Тотални рат против Срба потпомогнут антисрпском филолошком елитом

Јернеј Копитар и Вук Караџић јединство усмерено против Срба

Срби и Вукова реформа

Зло је  мучно данашње поднети зло нас бивше пече у памети. Саво Мркаљ

Тотални рат против Срба потпомогут антисрпском филолошком елитом

    1. Гдје сви лажу нико не лаже. У таквом свијету живимо, у коме се проводи системско одвајање од свих предачких учења и религиозних вјеровања, нарочито код православних словенских народа против којих је Запад повео тотални рат узевши православље за мету. По њиховим  пројекцијама тај  рат цивилизација окончаће се Антихристовом мисијом,  у којој ће онај који имитира правог Месију, Господа Бога нашега, Исуса Христа и његов Други долазак, бити устоличен у Јерусалиму као овоземаљски владар свијета.

    У томе рату нарочити пострадаше Срби. Одавно одвикнути да размишљају својом главом, дошли су до  стадија да `не знају  ни ко су, ни одакле су, ни куда ће док им неко из Европе то не каже` (Св. владика Николај)! Тај “неко”  одавно нам је узурпирао право на своје духовне светње, које смо  размијенили са западном „браћом“ по језику за звектаве ријечи пуне хињене доброхотности којим одише Бечки књижевни договор, схвативши  убрзо како смо грдно покрадени.  Бечке лажи попут оне о “научној и методолошкој новини о три конфесионалне заједнице у оквиру истог, српског народа” те о тзв. “српској” латиници, на које смо свјесно пристали, тјерале су нас, према ријечима неумрлог Милоша С. Милојевића, те „звијезде некретнице“ на српском филолошком и историографском  небу,  да `своје сопствено држимо за туђе, а ово друго за своје  сопствено и једино`.  Онога Милојевића, утемељивача српске аутохтоничке школе,   за кога се причало да је због њега био убијен књаз Михајло, само зато што је је хтио да га постави[1] за министра просвете, а што Бечу никако није одговарало; великог родољуба  чије су  предсмртне ријечи биле: „Браните … Србство!“

Милош Милојевић

    2. Када је вјера наша у питању  лакомислено смо у првом  сусрету са западном науком која `јуриша на небо` (Св, Јустин Ћелијски) изнијели најскупоцјеније што смо имали,  светосавље наше, и трампили га са католицима за братство  у језику, а да заузврат нисмо добили НИШТА, чак ни право да  језик који им дарујемо да се њиме служе назовемо српским!  Потом смо скинули са зида икону Светог Саве, и на њено мјесто ставили  аустрославистичког просвјетитеља унијату са турским фесом на глави.     Нашим најљућим непријатељима, правим папским конвискадорима огрезлим у “римско-католичкој латинштини” (М. Будимир)  изнијели смо на договарачки сто злато у замјену за којекакве звектаве дрангулије, све како бисмо  као просвијећен народ ушли у ту учену Европу, по цијену одрицања од староставне ћирилице, о чему свједочи латинични аутограф на бечком документу. Ако би покоји филолог из српскога рода изложеног испирању мозга  случајно прогледао и као у бајци Царево ново рухо, умјесто, достојанственог цара угледао наказну голотињу,био је прибијан на стуб срама и изопштаван из академске заједнице, попут великог Милана Будимира.

На срећу, убрзано се приближава вријеме у којем ће се окончати  тотални рат против Срба потпомогут антисрпском филолошком елитом, а српски народ више неће бити третиран од господара хаоса  као гојамистичка скупина. То  вријеме већ најавјују поједици спремни да поруше западне култове у српској  култури и филологији који су битно измијенили српско етничко биће, наметањем за критеријума националне самоидентификације језика, а не вјере. У том погледу намеће се питање о идеолошком исходишту тзв. Вукове србистике која никада није била аутохтона национална дисциплина.

    Јесу ли нам то србофобни Аустроурари утемељили националну филологију наметањем  пропагандног мита о Вуку као горостасу, како  бисмо преко ноћи заборавили на словенске аутохтоничаре који су доказивали да су Срби  утемељивачи подунавске цивилизације? 

