Tesno je dvama pismima u jednom jeziku

(PROMAŠAJI PROF: MILOŠA KOVAČEVIĆA PO PITANJU PISMA)

Ovo se piše u iščekivanju novog pravopisa,  u kome će biti zadržano dvoazbučje, smrtonosno po ćirilicu, a otpora tome niotkud osim iz udruženja „Ćirilica“ Novi Sad i „Srbska azbuka“ Beograd. Zato se ovim tekstom podstiču istinski Srbi da učine makar nešto za ćirilicu. Na primer, da dopisima traže od Ministarstva prosvete da ne dozvoli primenu pravopisa Matice srpske u prosveti ako se u njemu i hrvatska latinica  imenuje srbskim pismom. Ili da organizuju potpisivanje elektronske peticije u tom smislu. Da se ne osramotimo pred budućim generacijama ako baš ništa nismo učinili.

Ovim pisanjem reaguje se na nedavni intervju kojeg je dao „Politici“ prof, dr Miloš Kovačević, kojom prilikom mnije rekao šta je sa ćirilicom u novom pravopisu.

Otkad su osnovana udruženja za odbranu ćirilice od školovanih Srba „Ćirilica“ u Novom Sadu i „Srbska azbuka“ u Beogradu, ona stalno ukazuju na to da lingvisti i državna vlast, tj. predsednik države, zamajavaju narod da se ona može sačuvati u dvoazbučju, jer je ono i smišljeno zato da hrvatska latinica zameni srbsku ćirilicu u srbskom jeziku. Dvoazbučje je, protivno Ustavu,  normirano u srbskom jeziku srbskim pravopisom, i nedodirljivo je od strane lingvista, države i intelektualne elite u celini, Umesto da se hrvatska latinica izbaci iz srbskog pravopisa, i da tako i Srbi ponovo imaju jedno pismo u svom jeziku kao i svi drugi narodi u Evropi, pogrešno se traži rešenje u primoravanju Srba zakonom da svoj jezik pišu ćirilicom. Zakon jeste potreban, ali ne zato da se njime odredi gde će se koristiti ćirilica, jer je to rešeno Ustavom. Naime, kad u njemu piše da je ona u službenoj upotrebi, to znači svugde osim u privatnoj komunikaciji fizičkih lica, i to po tumačenju profesora prava i sociologije akademika Radomira Lukića. Ako se poredimo sa drugima, videćemo da je i po hrvatskom ustavu uz hrvatski jezik u službenoj je upotrebi latiničko pismo, pa zato tamo nema ćirilice.

Zakonom treba samo da se propišu kazne za neprimenjivanje ustavnog propisa o jeziku i pismu. Odnosno, prvo treba slediti Ustav pa i pravopisom propisati koje je srbsko pismo , da bi srbski narod znao da je to samo ćirilica, pa da nju kao nešto svoje zavoli i čuva njenim korišćenjem.

Lingvistički barjaktar u čuvanju ćirilice od srbskog naroda u dvoazbučju je prof. dr Miloš Kovačević, koji se pre koji dan oglasio o novom pravopisu u „Politici“, i to bez otkrivanja da li će u njemu i dalje ostati i hrvatska latinica, odnosno dvoazbučje, koje je i dovelo do pomora ćirilice . A kad on nije spomenuo to najvažnije pitanje srbskog pravopisa, očigledno je da će dvoazbučje i dalje ostati u pravopisu, deliti Srbe po pismu i razarati srbsko nacionalno biće. To je razlog da se ovim tekstom ukaže na Kovačevićeva lutanja i promašaje po pitanju pisma u Srba

U svom intervjuu datom „Politici“ Kovačević je optimista povodom mera za dobro ćirilice, koje je najavio ministar kulture Selaković. Neosnovanost tog optimizma dobro je analizirao Dragoljub Zbiljić u tekstu objavljenom na sajtu „Borba za istinu“, a ja ću se ovom prilikom baviti Kovačevićevim  doprinosom pobedi dvoazbučja na nešto širem planu.

