The Saker: Sabotaže, teroristi i drugi napadi sa ciljem da skrenu pažnju – realna opasnost za Rusiju
Napomena: Tekst je pisan pre terorističkog ubistva Darje Dugine
Zanimljive stvari su se dogodile dan za danom. Najpre je rusko Ministarstvo odbrane zaključilo da je do eksplozija na ruskom aerodromu na Krimu došlo kao rezultat diverzione operacije (koristim izraz „diverzione“ u njegovom smislu na ruskom po kojem „diverzija“ znači sabotaža/razaranje). A danas su Rusi objavili da su uhapsili dva zaposlena u Nuklearnoj centrali u Zaporožju/ZNC (jednog čuvara i jednog inženjera!) koji su Ukrajincima dostavljali nišanske koordinate i ispravljali njihove udare. A sada Rusija upozorava da bi jači udar na tu nuklearnu centralu mogao da ima katastrofalne posledice.
Moja današnja namera nije da razmatram situaciju oko ZNC, već da to razmotrim samo kao vidljivi vrh mnogo većeg ledenog brega.
Do sada je jedino moj prijatelj Andrej Martjanov pominjao veoma velik rizik od sabotaža i/ili terorističkih napada ukrajinskih diverzantskih grupa, uključujući tu i moguću sabotažu na krstarici Moskva i/ili teroristički napad na aerodromu na Krimu. Kao i obično, Andrej Martjanov pogađa pravo u metu. Ja ću na to pokušati da ove zaključke malo proširim u mom uobičajenom, tačka-po-tačka formatu:
- Prvo, ne treba osporavati da su ukronacisti iz SBU/GUR (Služba bezbednosti i kontra-obaveštajna služba Ukrajine – prim. prev.) već dokazali da jesu u stanju za efikasne diverzione napade, kao i to da ih već jesu sproveli – uključivši tu i ubistva čitavog niza vođa LDNR. Neki put bi ukronacisti za to koristili specijalne SBU/GUR jedinice, a onda bi u drugim prilikama to za njih obavljali uspešno regrutovani lokalni pojedinci (bilo u LDNR bilo na Krimu) koji bi vršili sabotaže i terorističke napade.
- Drugo, važno je ne izgubiti iz vida činjenicu da iako Specijalna vojna operacija (SVO) nije pravi građanski rat, ona ipak sadrži određene tipične ASPEKTE nespornog građanskog rata, počev od činjenice da kako postoje pro-ruski slojevi stanovništva u od nacista okupiranim delovima Ukrajine, tako postoje i pro-ukronaci segmenti među stanovnicima LDNR i same Rusije. Zbog toga u obe strane postoje ljudi spremni i sposobni da pomognu onoj drugoj strani, uključujući tu i anti-ruske i pro-ukrajinske elemente u oblastima pod kontrolom LDNR i Rusije (sa sve Krimom).
- Treće, pored ideoloških motiva i najobičnije korupcije, treba razumeti da i SBU/GUR i ruska SVR/G(R)U imaju pristup širokoj bazi podataka koja i jednima i drugima omogućava da nekoga na suprotnoj strani ucenom prisile na kolaboraciju. Za to mogu da upotrebe kompromitujuću informaciju o nekoj njihovoj aktivnosti (ranijoj ili sadašnjoj) koja bi njih, ako bi samo bila obnarodovana, dovela u velike neprilike, no za to mogu da upotrebe i članove njihovih porodica, ili mogu da direktnim pritiskom nekoga prosto navedu na to da sa njima sarađuje. Na kraju krajeva, na obe strane postoji puno siromašnih i očajnih pojedinaca kojima je novac koji nemaju preko potreban, možda ne zato da bi kupili više miliona dolara vrednu jahtu nego za to da, na primer, obezbede pristojno lečenje neophodno članu svoje najuže porodice. Zapadne specijalne službe umeju da takve pojedince vrlo vešto uoče.
- Četvrto, kao i u svakom drugom sukobu, kada rat počne neki će iz njega da izvuku korist, ali je još veći broj onih koji će zbog njega biti na velikom gubitku i koji će zbog toga biti i nesrećni i ogorčeni. A ogorčeni pojedinci savršeni su regruti za specijalne službe (većina sovjetskih prebega je svoju zemlju izdavala ne zbog novca, koliko god da neki baš zato to jesu, nego zato što su se osetili iznevereni ili nepošteno tretirani od njima nadređenih pojedinaca i-ili službi sovjetske države).
- Peto, specijalne službe su vrlo vešte da 1) uoče ugroženost i 2) da to za svoje potrebe iskoriste. Budući da su po definiciji ljudi samo ljudi, takvih ugroženih ljudi će biti dovoljno na obe strane ovog sukoba.