    Креатор историјског мита о Вуку бијаше јозефиниста Јернеј Копитар,   који је обећавао оно за шта је унапријед знао да неће извршити – утемељити  српску филологију на ползу српском народу.  Вукова реформа, вријеме је показало, постављена је  била као темељ  за провођење двовјековне контроле ума над Србима, жртвама стратегија брисања сјећања путем образовања.  Десила се у преломном историјском моменту када  Срби тек што су изашли из турског ропства, упадају у још горе, духовно ропство србомрских Хабзбурговаца који су осмислили програм како да  Срби сами од себе падну у ропство западне цркве.

   Од тада, ум  светосаваца толико је био митологизован овом нарученом теоријом која је требало да доведе до трајног губитка суверенитета над српским језиком и писмом, књижевноћу, културом и традицијом, да  нисмо уочавали како нас је латински ум  бесповратно усмјерио на погрешан пут,  уз кидање свих интегративних веза са Истоком и руском једновјерном браћом. Уз све то, створена је од покатоличених Срба  вјештачка хрватска нација,  васпитавана  да мрзи све оне који нису католици[2], у првом реду “браћу по језику” – Србе православце.   

   1. Откад се Србија на Берлинском конгресу уцјеном зарад  краљевине која јој је призната одрекла свега што чини њено национално биће, и то без могућности погађања, добили смо да умјесто братства у језику међу јужнословенским народима имамо шарену лажу иза које је стајао тзв. “католички филолошки програм! Имају ли Срби након свега, у времену које долази  представе о томе какав би био православни филолошки програм или, просто казано, српски филолошки програм?

    Да би се о њему  ишта знало мора се у, најмању руку, бити укријепљен у православној вјери, јер Срби и Словени, по казивању Св. владике Николаја, немају никаквог смисла живота нити какву мисију на свету без православља.     Колико су данашњи србисти оправослављени?  По ономе како су бјежали од православне самосвијести у вуковско натконфесионално српство,  понашали су се  као прави секташи који умјесто светосавског национализма подмећу као кукавичјег јајета вуковски језички национализам са његовим препознатљивим папистичко-протестантском флоскулом о Србима сва три вјерозакона. При томе су  умјесто Светог Саве путем којег је Србима објављено учење живога Бога Исуса Христа, подметали позападаченог Вука, декларисаног вјерског гркокатолика као идола; чија је водећа улога у прекрштавању српског у хрватски језик до данас  остала најстроже чувана тајна, а његов допринос прекидању православног континуитета српске културе најпрећуткиванији податак у нашој новијој културној историји.

Истина је међутим само једна: Вук је био врх завјере против српске православне културе иза које је стајала католичка црква и њена заштитница у Европи, Хабсбуршка монархија. Његово поновно оживљавање у данашњициодстране помагача империје,  нато-филолога, у околностима када је пета колона свуда, а под плаштом наводне бриге за српски језик и писмо, указује да се  још једном настоји  успоставити глобални систем контроле над српском културом од стране анлоамеричке неолибералне  елите која Србима  и даље намјењује  ланце духовног ропства.

Предраг Пипер – родоначелник српског филолошког програма

     1.“Да бисмо истину успјешно одбранили морамо прво побиједити”, упозорава нас геополитичарАлександар Дугин. Утолико би првенствени задатак српског филолошког програма који је у посљедња два вијека био вишеструко издат, био у томе да Срби коначно престану да буду  жртве сопствених заблуда те да се у пуном смислу те ријечи врати етничко име српском језику. У околностима у којима се постепено  мијења укупно  глобално стање које више не води ка униполарности, узроковано  духовним васкрсом братске Русије. 