Opet, i opet  Kovačević se nada boljitku ćirilice u dvoazbučju, iako su se sva njegova ranija nadanja izjalovila, pa je ćirilica stigla do 1,5% na uličnim natpisima u Novom Sadu. Brojao je to i objavio  u „Pečatu“, kao nešto zastrašujuće, predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić, a ne neki od retkih preostalih ćiriličkih Don Kihota, pa se tome mora verovati. Zbiljić obično navodi svoju procenu o 10% preostale ćirilice u Srbiji, što se odnosi uglavnom na pisanje države. Ja više volim isticati ovih 1,5%, jer to priznaju oni koji odlučuju o sudbini ćirilice pravopisom. Važnije je ono što piše narod na ulicama, nego ono što piše država, jer se time pokazuje u kojoj meri je sačuvana srbska nacionalna samosvest. Naime, akademik Ivan Klajn je radosno pisao da je latinica već pobedila, a da je ćirilica ostala još samo kao režimsko pismo. Pa kad padne režim pada i ćirilica kojom je on pisao, a u narodu ostaje onih 1,5% ćirilice.

Kovačević se pokazao kao veliki borac u teškoj, dugotrajnoj, uzaludnoj  i besmislenoj borbi za očuvanje ćirilice u dvoazbučju. Mnogo puta su mu to pokazali i dokazali ljudi iz udruženja „Ćirilica“ Novi Sad i „Srbska azbuka“ Beograd, ali uzalud.

Počeo je na jednom skupu udruženja „Ćirilica“ u Matici srpskoj pre više od dve decenije, i to pravdajući srbsko dvoazbučje time što ima još nekih takvih slučaveva  u svetu. Međutim, nema nijednog drugog slučaja u svetu da su lingvisti pravopisom uveli u nacionalni jezik tuđe pismo kao konkurenciju svome pismu. Bio je izviždan i morao je da prekine izlaganje.

Da li na tom ili na narednom skupu „Ćirilice“, on i prof. dr Mato Pižurica   kao članovi tog udfruženja napisali su u zaključcima da je ćirilica primarno srbsko pismo, a ja kao treći član komisije nisam hteo da to potpišem.

Iako se prvoosnovano udruženje „Ćirilica“ Novi Sad grčevito borilo za jednoazbučje, a rezultat te borbe je iznošenje pitanja pisma na referendum za Ustav 2006., na kojem se srbski narod opredelio za jednoazbučje u ćirilici, lingvisti su tek posle petogodišnjeg merkanja političke situacije odlučili da se suprotstave Ustavu proglašavanjem u pravopisu i hrvatske latinice srbskim pismom. Po usvajanju tog pravopisa 2010.  M. Kovačević je držao pohvalno slovo o njemu u Matici srpskoj. Bilo je to ono vreme kad je bio politički jak Nenad Čanak, koji je govorio da treba menjati Ustav, jer nije u skladu s pravopisom. Tek u novije vreme M. Kovačević se poziva na taj Ustav, kao još jedinu nadu da će se državna vlast opametiti i vratiti ćirilicu srbskom narodu, iako za postojeći ustavni propis o jeziku i pismu vladajući lingvistički klan nema ni najmanju zasluguu. Naprotiv, sve je radio protiv današnjeg ustavnog rešenja pisma, a udruženje „Ćirilica“ Novi Sad, na čelu sa velikim i neponovljivim podvižnikom Dragoljubom Zbiljićem, dobilo je podršku samo od lingviste mr Branislava Brborića. Po Kovačeviću i njegovim drugovima kao da udruženje „Ćirilica“ Novi Sad nije ni postojalo, jer ga  je ignorisanjem trebalo ukloniti kao svedoka izdaje ćirilice od strane države i lingvista kao njene desne ruke u toj sramnoj raboti. A kamoli da je Zbiljić uključen u rad komisije za pismo Odbora za standardizaciju srbskog jezika, sa svojih 17 knjiga napisanih o srbskom problemu s pismom. Doduše, jeste se M. Kovačević odazvao pozivu tog za njega nevažnog i nepostojećeg udruženja da bi primio neko priznanje prilikom obeležavanja dve decenije rada „Ćirilice“, jer voli priznanja pa makar i od nje. Naravno da sam ja bio protiv da mu se dodeli priznanje, ali sam bio nadglasan. Zbiljić je bio inicijator davnja tog priznanja, jer se nadao da će Kovačević makar i sa ogromnim kašnjenjem istinski stati na stranu ćirilice uklanjanjem dvoazbučja iz novog pravopisa. To je i razumljivo jer je Kovačević veoma ugledan i uticajan profesor.