- Do sada su Ukrajinci već na široko koristili ovakve diverzione taktike, dok Rusi još uvek nisu (onoliko koliko je meni poznato, a nema puno toga što meni još nije poznato). Nemam nameru da zbog ovoga za jednu stranu kažem da je „zla“ a da za drugu kažem da je „dobra“, nego samo da razumemo da obe strane mogu – i da obe strane hoće – da ovakve specijalne operacije koriste da bi ometale druge akcije i moral protivnika.
A sad, da kažem nešto o jednoj stvari koja će na sve ovo imati OGROMAN uticaj, a to je ruska odluka da ruski pasoš u stvari izdaju svakom Ukrajincu koji ga zatraži. Ne, ja ne kritikujem samu odluku za koju znam da je napravljena kako iz moralnih tako i iz pragmatičnih pobuda, ali ću ovde da naglasim da ipak postoji cena koja će zbog toga morati da se plati – a to je veliki porast broja ruskih građana čija iskrena lojalnost neće biti prema Rusiji već prema Evromajdanu, ili čak prema ukronacističkoj ideologiji. A takvih ljudi i bez toga ionako već ima i unutar same Rusije!
Činjenica da takvi predstavljaju tek minorni procenat ukupnog stanovništva Rusije je sasvim nebitna, ono što SBU/GUR treba jeste tek nekoliko, možda svega nekoliko desetina takvih.
I tačno je, to i jeste neposredan izazov za sve ruske obaveštajne i bezbedonosne agencije (SVR, FSB, GUSB/MVD, FSO, G(R)U i sve druge). No ostaje činjenica da ma koliko dobre bile ruske obaveštajne i bezbednosne službe, one nikad neće biti u stanju da ih apsolutno sve pohvataju, a još manje da sve one koji im budu potencijalno sumnjivi stave pod neprekidni (24/7) nadzor (sve i kada bi zaista znali ko svi oni jesu). Istina jeste da će „curenja“ uvek biti, a takođe i onih koji će radeći to uspešno izbegavati da budu otkriveni, pa na kraju presretnuti i onemogućeni. Možete da pohvatate na stotine takvih, ali će vam se uvek po neko od njih ipak kroz mrežu provući i na kraju biti iskorišćen od suprotne strane.
Uzgred budi rečeno, za Zapad i za naciste iz Kijeva tvrdnje kako su eksplozije u LDNR i Rusiji (sa sve Krimom) rezultat njihovih napada projektilima imaju puno smisla! Ne samo da time podižu moral ukronacista (Wunderwaffe i tome slično), nego time zapadnim čuvarima nacističkog režima u Kijevu prikazuju koliko je ukrajinska vojska još uvek „efikasna“ i „borbeno spremna“. I poslednje, ali ne i najmanje važno je to što je stavljanje naglaska na projektile vrlo logičan pokušaj da se svetlo reflektora skrene sa njihovih sabotera i terorista. Rusima je to savršeno jasno, ali se čini da ljudima na Zapadu još uvek nije – pa otud ponovo možemo da kod brojnih reportera vidimo sistematsko odbacivanje svake (i najmanje) pomisli da su u pitanju obične diverzione operacije, jer bi oni radije da zasluge za ovo stave na svoja snoviđenja nekakvih čudesnih super-projektila i ostalih probranih Wunderwaffe–na, uz odbacivanje manje „seksi“ običnih akata sabotaže.
I na kraju krajeva, ako je SBU/GUR uspela da regrutuje dva zaposlena u Zaporoškoj nuklearnoj centrali u neposrednoj zoni napada, pomislite samo koga bi još mogla da u buduće regrutuje (ili već jeste regrutovala)? Pomislite samo na sve one zaposlene u službama tehničkog održavanje, transporta, logistike, u zatvorima, logorima za ratne zarobljenike, itd, itd, itd. Dođavola, zar Ukrajinci nisu već pokušali da potkupe čak i pilota Su-34 aviona u nameri da ga on prebaci na njihovu stranu gde bi ga sačekali sa EU pasošom i velikom svotom novca? Taj SBU/GUR pokušaj je jadno propao, Rusi su iz toga čak uspeli da izvuku i neka brižljivo čuvana saznanja o ukrajinskoj protivvazdušnoj odbrani koja su odmah iskoristili i ubrzo je uspešno je „demilitarizovali“. Međutim, za ovaj njihov neuspeh su ključna bila najverovatnije najmanje dva glavna razloga, najpre taj da su piloti Su-34 definitivno vrhunski motivisani i elitni tipovi, a i to što njih takođe vrlo pomno nadzire i ruska kontra-obaveštajna služba. Zato preporučujemo da sledećeg puta SBU/GUR za svoj „cilj” odabere neku malo skromniju i slabije čuvanu metu.
I ko uopšte sme da tvrdi da će neki sledeći ovakav pokušaj SBU/GUR biti neuspešan?
