Mišljenja

Transhumanisti veruju u nauku i progres, a ne veruju u čoveka, zbog mržnje prema Bogu

Nikola Varagić: Ideologija transhumanizma

Do sada su novog gradonačelnika Banjaluke Draška Stanivukovića napadali desničari koji su smatrali da nije patriota, da je previše tolerantan i moderan, itd. Tu je bilo i pristalica, ali i patriota koji nisu pristalice Dodika, ali ga smatraju za manje zlo, od Stanivukovića, jer misle da Stanivuković ne bi, kao Milorad Dodik, odlučno branio Republiku Srpsku. Stanivuković se borio za pravdu za Davida Dragičevića.

Međutim, sada Draška Stanivukovića najviše napadaju liberali, levičari, globalisti, evrofili, jugonostalgičari… iz regiona. Istog trenutka, kad je Draško Stanivuković izjavio da je Srbin i pravoslavac i da je protiv održavanja gej parade u Banjaluci, postao je četnik, sa svim onim stereotipima, predrasudama i antisrbizmima koji prate priču o ravnogorskom pokretu, ili o srpskom nacionalizmu generalno. Verujem da ti liberali, levičari i jugonostalgičari koji napadaju Stanivukovića ne misle da je on toliko zlo; naprotiv, verujem da većina njih misli da Stanivuković nikad ne bi koristio nasilje protiv bilo koga, da lično ništa nema protiv homoseksualaca, i da je svakako bolji od Dodika, a da nikako ne može da se poredi sa ratnim profiterima i ratnim zločincima. Ali ga ipak vređaju i satanizuju, pitanje je trenutka kad će ga etiketirati kao fašistu.

Ubeđen sam da će Draško Stanivuković poštovati prava manjina i da će učiniti sve što može da građani Banjaluke imaju bolje uslove za život, i da će se to odnositi podjednako i na uslove života seksualnih manjina. Verujem da su saradnici Draška Stanivukovića tolerantiniji i suptilniji od onih koji okružuju i slede Milorada Dodika. Zato nije potrebno održavati gej paradu. Gej parade se više i ne održavaju zbog ljudskih prava, jer se gej zajednica izborila za svoja prava, u smislu da se poštuju i ne napadaju pripadnici gej zajednice. Incidenti će uvek postojati, ali je vladajući diskurs i javni moral takav da se pripadnici gej zajednice više ne vređaju javno, a da ne bude kažnjen onaj ko to radi. Niko ko je nasilan prema pripadnicima gej zajednice nema podršku države i javnosti; to je sad kulturni standard u evropskoj civilizaciji, čiji su deo i balkanske države.

Međutim, deo gej zajednice ima veoma velike ambicije. Oni žele da svi ljudi budu isti kao i oni i da žive istim načinom života kao i oni, tj. da ne postoji bilo šta što nije u skladu sa njihovom voljom, njihovim uverenjima i sistemom vrednosti. Zato, kada danas neko kao što je Draško Stanivuković, za koga znamo da nije zli četnik, kaže da je protiv održavanja gej parade, to znači da je on protiv nametanja ideologije transhumanizma, a ne protiv gej zajednice i nema nameru da krši njihova ljudska prava. Ali, samo do granice koja štiti ljudska prava svih ostalih ljudi, tj. tradicionalne većine, jer sve preko te granice nisu ljudska prava; dakle, čim se gaze ljudska prava drugih ljudi. Sve preko te granice može da se definiše kao liberal-fašizam. Tačnije, kao liberalnolevičarski fašizam. Jer, liberali i levičari podjednako žele da emancipuju sve tradicionaliste i konzervativce, tako da svi živimo u nekoj komuni, kao „deca cveća“, i da svako može da promeni pol kad hoće, da nastanu kiborzi, da mogu da se kloniraju kućni ljubimci… Neko će reći da su i to ljudska prava, i da svako ima pravo to da radi, ali gde je granica, jer neko, a možda je to još uvek većina, nema iste želje i isto mišljenje. I to je najveći problem sa gej paradom. To je antihumanistički projekat. To je sad više od gej pokreta i više ne bi trebalo da se govori o gej lobiju i gej paradi, i ideologiji homoseksualizma, nego o transhumanističkom lobiju ili pokretu i paradi transhumanizma, kao sredstvu za širenje ideologije transhumanizma, koja povezuje seksualnost i kapitalizam (sa svojim telom i svojim novcem mogu da radim šta hoću) i socijalizam (etatizam) i scijentizam (kiborg). Gej parade su transhumanistički projekat antihumanista koji se nameće većini.

