].
Трансхуманисти верују да имају право на све и они хоће сад све. Свако ко им стане на пут проглашава се фашистом.
Либерализам је правио простор и за оне за другачијим мишљењем, за мањине, за оне који нису имали право гласа, итд. После Мила, либерали и левичари су се и даље препирали око економских тема, али су се у културном смислу углавном слагали. Један од оних, који је стварао простор за појаву неолиберализма и трансхуманизма, био је, дакле, и Мил који се залагао у корист контроле рађања, да сваки човек може са својим животом и телом да ради шта хоће или да експериментише колико хоће, да се уместо речи „човек“ користи реч „особа“… Џ. С. Мил је, исто као и сви класици либерализма, био свестан мана демократија – да може да настане „терор већине“, да опасност прети и од капитализма и да је довољно да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину (масу) на своју страну и прогласи – на основу тога што „сви тако мисле“ – да је у поседу „вечних истина“ или potestas clavium.
Ипак, биле су јаче силе које су развијале технике за контролу јавног мњења. Јер, људи са двоструким моралом причају о демократији или људским правима, али, у пракси, намећу своју истину другим људима, са циљем да дођу у позицију да одређују шта је нормално и природно, шта постоји а шта не постоји, шта може да се учи у школи, појави у медијима, итд. То је пропаганда, борба за људске душе. Либерали и левичари то раде „у име љубави“.
Џон Стјуарт Мил (Фото: Викимедија)
Капитализам је, према марксистима, стварао вештачке потребе, али, марксисти никад нису одговорили шта су „аутентичне људске потребе“ „аутентичне егзистенције“, или, како да природне потребе не буду „основа људске слободе“. Или, ако „духовне потребе нису изнад чулних потреба“ (ако се не разуме смисао аскезе) – шта су те „нове потребе које грађански свет не може ни да слути“? Знамо из историје, такво социјалистичко „друштво релативне оскудице“ савладано је „отвореношћу за вештачке потребе“. „Дијалектика односа личних и друштвених потреба, које се међусобно заснивају, оправдавају и заједно развијају“ није могла „задовољити све људске (разумне) потребе, а не производити вештачке потребе“. У програмима декларисан је „свет аутентичних људских потреба“, или, циљ „о слободном развоју људске личности, о свестраности те личности“, али, у пракси друштвених односа ширила се „практична потврда или идеје о потрошачком друштву или идеје о историјској нужности и високој моралној вредности аскезе. То су оне у историји већ познате ситуације када идеологија промовише један систем вредности а реални друштвени односи стварају други“[3]. И комунизам је био етапа ка неолиберализму и трансхуманизму. Аскеза је незамислива људима који гаје култ тела и брину само о задовољавању личних потреба[4].
Религија трансхуманизма је морализам, а темељ сцијентизам, биологизам, психологизам – либерализам и либерални социјализам. Трансхуманиста је врста „човека-масе“, који „као да је то нешто најприродније“ тврди „да је добро све што у себи затиче“, па „не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран, има поверење у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави (јер изван себе не налази ништа што га задовољава)“, који брани своју „истину“ исто као и научник који „одбија да се други саслуша, решен да се не подврге вишем ауторитету“. „Човек-маса“ „верује да је савршен“ и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“ (Ортега)[5]. За разлику од (Ортегиног) „човека-масе“, трансхуманиста није толико задовољан телом, па жели да промени пол, или, да усаврши тело, уз помоћ науке и да буде нешто друго, више од човека. Да ли је заиста „мајмун и cyborg“ нешто више од човека?
Хосе Ортега и Гасет
Никад сви људи на свету неће бити муслимани, или будисти, или пагани, или хришћани. Исто тако, никад неће сви људи на свету постати трансхуманисти. Трансхуманисти морају да одустану од апсолутних права и циљева, као и сви остали, који не излазећи из сфере иманентног, настоје да своју истину и идеално апсолутизују или наметну на силу свима. Инстистирањем на геј парадама постиже се контра ефекат, јер се сад геј параде или параде трансхуманизма доживљавају као напад на традиционалну породицу. Ко је ту жртва, а ко фашиста или антилиберал? Шта су они који желе да уништи све што је божје у људима?
Аутор: Никола Варагић
Напомене
[1] Мајкл Хард, Антонио Негри: „Империја“, Игам, Београд, 2005.
[2] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.
[3] Првослав Ралић: „Нове људске потребе и револуција“, Градина и Јединство, Ниш/Приштина, 1978.
[4] Према мишљењу трансхуманиста, „усавршавање технологије доводи човечанство у стање, где се према обличју људске врсте могу вештачки створити савршенија бића. Ово се постиже побољшањем свих делова људског тела, њиховом заменом вештачким деловима, који се не разликују од оригиналних делова тела и унутрашњих органа… ‘H+’ носи поруку човечанству, које ће бити ослобођено од болести, несавршености, и на крају достићи физичку бесмртност… Ми смо морали да дођемо до тога – до ере киборга, хибрида, мутаната и химера“ – Алекандар Дугин, Дугинове смернице: „О трансхуманизму“, Стање ствари 24. 10. 2016.
[5] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.
Извор: https://stanjestvari.com/2020/12/01/nikola-varagic-ideologija-transhumanizma/