Neki se čude zašto Rusi u Ukrajini ne urade ono što su radili u Čečeniji. Mnogo je bitnih razlika ovih dvaju situacija, a među najvažnijima su i ove:
- Čečenija je u poređenju sa Ukrajinom mnogo manja teritorija koju je bilo puno lakše „zatvoriti”
- U poređenju sa ukrajinskim, stanovništvo Čečenije je (čak i nakon što su zemlju milioni napustili) patuljasto
- U Ukrajini nema nikog ko bi bio poput Ahmada Hadži Kadirova ili njegovog sina Ramzana
- Čečenski Takfiri nikada nisu posedovali takvo naoružanje ni takvu vatrenu moć kakvu danas imaju ukronacisti.
I zato – ne!, čečenski presedan ni na koji način ne može da se primeni na ukrajinske naciste, pa da bi i oni na kraju bili uporedivo brzo poraženi na način na koji su Takfiri svojevremeno poraženi.
Za Rusiju to jeste najveći problem, a što je najgore, taj problem uopšte neće biti uskoro rešen.
Jedino što Rusi još mogu da urade jeste 1) da se pripreme na vrlo dugu kontraobaveštajnu i kontradiverzionu borbu i operacije koje će trajati kroz mnogo narednih godina i 2) da ratnu realnost prihvate onakvu kakva jeste, pa da ne padaju u vatru kada sledećeg puta ukronacisti dignu nešto u vazduh, pa bio to brod, ili voz, avion, most ili već neka druga meta u LDNR ili u samoj Rusiji.
Dobra vest je to što je većina takvih diverziono/terorističkih napada i dalje u osnovi samo sastavni deo PSYOPS–a, a uglavnom se pripremaju zbog pi-ar efekata koje imaju. U pogledu njihovog stvarnog uticaja na rusku vojnu moć i sposobnosti, on skoro da i ne postoji, isto onako kako izraelski udari na Siriju daju nulti nivo razlike za to kako stvari stoje na terenu unutar Sirije. Da bi se takvim dejstvima postigao nekakav uticaj na vojne operacije trebalo bi da uz njih neprijatelj „u pozadini“ ima i sopstvene brojne, održive i sofisticirane partizanske snage kakve Ukrajinci ne samo da nemaju – nego nisu ni blizu toga da ih naprave. Takođe, da bi uopšte imale bilo kakav efekat na same vojne operacije, takve diverzione taktike bi trebalo da budu brižljivo koordinisane sa dejstvima „regularnih” prijateljskih vojnih snaga (na način kako su sovjetski partizani tokom Drugog svetskog rata blisko sarađivali sa sovjetskim vojnim snagama s one strane fronta).
I tako da, to jeste problem, i to vrlo neprijatan, sa kojim se nećemo lako izboriti, ali koji nije takav da bi bio od značajnog uticaja na ruske vojne operacije. Čak i kad bi ukronacisti digli u vazduh obe nuklearke, i u Černobilju i u Zaporožju, ni to ne bi značajnije uticalo na SMO, pa čak ni na rat Rusije sa ujedinjenim Zapadom. Celokupna ruska vojska je uvežbana i sasvim dobro osposobljena da svoje operacije izvodi i u uslovima neprijateljskog nuklearnog, hemijskog ili bakteriološkog okruženja. A što se ruske logistike tiče, i ona je sofisticirana i do vrlo visokog nivoa duplirana, tako da čak i kad bi ukronacistima uspelo da jedno od njenih čvorišta za opskrbu dignu u vazduh, celokupna mreža bi njega zaobišla, zamenila ga nekim drugim najbližim i ubrzo se od toga sasvim oporavila.
Sa svim ovim ovde već rečenim, lično preporučujem da se mentalno pripremimo za ovo što će se u ne tako dalekoj budućnosti vrlo verovatno i dalje događati. Ako nam je jasno šta se takvim operacijama može, a šta se ne može postići, te ćemo akcije uvek sagledavati na sasvim trezven i pragmatičan način i nećemo dopustiti da zbog njih padnemo u histeriju (kakvu uobičajeno šire na mnogim stranama, ne najmanje kod ruske šeste kolone), a što će i dalje da bude neizostavan prateći efekat svakog takvog napada.
Andrej
Dodatak: Pošto brojni komentatori čupaju kosu zbog mogućeg razaranja nuklearnih reaktora u ZNC, da kažem i ovo: sami reaktori su neuporedivo otporniji na udar projektila od skladišta za iskorišćeno nuklearno gorivo, koja uz ostalo nisu ni približno jednako ni zaštićena ni čuvana. I oko toga, prava opasnost se ne obično krije tamo gde je instiktivno prvo očekujemo, obično bude negde drugde.
Sa engleskog posrbio: Stevan Babić
Autor: Stepski soko
Izvor: Stanje stvari
