Мишљења

Трагичан закон за српску ћирилицу

О ТРАГИЧНОМ ЗАКОНУ ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ

  • У свету још никада до сада није сачињен и виђен никакав сличан закон нашем закону, али пошто је на велику штету Срба и њиховог писма, никога у свету не занима такав закон, аа не занима, очигледно превише ни српску интелектуалну јавност

Недорастао сам да (пр)оцењујем све што се догађа, спонтано или по мери власти и струке у нашој Србији,  мени свакако нспорно најлепшој и најзанимљивој дражви Србији на целом свету.  Недорастао сам из много и објективних  разлога да све мериторно (пр)оцењујем. Али, као стручњак  за српски језик и српско писмо једно сасвим сигурно стопостотно знам.

То је ово: оно што је, као закон о употреби српског језика и ћирилице, усвојено у Скупштини Србије (чак једногласно од посланика) тачно 15. септембра 2021 (а исто или врло слично и у Скупштини Републике Српске) – то је једна законска спрдачина (нема друге одговарајуће речи) коју свет до тог датума није нигде забележио. Рећи ћу само три разлога зашто је то невиђена у свету (и у Србији, наравно) спрдачина над којом нормалан човек не може знати да ли да плаче, да ли да се грохотом смеје или да се, из људског поштовања, самоспали: Прво, закон о коме је реч преузео је улогу Устава (тј. поставио се изнад Устава, јер више законских одредаба нема никакве везе с уставном (народном, већинском) обавезом из потпуно и експлицитно јасног става првог Члана 10. Устава Србије, па ваљда и зато у споменутом закону се и не спомиње та уставна обавеза, а морала би се споменути). Друго, у реченом закону грађани, потпуно јасно, немају иста ни права ни обавезе. Трееће (то нико није срео у свету до сада), препуштен је појединцима (у ствари групи људи) избор писма по уставној обавези, друга група људи не мора да српски језик (само српски језик) пише писмом које је Уставом предвиђено јасно, експлицитно, него својевољно може да бира неко друго писмо, а спомиње се само то друго писмо да је „латиничко“, а трећа група грађана једина може бити новчано награђена (смањењем пореза) под условом да није у обавези да користи у српском језику јасно Уставом одређено – ћириличко писмо, а ипак се одлучи да га користи по свом ћефу, тј. материјалном интересу ћириличко писмо – има могућност да само та група грађана буде материјално бенефицирана; само,  дакле, у том закону на целом свету избор писма зависи од тога, на пример, да ли је,  рецимо, фирма у приватном или државном и(ли) „јавном“ власништву, као да „државно“ или неко друго власништво није јавно, него је, ваљда, тајно власништво (истина има “тајно власништво” кад неко нешто украде, па украдено још није регистровао на своје име).

Према томе, кад је реч о овом и оваквом закону од 15. септембра 2021. године само Срби су добили једну законску спрдачину која нема никакве вез ни с Уставом ни са здравим људским  мозгом.

Зашто је то тако само у Србији и само у вези са српским  језиком и, специјално, са српским ћириличким писмом, мој мозак је “мали” да се упусти у објашњења, мада смо то чинили, јер се то није могло избећи у књизи “Српски ћирилицоцид” (Ћирилица, Нови Сад, 2022), па кога то занима да сазна, има прилику да у тој књизи чита на 520 страна.

Аутор: Драгољуб Збиљић – језикословац, писац 17 књига о српском језику и ћирилици, оснивач првог Удрружења заа заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!