Parada homoseksualaca u Parizu (Foto: Juriko Nakao/Geti)

Dakle, liberal-fašisti ili liberalnolevičarski fašisti, veruju u nauku i progres, a ne veruju u čoveka. Proglašava se smrt čoveka i teži se nečemu što je više od čoveka. To je osnova transhumanizma i antihumanizma. Fuko se pitao šta je „humanizam nakon smrti čoveka“, ili, „šta je antihumanistički (ili post-humani) humanizam“:

„Finalna dela Mišela Fukoa o istoriji seksualnosti još jednom oživljavaju isti revolucionarni impuls koji je animirao renesansni humanizam… Ovaj antihumanizam u stopu sledi projekat sekularizacije renesansnog humanizma, njegovo otkriće ravni imanentnosti. Oba projekta se zasnivaju na napadu na transcendentnost… To je humanizam posle smrti Čoveka: ono što Fuko naziva le travail de soi sur soi, kontinuirani konstituentni projekat kreacije i rekreacije sebe i našeg sveta“[1].

Prema Ničeu, filosof je „i životinja i bog“, a Hard i Negri vide ljude kao – „majmune i cyborge“. Oni koji ljudski um i duh svode samo na telo i mozak, proglašavaju „smrt čoveka“, veruju da će nastati kiborg, da će se ljudima ugrađivati veštačka inteligencija. Transhumanisti veruju u nauku i progres, a ne veruju u čoveka, zbog mržnje prema Bogu. U onaj LGBT niz slova i oznaka dodaće, ako već nisu, i slovo C za cyborg-e (ili „H+“ za post-humani humanizam, humanizam posle smrti čoveka).

Nil Harbison je postao prvi zvanični kiborg 2004. godine (Izvor: Geopolitika.ru)

Edmund Berk je živeo u doba kada se razumeo smisao askeze i posta, i zato je smatrao da se vlada ne uspostavlja na osnovu apsolutnih „prirodnih prava“ (pošto ljudi imaju pravo na sve – oni hoće sad sve!).

„Građansko društvo treba da utvrdi odgovarajuće ograničenje njihovih strasti. Društvo zahteva ne samo potčinjenost strasti pojedinca, već često i da se ljudskoj masi, u celini isto kao i među individualcima, sklonosti ljudi osujećuju, njihova volja kontroliše a njihove strasti potčinjavaju. To se može postići samo snagom koja proističe iz njih samih, a ne vršenjem funkcije društva u zavisnosti od te volje i tih strasti koje bi po dužnosti trebalo da obuzda i savlada“[2].

Transhumanisti veruju da imaju pravo na sve i oni hoće sad sve. Svako ko im stane na put proglašava se fašistom.

Liberalizam je pravio prostor i za one za drugačijim mišljenjem, za manjine, za one koji nisu imali pravo glasa, itd. Posle Mila, liberali i levičari su se i dalje prepirali oko ekonomskih tema, ali su se u kulturnom smislu uglavnom slagali. Jedan od onih, koji je stvarao prostor za pojavu neoliberalizma i transhumanizma, bio je, dakle, i Mil koji se zalagao u korist kontrole rađanja, da svaki čovek može sa svojim životom i telom da radi šta hoće ili da eksperimentiše koliko hoće, da se umesto reči „čovek“ koristi reč „osoba“… DŽ. S. Mil je, isto kao i svi klasici liberalizma, bio svestan mana demokratija – da može da nastane „teror većine“, da opasnost preti i od kapitalizma i da je dovoljno da neko ima uticaj na javno mnjenje, pridobije većinu (masu) na svoju stranu i proglasi – na osnovu toga što „svi tako misle“ – da je u posedu „večnih istina“ ili potestas clavium.

Ipak, bile su jače sile koje su razvijale tehnike za kontrolu javnog mnjenja. Jer, ljudi sa dvostrukim moralom pričaju o demokratiji ili ljudskim pravima, ali, u praksi, nameću svoju istinu drugim ljudima, sa ciljem da dođu u poziciju da određuju šta je normalno i prirodno, šta postoji a šta ne postoji, šta može da se uči u školi, pojavi u medijima, itd. To je propaganda, borba za ljudske duše. Liberali i levičari to rade „u ime ljubavi“.

