Титов србоцид, то јест геноцид над Србима за време и после Другог светског рата
Према сведочењу првоборца, војног историчара и хрватског академика Душана Биланџића (1924–2015), на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда, октобра 1944, Је Бе Тито (1892–1980) је рекао: „МИ СЕ У СРБИЈИ МОРАМО ПОНАШАТИ КАО У ЗЕМЉИ КОЈУ СМО ОКУПИРАЛИ!“
„Постријељати ћемо све кулаке, домаћине и индустријалце“
Је Бе Тито (1892–1980), доживотни председник `друге` (СФР) Југославије и маршал из Кумровца, био је агент (тј. шпијун) елитне британске службе МI6. У Службу је уведен 1934. године, осам година после Павелића. За разлику од Павелића, који своју необуздану мржњу према Србима и Православљу није крио, Маршал из Кумровца је своју ништа мању србомржњу цео живот мање–више вешто скривао.
Свој акциони план да сатре Српски народ маршал из Кумровца није крио: он је своје геноцидне намере обзнанио у једном писму упућеном Главном штабу НОВ (Народно–ослободилачка војска) и ПО (Партизански одреди) Србије 05. фебруара 1944. године.
Писмо садржи својеврсна упутства за другове из ПО (Партизанских одреда) Србије:
„Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце.
Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију.
Наријеђујем особито строго понашање према српском народу, који је, у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити.
Посебно скрећем пажњу друговима из ПО Србије да дјелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција. Дапаче, другови из ПО Србије морају показати већу строгост од других.
Према припадницима ЈВуО и четничким јединицама не показивати никакву милост.
Смрт фашизму – слобода народу!
Врховни командант, маршал Југославије (у потпису) Тито“
Овај акциони план је, дакле, послат у фебруару 1944, седам месеци пре него што ће „Врховни комадант“ у јесен 1944. са својим усташко–домобранским чопорима пресвученим у нове партизанске униформе улетети у Србију да је „ослобађа“ од немачких нациста.
Окупирана земља Србија
Према сведочењу првоборца, војног историчара и хрватског академика Душана Биланџића (1924–2015) на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда, октобра 1944, Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали”.
Србоцид, то јест геноцид над Србима за време и после Другог светског рата који је спроводио Највећи син свих југословенских народа и народности са својим крволочним комуно–усташким хордама и чопорима, темељно је последњих година истражио историчар др Срђан Цветковић (рођен 1972), научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као секретар Комисије за тајне гробнице организовао је израду интернет базе података „Отворена књига“ свих убијених цивила и стварних и замишљених противника комунизма после 12. септембра 1944. са више од 56.000 лица.
Ово тешко и погибељно време социјалистичке револуције и дивљачког безакоња Цветковић описује овако:
„Након што је партизанска војска ослободила Београд од нациста у јесен 1944., ОЗНА (Одељење за заштиту народа) је спроводила бољшевичку револуцију. Имитирајући совјетски стаљинистички модел друштва, тајна полиција је користила гужву да се заједно са кривцима ослободи многобројних класних и идеолошких непријатеља. (…) Београд је после рата био подељен на 16 квартова и сваки кварт је имао затвор, где су довођени људи на неколико дана или недеља, а онда су касније везани жицом пребацивани у некадашњи логор на Бањици, који је након рата служио као сабирни центар. Из логора су одвођени у Лисичји поток који се налази у близини, и убијани без суђења. Међу убијеним грађанима највише је било трговаца и занатлија, али и адвоката, свештеника, професора, студената… То је средњи грађански слој који је био изложен терору, јер се својим идеолошким и класним назорима замерио новим властима. Међу стрељанима је било и људи из света културе, убијено је петнаест глумаца, а међу њима Александар Цветковић, један од најбољих српских глумаца пре Другог светског рата. Из нишког позоришта стрељано је шесторо глумаца. Из аматерског позоришта са Чукарице које је водио Душко Илић Чика Дуца, скоро сви глумци су похапшени и убијени…“ (Срђан Цветковић, „Између српа и чекића, Репресија у Србији 1944−1953“, Београд, 2006; „Јурили издајнике, а побили и српску елиту“, „Нова“, викенд 5-6. новембар 2022)
Да Србија буде што мања
Године 1969. одлуком Председништва Савеза комуниста Југославије, историчар Душан Биланџић је именован за директора Центра за друштвена истраживања са задатком да изради нацрт за доношење конфедеративног Устава 1974. године. Биланџић је забележио и Титову изјаву из тог времена, поводом оправданих оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. Тито је тада рекао: „Па то и хоћу: Да буде што мања, Србија је добила двије аутономије – Војводину и Косово!“
Таквом србождерском монструму и дан–данас, 45 година по његовом одласку у вечна ловишта, неки успаљени (истина – ретки) југо–носталгичари певају похвалне оде:
„Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скрећемо!“
Аутор: Драган Р. Млађеновић