Godine  2011. održan je naučni skup u Banjoj Luci, na kojem je i M.Kovačević dao doprinos da se usvoji ovakav zaključak o pismu:

„2. Pošto je nasilnim činom visokog predstavnika u BiH iz Ustava Republike Srpske ( amandman LXXI ) izbačen naziv jezika, neophodno je ne samo uskladiti nego i pojačati naučne i političke aktivnosti da se u službenoj upotrebi u Republici Srpskoj proglasi srpski jezik ( ijekavskog i ekavskog izgovora ) sa ćirilicom kao primarnim pismom . Status ostalih jezika i latiničkog pisma regulisati posebnim Zakonom o upotrebi jezika i pisma,“

Pošto je kolonijalni upravnik BiH propisao Ustavom da su u službenoj  upotrebi.  ćirilica i latinica, sledi da se ćirilica koristi uz srbski jezik, a latinica uz druga dva. Drugo racionalno tumačenje ne postoji, jer se ne može zamisliti da se ćirilica koristi u hrvatskom i bošnjačkom jeziku. Ali tako ne  razmišljaše M. Kovačević i drugovi mu, jer bi to značilo da nema i hrvatske latinice u srbskom jeziku, a što je u suprotnosti sa srbskim pravopisom jedinstvenim za sve pravoslavne Srbe. Međutim, lukavi su oni, pa latinicu nisu ni spomenuli, nego je ona samo nagoveštena primarnošću ćirilice u službenoj upotrebi. Primarnost ćirilice izvan državnog sektora, osim u privatnoj upotrebi, takođe je neustavna, ali bi se nekako i mogla progutati. Ali uvesti njenu primarnost i u službenu upotrebu, to su mogli samo srbski lingvisti.iz Titove jugoslovenske škole.

Posle ovog događaja napisao sam tekst „Lingvisti održali opelo ćirilici“, kojeg je objavio sajt Đorđa Vukadinovića NSPM.  Vasilije Kleftakis  je bio toliko oduševljen da je pisao Vukadinoviću da njegov sajt NSPM ubuduće treba da bude samo ćirilički. Kad dvoazbučni Jugosloven Vukadinović nije reagovao, Kleftakis mu pošalje i drugu poruku kojom ga obaveštava da prekida sa njime svaku saradnju. Inače, Kleftakis mu je besplatno nalazio zanimljive tekstove i prevodio ih sa engleskog i ruskkog jezika. Meni je poslao kopiju te poruke i dao saglasnost da o svemu mogu obavestiti javnost. I evo ja to činim, pa makar i uz kašnjenje od 13 godina. Taj Kleftakis, doktor medicinskih nauka, otkrio je kako su se vlast i američaka CIA dogovorile 1949. da se konačan razlaz Tita i Staljina potvrdi zamenjivanjem ćirilice latinicom u srbskom jeziku

Umesto lingvista Kleftakis je napisao studiju o zastupljenosti latinice u srbskom izdavaštvu od 1918. do 1954., kad je Novosadskim književnim dogovorom proglašena ravnopravnost latinice i ćirilice ( tim redosledom ). U zaključku je napisao da je sve do dolaska komunista na vlast latinica bila zastupljena u srbskom izudavaštvu u zanemarivom procentu. To je u suprotnosti sa stavom Kovačevića da je stradanje ćirilice počelo u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Ne, nego je počelo dolaskom komunista na vlast.

Lingvisti, na čelu sa Kovačevićem, prvo su bili dočekali na nož sadašnji zakon o jeziku i pismu, da bi se onda naglo predomislili i javno rekli da je dobar. Sada Kovačević na „naučnom“ skupu o pismu govori da zakon nije dobar i da ga treba menjati. Na istom skupu prof. dr  Rajna Dragićević reče da lingvisti odavno govore da je ćirilica primarno pismo, ali ih niko ne sluša. Da li ćirilica neće da bude primarna, ili joj to ne dozvoljava predsednik države sa svojim državnim lingvistima, jer latinicom dokazauje Zapadu da je Srbija na njegovoj strani, a ne na strani ćiriličke i pravoslavne Rusije? Pa profesorice Dragićević, izgleda da ćete i Vi, a kamoli Kovačević, dočekati i penziju a nećete shvatiti da je tesno dvama pismima u jednom jeziku!

