Тесно је двама писмима у једном језику

среда, 16. 10. 2024. Kefalo

(ПРОМАШАЈИ ПРОФ: МИЛОША КОВАЧЕВИЋА ПО ПИТАЊУ ПИСМА)

Ово се пише у ишчекивању новог правописа, у коме ће бити задржано двоазбучје, смртоносно по ћирилицу, а отпора томе ниоткуд осим из удружења „Ћирилица“ Нови Сад и „Србска азбука“ Београд. Зато се овим текстом подстичу истински Срби да учине макар нешто за ћирилицу. На пример, да дописима траже од Министарства просвете да не дозволи примену правописа Матице српске у просвети ако се у њему и хрватска латиница именује србским писмом. Или да организују потписивање електронске петиције у том смислу. Да се не осрамотимо пред будућим генерацијама ако баш ништа нисмо учинили.

Овим писањем реагује се на недавни интервју којег је дао „Политици“ проф, др Милош Ковачевић, којом приликом мније рекао шта је са ћирилицом у новом правопису.

Откад су основана удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба „Ћирилица“ у Новом Саду и „Србска азбука“ у Београду, она стално указују на то да лингвисти и државна власт, тј. председник државе, замајавају народ да се она може сачувати у двоазбучју, јер је оно и смишљено зато да хрватска латиница замени србску ћирилицу у србском језику. Двоазбучје је, противно Уставу, нормирано у србском језику србским правописом, и недодирљиво је од стране лингвиста, државе и интелектуалне елите у целини, Уместо да се хрватска латиница избаци из србског правописа, и да тако и Срби поново имају једно писмо у свом језику као и сви други народи у Европи, погрешно се тражи решење у приморавању Срба законом да свој језик пишу ћирилицом. Закон јесте потребан, али не зато да се њиме одреди где ће се користити ћирилица, јер је то решено Уставом. Наиме, кад у њему пише да је она у службеној употреби, то значи свугде осим у приватној комуникацији физичких лица, и то по тумачењу професора права и социологије академика Радомира Лукића. Ако се поредимо са другима, видећемо да је и по хрватском уставу уз хрватски језик у службеној је употреби латиничко писмо, па зато тамо нема ћирилице.

Законом треба само да се пропишу казне за непримењивање уставног прописа о језику и писму. Односно, прво треба следити Устав па и правописом прописати које је србско писмо , да би србски народ знао да је то само ћирилица, па да њу као нешто своје заволи и чува њеним коришћењем.

Лингвистички барјактар у чувању ћирилице од србског народа у двоазбучју је проф. др Милош Ковачевић, који се пре који дан огласио о новом правопису у „Политици“, и то без откривања да ли ће у њему и даље остати и хрватска латиница, односно двоазбучје, које је и довело до помора ћирилице . А кад он није споменуо то најважније питање србског правописа, очигледно је да ће двоазбучје и даље остати у правопису, делити Србе по писму и разарати србско национално биће. То је разлог да се овим текстом укаже на Ковачевићева лутања и промашаје по питању писма у Срба

У свом интервјуу датом „Политици“ Ковачевић је оптимиста поводом мера за добро ћирилице, које је најавио министар културе Селаковић. Неоснованост тог оптимизма добро је анализирао Драгољуб Збиљић у тексту објављеном на сајту „Борба за истину“, а ја ћу се овом приликом бавити Ковачевићевим доприносом победи двоазбучја на нешто ширем плану.

Опет, и опет Ковачевић се нада бољитку ћирилице у двоазбучју, иако су се сва његова ранија надања изјаловила, па је ћирилица стигла до 1,5% на уличним натписима у Новом Саду. Бројао је то и објавио у „Печату“, као нешто застрашујуће, председник Матице српске проф. др Драган Станић, а не неки од ретких преосталих ћириличких Дон Кихота, па се томе мора веровати. Збиљић обично наводи своју процену о 10% преостале ћирилице у Србији, што се односи углавном на писање државе. Ја више волим истицати ових 1,5%, јер то признају они који одлучују о судбини ћирилице правописом. Важније је оно што пише народ на улицама, него оно што пише држава, јер се тиме показује у којој мери је сачувана србска национална самосвест. Наиме, академик Иван Клајн је радосно писао да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо. Па кад падне режим пада и ћирилица којом је он писао, а у народу остаје оних 1,5% ћирилице.

Ковачевић се показао као велики борац у тешкој, дуготрајној, узалудној и бесмисленој борби за очување ћирилице у двоазбучју. Много пута су му то показали и доказали људи из удружења „Ћирилица“ Нови Сад и „Србска азбука“ Београд, али узалуд.

Почео је на једном скупу удружења „Ћирилица“ у Матици српској пре више од две деценије, и то правдајући србско двоазбучје тиме што има још неких таквих случавева у свету. Међутим, нема ниједног другог случаја у свету да су лингвисти правописом увели у национални језик туђе писмо као конкуренцију своме писму. Био је извиждан и морао је да прекине излагање.

Да ли на том или на наредном скупу „Ћирилице“, он и проф. др Мато Пижурица као чланови тог удфружења написали су у закључцима да је ћирилица примарно србско писмо, а ја као трећи члан комисије нисам хтео да то потпишем.

