Топлички устанак:”Трећи српски устанак” у ком је живот изгубило 20 хиљада људи и запаљено 55 српских села
Бугарске окупационе снаге, добро упамћене у свести српског народа, а поготово у крајевима Топлице и Јабланице, тог фебруара 1917. године прешле су ту црвену линију после које становништву на територији окупиране земље, није преостало ништа друго него да се, као њихови преци сто и кусур година раније, подигну на оружје и директно сукобе са завојевачем.
Терор Бугарских снага је био толико изражен, да се више није дало чекати…
Непосредан повод устанка, у народу често називан и Трећим српским устанком, и кап која је прелила чашу, била је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке. Најављена је регрутација Срба од 18 до 45 година за бугарску војску, почетком фебруара 1917. године. Тада су започела масовна бежања Срба у шуме и планине. Pročitajte i Матија Бећковић о „безгробној војсци“: Издати од савезника и растргнути у комунистичком терору својим животима платили љубав према отаџбини
Топлички устанак је почео 26. фебруара у куршумлијском селу Мачковац. Буна се са Топлице проширила на Јабланички округ, Пусту реку, Ибарску долину и до Рудника и Озрена на истоку. Већ 3. марта је ослобођено Прокупље. Највеће борбе су вођене у долини јужне Мораве, на Копаонику и на северу Косова.
Општим народним устанком створена је такозвана “Топличка слободна република”, која је трајала месец дана. Обухватала је територију Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника.
Резервни потпоручник српске војске Коста Војиновић је после повлачења преко Албаније, као рањеник, остао у Косовској Митровици, где се притајио као војниг лиферант на услузи аустроугарским трупама. Обилазио је копаонички и топлички крај и полако плео мрежу за коначан обрачун са окупатором.
Крајем јула 1916. године је у Лепосавићу формирао чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда, који је остао упамћен као најелитнији одред у Топличком устанку. Српска Врховна команда у Солуну је донела одлуку да се на окупирану територију убаци један официр. Избор је пао на Косту Миловановића Пећанца. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења Врховне команде, добио задатак да на подручју Топлице пронађе војно способне мушкарце и организује их у чете, тако да једна за другу не знају, и сачека са акцијом док српска војска не пробије фронт и приближи се Скопљу.
Коста Пећанац и Коста Војиновић су се упознали у селу Горње Спанце 8. новембра 1916. године.
Бугари су спроводили терор над становништвом и породицама бораца, истовремено нудећи повољне услове онима који се предају и награде онима који сарађују. Неки од четника прешли су на бугарску страну и предводили противчете у гоњењу Војиновића, који је у окршају рањен. Не само што су одали везе, јатаке и путеве, него су кренули на челу бугарских потерних одељења. И након Војиновићеве погибије, устанак је настављен 1918.
Међутим, ни упркос првим успесима, устанак се није дуго одржао.
Развучени на дугачком фронту, устанички одреди нису могли да пруже јачи отпор, а до одлучне битке није ни дошло због наредбе Косте Пећанца о повлачењу. Упоредо са пропадањем фронта на Морави и пред Прокупљем, распали су се, уз мањи или већи отпор, и остали устанички фронтови. Окупатори су без борбе већ 14. марта ушле у Прокупље.
Око 20.000 људи је у борбама и репресалијама изгубило живот у неизбежној борби, до које је дошло практично непуне две године након пробоја Солунског фронта и краја Првог светског рата. Запаљено је 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета. До темеља је уништено 55 села.
Извор: Опанак, Недељник