Miloš Kovačević, kao ni drugi ligvisti koji čuvaju ćirilicu u Titovom dvoazbučju, nikad nije rekao šta o pismu piše u srbskom pravopisu, pa ni danas kad najavljuje novi pravopis. To je siguran znak da će hrvatska latinica ostati i u novom pravopisu, a da će ćirilica ostati samo na srbskim grobljima..

Umesto da pravopis bude usklađen sa Ustavom normiranjem srbskog jezika u jednoazbučju, on je normiran u dvoazbučju, pa je  time  ćirilici oduzet karakter jedinog nacionalnog pisma, a što imaju svi drugi evropski narodi. Međutim, umesto da radi na uklanjanju te pravopisne gluposti i sramote,  Kovačević se upušta u traženje spasa za ćirilicu zakonom, u čemu je potpuno promašio. Uzmimo za primer samo njegovo nedavno tumačenje da nema boljitka dok se ne izmeni Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama iz 1991.g. Dobro je primetio D. Stanić da je najvažniji status ćirilice na uličnim natpisima, a kad Kovačević kaže da je loš zakon, podrazumeva se da , po njemu, ne postoji zakonska obaveza ispisivanja javnih natpisa ćirilicom. Tu on greši, a što proizilazi  iz člana 4, stav (1) tog zakona:

• Organ, organizacija i drugi subjekt može svoj naziv, firmu ili drugi javni natpis da ispiše pored ćiriličkog i latiničkim pismom,

Meni se čini da iz pokazanog sledi obaveznost ispisivanja javnih natpisa ćirilicom, a Kovačeviću se to ne čini!

Posebno on greši kad zagovara da se zakonom utvrdi gde je obavezna ćirilica, jer bi svaki takav zakon bio neustavan zato što je to pitanje rešeno Ustavom, i to njegovim članom 10. na ovakav način:

     „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriliko pismo.

      Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom , na osnovu Ustava.“

Dakle, propisano je da se zakonom može uređivati službena upotreba samo drugih jezika i pisama, a ne i pisma u srpskom jeziku.

Isključivom zaslugom  akademika Radomira Lukića, a ne i lingvista, ćirilica je prvi put u istoriji zaštićena Ustavom iz 1990. Po njegovom tumačenju pod službenom upotrebom se podrazumeva sve osim privatne upotrebe u komunikaciji  fizičkih lica. On je prozreo nameru lingvista i drugih zaljubljenika u jugoslovenstvo da upotrebu pisma podele na službenu ( ono što ispisuje država) i na javnu ( sve ostalo ), pa je dao odličan naslov svom terkstu u „Politici“ od 21.07.1990 „Protiv posebnog zakona“. Mislio je da ne treba posebnim zakonom određivati gde je obavezno korišćenje ćirilice, kako se ne bi obesmislila njena ustavna zaštita deljenjem upotrebe na službenu i javnu.  Nije li i mišljenje takvog autoriteta još jedan dokaz da bi bio neustavan svaki zakon kojim se određuje gde je obavezno korišćenje ćirilice, odnosno šta spada u službenu upotrebu jezika i pisma. Ne bi se smelo postaviti pitanje kome treba

verovati, akademiku ili lingviostima u liku Kovačevića To bi bila uvreda za akademika, jer je za njega ćirilica bila svetinja, a ovi su za dva pisma. Oni su dva potpuno različita sveta, a što vidimo i iz ovih akademikovih  reči izgovorenih prilikom pripreme Ustava Srbije iz 1990.g., kada je Srbija ponovo postala država:

„Prvi je zadatak ćirilica, to najsavršenije pismo na svetu, valjda jedino u čemu su Srbi najsavršeniji u svetu. Mi smo se nje u stvari odrekli. Ravnopravnost ćirilice i latinice ( jedino što smo zapamtili, izgleda od Novosadskog dogovora ) shvatili smo kao prednost ćirilice u Srba, odn. U Srbiji.“ ( Dragoljub Zbiljić: „Srpski jezik pod okupacijom latinice“, ĆIRILICA, Novi Sad, 2004, str. 178.).