     У свему томе добра  вијест је што наука схвата да је дошло вријеме да се реагује, лоша вијест је што мало ко хоће да направи први корак. На радост српству, онај који је смјело искорачио у простор духовне слободе, ослобођен   ропства аустрославизму, управо је наш многопоштовани академик Пипер, зоровијесник српског филололошког програма који почива на српском становишту. Његов приоритет је очување националног писма,  не само  тзв. Вукове ћирилице,  него и познавање црквенословенске ћирилице, као чувара нашег националног идентитета у којој је забиљежено сјећање предака.  Професор Пипер је једини од српских филолога који је   имао интелектуалне снаге и моралне одговорности да српскоме народу каже спасоносну ријеч о наводном „усовершавању језика српског народног“ путем Вукове реформе  чија тајна доктрина гласи:

   “Језичка политика аустријског двора у односу према српском језику у границама Хабсбуршке монархије била је оличена у Декрету из 1779. године према којој се Срби у Аустроугарској смеју школовати само на свом народном језику, “илирском”, (а не на рускословенском и славеносрпском), и само на латиничком писму. Та одлука није проведена због великих српских противљења, али је и данас, безмало два и по века после њеног доношења, тадашња аустроугарска језичка политика скоро у потпуности остварена. Срби су тада против те наредбе листом негодовали. Данас многи српски лингвисти и људи од пера гласно или полугласно, с мањим оградама, без ограда или прећутно такво стање подржавају, а тиме прихватају и резултате далекосежно вођене хабсбуршке језичке политике у односу на Србе и њихов језички и културни идентитет.“[3]  Овако гласи критички став  академика Пипера, изнесен у његовој знаменитој књизи студија и чланака  Лингвистичка славистика.     Истовјетне ставове поновиће наш данашњи слављеник и на научном скупу о

Вуку Караџићу,  у вријеме  обиљежавања стопедест година од смрти Вука Караџића (1787-1864-2014), организованом од стране Српске академије наука и умјетности. У поздравној ријечи као секретар Одељења језика и књижевности, скренуће пажњу на `очување и развијање здравог српског идентитета у коме посебно место има однос према српском језику` (П. Пипер)[4]:

    “Циљ језичке политике аустроугарског двора  у односу на Србе – и у XVIII вијеку, а и касније  – био је, пре свега да Србе колико је могуће више, удаљи од Православне цркве, од једнородне Русије, од  културне традиције и на њој заснованог идентитета, тиме што ће се они примрати или приволети, да пишу само на простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском [5]смислу, ни славеносрпском) и латиницом (што је учињено указом из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850. био написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и какве су њене посљедице, свако може лако да просуди. Њено остваривање имало је ширу политичку подршку и у време идеологије аустрославизма, затим – југословенства, па “братства-јединства”, а и касније.”  (Вук Стефановић Караџић, 2015, XIII)

     Професор Пипер припада најређим представницима српске филолошке елите спремне да спере са себе националну срамоту, и која се не плаши да изнесе  забрањену истину о јавним и тајним циљевима Вукове реформе од којесрпски језик није суверен, зато што  му је на срцу добробит србистике, али  и русистике  у оквирима славистике, свјестан духовног рата који се води против словенског православља, у  околностима  у којим су Срби доспјели до застрашујуће ниског нивоа језичке и етничке самосвијести која  посвједочује општу дезинтеграцију нашег друштва иза које, према професоровим ријечима,  “вире нечији рогови и реп“.

   – Чији  су то рогови и реп?

   – Несумњиво, „Великог луткара“ хабсбургизма, словенског латинзатора Јернеја Копитара, који је осмислио и спровео језичку дезинтеграцију Срба уз помоћ свога  лутка са дрвеном ногом и турским фесом на глави. Путем реформе Вуку приписане омогућио је да се `најважнија културна тековина српског народа  отуђује, присваја или обезврјеђује, занемарује или пропада, језик се потискује, а ћирилско писмо постепено губи“, што је све истакнуто у Меморандуму САНУ.[6]

     Пиперовски казано,  Вукова реформа оживјела је `злодуха националног самопорицања као добровљне промјене властитог идентитета`, који има своју  страшнупаралелну историја, своје датуме, своје злочинце и своје јунаке, или  прије, антијунаке. Стога је први корак ка озбиљењу српског филолошког програма, у околностима `готово потпуног одсуства званичне језичке политике` те `растуће идеологизованости језика и све већег захтјева за политичком коректношћу` (П. Пипер) у томе  да коначно спознамо  “тајну безакоња” која се у српскј култури и традицији проводила под именом Вукове реформе. Њу је   прије четири године, 2012. Србима обзнанио раскајани Предраг Драгић Кијук, иначе вукобранитељ,  у својој постхумној књизи „Хришћанство без Христа“.     Ради се о  документу од непроцјењиве важности у коме су пренесене ријечи јересоучитеља Копитара, написане двадест и три године прије Бечког књижевног договора, 1827. године, из којих је видљиво да је Вук био само кукавичије јаје  Беча у програму распарчавања, католизовања  и хрватизовања  свега што је српско.  У документу се истиче:

„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве  жели сачувати и језичку разлику  између римокатоличких и православних  Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати  реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“[7]

     3. Ко год  од српског рода чује ове реченице може само да се помене  библијске истине даништа није скривено да се неће открити, нити тајно што се неће дознати. Уистину, ђаволски је устрајавати у погрешциод које је једини `спас у покајању и стварном повратку вери прадедовској`.

     Као син цркве професор Пипер је доказао  да тежи „царству духовне слободе“ (стр.188) те да језичком национализму претпоставља православни национализам „највеће личности у укупној српској историји“ (П. Пипер), коме Срби и данас пјевају: Свети Саво плачеш са висине, Србин тебе мијења за Латине!                  

     Катастрофално стање у српској култури у којој  `наша интелигенција болује од невјерја, а народ од сујевјерја, према казивањуСветог Игњатија Брјанчанинова, стога захтијева „неопходност  да се вредновању појединих аспеката  дела Вука Караџића приступа изван задатих идеолошких матрица. Уосталом, један од главних циљева историографије као науке јесте да се процеси и догађаји  из научне прошлости поново и објективно размотре  у светлу нових теоријских и емпиријских сазнања“. На ово је указивао вјечно будни академик Пипер, у својој славној  поздравној ријечи за међународни научни скуп организован поводом стопедестогодишњице од Вукове смрти у САНУ-у 2014. године.

     Некако у исто вријеме лично сам се обратила  српској јавности  путем апела предлажући  органитовање БЕОГРАДСКОГ КЊИЖЕВНОГ ДОГОВОРА, а  за спас српског језика и писма као и српске књижевности од даљег хрваћења, босанчења и црногорчења,   по старим напутцима србомрског хабсбургизма.

    Приједлог текста  договора гласио је:

   „Београдски књижевни договор  пандан је Бечком и Новосадском   књижевном договору којим је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да има и један језик да има и једно писмо да има.  Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још  раздијељена по азбуци и правопису, одлучни смо да све учинимо како би се Срби коначно у књижевности сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи путем језика српског, једног писма, српске ћирилице[8] и јединственог правописа.“

Једини који је препознао овај глас вапијућег у пустињи био је управо родоначелник српског филолошког програма, академик Предраг Пипер, који је имао очи да види и уши да чује гдје је лаж, а гдје је истина; спреман да  без узмицања докаже нашу истину колико год се суд налазио  у рукама супротне стране.

***

1] Колика је био сметња Аустријанцима овај несвакидашњи ум посвједочује ултиматум који је упућен послије Берлинског конгреса Србији да ће јој објавити рат не забрани ли учење српске аутохтоничке историјске школе на својој територији.

2]Италијански историчар Ривели Алојзија Степинца назива „надбискупом геноцида“, који је лично насилно покрштавао жртве, о чему говоре многи свједоци који су били покрштени.

3]П. Пипер, Лингвистичка славистика, 102.

4]П. Пипер, Живот језика, 60.

5]Вук Стефановић Караџић, САНУ, Беград, 2015, VIII.

6]Вук Стефановић Караџић, САНУ, Беград, 2015, VIII.

7] П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379. Упркос овоме недвосмислемом цитату, академик Мирослав Пантић изјављује да је Јернеј Копитар „Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге“. „Били бисмо незахвални кад бисмо велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили, а да не истакнемо његове заслуге“,  резулутан је у своме отпадништву од истине овај Копитарев бранилац из редова САНУ!

8]Како другачије ојачати дух интегралног српства које заговарају  нови србисти  које тако неодољиво подсјећа на југословенство већ заговарањем двоазбучја које директно води у докидање ћирилице, оне исте коју је 19129. `размишљао и предлагао`  да укине и краљ Александар како би тако појачао дух југословенства. Толико о овом трагичном српском краљу из масонске династије Карађорђевић.

Аутор: проф. др Мирјана Стојисављевић

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!