Džon Stjuart Mil (Foto: Vikimedija)

Kapitalizam je, prema marksistima, stvarao veštačke potrebe, ali, marksisti nikad nisu odgovorili šta su „autentične ljudske potrebe“ „autentične egzistencije“, ili, kako da prirodne potrebe ne budu „osnova ljudske slobode“. Ili, ako „duhovne potrebe nisu iznad čulnih potreba“ (ako se ne razume smisao askeze) – šta su te „nove potrebe koje građanski svet ne može ni da sluti“? Znamo iz istorije, takvo socijalističko „društvo relativne oskudice“ savladano je „otvorenošću za veštačke potrebe“. „Dijalektika odnosa ličnih i društvenih potreba, koje se međusobno zasnivaju, opravdavaju i zajedno razvijaju“ nije mogla „zadovoljiti sve ljudske (razumne) potrebe, a ne proizvoditi veštačke potrebe“. U programima deklarisan je „svet autentičnih ljudskih potreba“, ili, cilj „o slobodnom razvoju ljudske ličnosti, o svestranosti te ličnosti“, ali, u praksi društvenih odnosa širila se „praktična potvrda ili ideje o potrošačkom društvu ili ideje o istorijskoj nužnosti i visokoj moralnoj vrednosti askeze. To su one u istoriji već poznate situacije kada ideologija promoviše jedan sistem vrednosti a realni društveni odnosi stvaraju drugi“[3]. I komunizam je bio etapa ka neoliberalizmu i transhumanizmu. Askeza je nezamisliva ljudima koji gaje kult tela i brinu samo o zadovoljavanju ličnih potreba[4].

Religija transhumanizma je moralizam, a temelj scijentizam, biologizam, psihologizam – liberalizam i liberalni socijalizam. Transhumanista je vrsta „čoveka-mase“, koji „kao da je to nešto najprirodnije“ tvrdi „da je dobro sve što u sebi zatiče“, pa „ne zahteva od sebe ništa, već je sobom zadovoljan i štaviše – očaran, ima poverenje u ono što bez prethodno uloženog truda zatiče da mu se vrzma po glavi (jer izvan sebe ne nalazi ništa što ga zadovoljava)“, koji brani svoju „istinu“ isto kao i naučnik koji „odbija da se drugi sasluša, rešen da se ne podvrge višem autoritetu“. „Čovek-masa“ „veruje da je savršen“ i iznosi „sopstveno mišljenje o predmetu bez ikakvog prethodnog napora da to mišljenje oblikuje“ (Ortega)[5]. Za razliku od (Orteginog) „čoveka-mase“, transhumanista nije toliko zadovoljan telom, pa želi da promeni pol, ili, da usavrši telo, uz pomoć nauke i da bude nešto drugo, više od čoveka. Da li je zaista „majmun i cyborg“ nešto više od čoveka?

Hose Ortega i Gaset

Nikad svi ljudi na svetu neće biti muslimani, ili budisti, ili pagani, ili hrišćani. Isto tako, nikad neće svi ljudi na svetu postati transhumanisti. Transhumanisti moraju da odustanu od apsolutnih prava i ciljeva, kao i svi ostali, koji ne izlazeći iz sfere imanentnog, nastoje da svoju istinu i idealno apsolutizuju ili nametnu na silu svima. Instistiranjem na gej paradama postiže se kontra efekat, jer se sad gej parade ili parade transhumanizma doživljavaju kao napad na tradicionalnu porodicu. Ko je tu žrtva, a ko fašista ili antiliberal? Šta su oni koji žele da uništi sve što je božje u ljudima?

Autor: Nikola Varagić

Napomene

[1] Majkl Hard, Antonio Negri: „Imperija“, Igam, Beograd, 2005.

[2] „Teoretičari liberalizma“ (Lakićević, Stojanović, Vujačić), Službeni glasnik, Beograd, 2007.

[3] Prvoslav Ralić: „Nove ljudske potrebe i revolucija“, Gradina i Jedinstvo, Niš/Priština, 1978.

[4] Prema mišljenju transhumanista, „usavršavanje tehnologije dovodi čovečanstvo u stanje, gde se prema obličju ljudske vrste mogu veštački stvoriti savršenija bića. Ovo se postiže poboljšanjem svih delova ljudskog tela, njihovom zamenom veštačkim delovima, koji se ne razlikuju od originalnih delova tela i unutrašnjih organa… ‘H+’ nosi poruku čovečanstvu, koje će biti oslobođeno od bolesti, nesavršenosti, i na kraju dostići fizičku besmrtnost… Mi smo morali da dođemo do toga – do ere kiborga, hibrida, mutanata i himera“ – Alekandar Dugin, Duginove smernice: „O transhumanizmu“, Stanje stvari 24. 10. 2016.

[5] Hose Ortega i Gaset: „Pobuna masa“, Gradac/Alef, 2013.

Izvor: https://stanjestvari.com/2020/12/01/nikola-varagic-ideologija-transhumanizma/

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!