Još 1971. g.akademik Lukić je održao lekciju ondašnjim lingvistima tekstom u „Politici“ pod naslovom „Lingvisti se okliznuli na ćirilici“

A u prethodno pomentom tekstu napisao je i ovo:

„I u ono srećno vreme, kad je u Srbiji, kao i u svakoj normalnoj državi, vladalo ( podvukao N, V.) njeno nacionalno pismo – ćirilica…“

***

„Iz navedenih razloga treba svesrdno pozdraviti ovaj propis nacrta Ustava Srbije i poželeti da što pre postane punovažan kako bi se najzad jednom rešilo jedno od najvažnijih pitanja kulture i nacionalne samosvesti srpskog naroda.“

Ali to nisu želeli lingvisti, ni onda ni danas. Oni dvoazbučjem štite ono što je hrvatska latinica već okupirala u srbskim zemljama – celih 98,5% na ulicama srbskih naselja. Oni su daleko od razumevanja ćirilice kao nosioca i pokazatelja srbske nacionalne samosvesti, pa zato ne mogu bez hrvatske latinice.

Daleko bi nas odvelo nabrajanje Kovačevićevih promašaja po pitanju pisma, ali evo još samo jednog, ali najvažnijeg. On je napisao knjigu hrestomatiju  „U borbu za ćirilicu“, u kojoj su tekstovi mnogih autora, ali ne i tekst počivšeg lingviste mr Branislava Brborića „Za istinsku jednoazbučnost“. Nije moguće da Kovačević nije znao za taj tekst, jer je objavljen u časopisu „Nova Zora“, čiji je on bio urednik. Tako je on sakrio od javnosti  da je Brborić bio jedini lingvista koji je podržao inicijativu „Ćirilice“ Novi Sad da se Srbima Ustavom vrati jednoazbučje u ćirilici. Time je zatiran trag o opredeljenju za jednoazbučje počivšeg  Brborića, kao i trag još živog udruženja „Ćirilica“.

Ako bi neko pomislio da je lako druge kritikovati po pitanju pisma, ja sam još pre više od dve decenije na skupovima „Ćirilice“, a i u svojim knjigama i tekstovima objavljivanim na internetu, predočio svoje otkriće zakonitosti po kojoj nestaje ćirilica, Pomogao mi je da „otvorim oči“ seljak Stanoje Đujić iz sela Donji Detlak kod Dervente. Na njegovoj slavi upitao me je zašto se toliko uzbuđujem zbog nestanka ćirilice kad je Vuk nama smislio i našu latinicu, pa će nam ostati ona ako propadne ćirilica. Na moje pitanje otkud on to zna, samouvereno mi je odgovorio da je čuo od profesora na TV. Iako je dokazano da  je laž Vukovo autorstvo hrvatske latinioce, njome  jezički stručnjaci i dalje obmanjuju neobavešteni narod, u čemu prednjači srbista prof. dr Petar Milosavljević.

Na osnovu izjave seljaka Stanoja Đujića ja ovako predočavam svoje otkriće zakonitosti po kojoj nestaje ćirilica:

 Ćirilica nestaje u dvoazbučju zato što joj je  uvođenjem pravopisom i drugog pisma u srbski jezik oduzet karakter srbskog nacionalnog pisma, pa je postala samo jedno od dvaju sredstava za zapisivanje srbskog jezika.

Kad lingvisti već tri decenije daju ćirilici karakter primarnog pisma, to u narodu ne može nadoknaditi gubitak karaktera nacionalnog pisma, pa on shvata da je svejedno ćirilica ili latinica, i opredeljuje se za latinicu jer  je ona kao srbsko pismo favorizovana sedam decenija i od strane države, i od strane srbske elite.

Zato postoji samo jedan jedini način da se ćirilica vrati srbskom narodu – ukidanje dvoazbučja u srbskom pravopisu, pa tek onda vršenje pritiska na vlast da postepeno bude primenjen ustavni propis o jeziku i pismu. Kada vlast ostane bez „naučne“ podrške lingvista, nastupiće potpuno drugačija borba za ćirilicu.

Autor: Nemanja Vidić, dipl.inž.maš. predsednik udruženja SRBSKA AZBUKA

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!