Иако се првоосновано удружење „Ћирилица“ Нови Сад грчевито борило за једноазбучје, а резултат те борбе је изношење питања писма на референдум за Устав 2006., на којем се србски народ определио за једноазбучје у ћирилици, лингвисти су тек после петогодишњег меркања политичке ситуације одлучили да се супротставе Уставу проглашавањем у правопису и хрватске латинице србским писмом. По усвајању тог правописа 2010. М. Ковачевић је држао похвално слово о њему у Матици српској. Било је то оно време кад је био политички јак Ненад Чанак, који је говорио да треба мењати Устав, јер није у складу с правописом. Тек у новије време М. Ковачевић се позива на тај Устав, као још једину наду да ће се државна власт опаметити и вратити ћирилицу србском народу, иако за постојећи уставни пропис о језику и писму владајући лингвистички клан нема ни најмању заслугуу. Напротив, све је радио против данашњег уставног решења писма, а удружење „Ћирилица“ Нови Сад, на челу са великим и непоновљивим подвижником Драгољубом Збиљићем, добило је подршку само од лингвисте мр Бранислава Брборића. По Ковачевићу и његовим друговима као да удружење „Ћирилица“ Нови Сад није ни постојало, јер га је игнорисањем требало уклонити као сведока издаје ћирилице од стране државе и лингвиста као њене десне руке у тој срамној работи. А камоли да је Збиљић укључен у рад комисије за писмо Одбора за стандардизацију србског језика, са својих 17 књига написаних о србском проблему с писмом. Додуше, јесте се М. Ковачевић одазвао позиву тог за њега неважног и непостојећег удружења да би примио неко признање приликом обележавања две деценије рада „Ћирилице“, јер воли признања па макар и од ње. Наравно да сам ја био против да му се додели признање, али сам био надгласан. Збиљић је био иницијатор давња тог признања, јер се надао да ће Ковачевић макар и са огромним кашњењем истински стати на страну ћирилице уклањањем двоазбучја из новог правописа. То је и разумљиво јер је Ковачевић веома угледан и утицајан професор.

Године 2011. одржан је научни скуп у Бањој Луци, на којем је и М.Ковачевић дао допринос да се усвоји овакав закључак о писму:

„2. Пошто је насилним чином високог представника у БиХ из Устава Републике Српске ( амандман LXXI ) избачен назив језика, неопходно је не само ускладити него и појачати научне и политичке активности да се у службеној употреби у Републици Српској прогласи српски језик ( ијекавског и екавског изговора ) са ћирилицом као примарним писмом . Статус осталих језика и латиничког писма регулисати посебним Законом о употреби језика и писма,“

Пошто је колонијални управник БиХ прописао Уставом да су у службеној употреби. ћирилица и латиница, следи да се ћирилица користи уз србски језик, а латиница уз друга два. Друго рационално тумачење не постоји, јер се не може замислити да се ћирилица користи у хрватском и бошњачком језику. Али тако не размишљаше М. Ковачевић и другови му, јер би то значило да нема и хрватске латинице у србском језику, а што је у супротности са србским правописом јединственим за све православне Србе. Међутим, лукави су они, па латиницу нису ни споменули, него је она само наговештена примарношћу ћирилице у службеној употреби. Примарност ћирилице изван државног сектора, осим у приватној употреби, такође је неуставна, али би се некако и могла прогутати. Али увести њену примарност и у службену употребу, то су могли само србски лингвисти.из Титове југословенске школе.

После овог догађаја написао сам текст „Лингвисти одржали опело ћирилици“, којег је објавио сајт Ђорђа Вукадиновића НСПМ. Василије Клефтакис је био толико одушевљен да је писао Вукадиновићу да његов сајт НСПМ убудуће треба да буде само ћирилички. Кад двоазбучни Југословен Вукадиновић није реаговао, Клефтакис му пошаље и другу поруку којом га обавештава да прекида са њиме сваку сарадњу. Иначе, Клефтакис му је бесплатно налазио занимљиве текстове и преводио их са енглеског и рускког језика. Мени је послао копију те поруке и дао сагласност да о свему могу обавестити јавност. И ево ја то чиним, па макар и уз кашњење од 13 година. Тај Клефтакис, доктор медицинских наука, открио је како су се власт и америчака ЦИА договориле 1949. да се коначан разлаз Тита и Стаљина потврди замењивањем ћирилице латиницом у србском језику

Уместо лингвиста Клефтакис је написао студију о заступљености латинице у србском издаваштву од 1918. до 1954., кад је Новосадским књижевним договором проглашена равноправност латинице и ћирилице ( тим редоследом ). У закључку је написао да је све до доласка комуниста на власт латиница била заступљена у србском изудаваштву у занемаривом проценту. То је у супротности са ставом Ковачевића да је страдање ћирилице почело у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Не, него је почело доласком комуниста на власт.

Лингвисти, на челу са Ковачевићем, прво су били дочекали на нож садашњи закон о језику и писму, да би се онда нагло предомислили и јавно рекли да је добар. Сада Ковачевић на „научном“ скупу о писму говори да закон није добар и да га треба мењати. На истом скупу проф. др Рајна Драгићевић рече да лингвисти одавно говоре да је ћирилица примарно писмо, али их нико не слуша. Да ли ћирилица неће да буде примарна, или јој то не дозвољава председник државе са својим државним лингвистима, јер латиницом доказаује Западу да је Србија на његовој страни, а не на страни ћириличке и православне Русије? Па професорице Драгићевић, изгледа да ћете и Ви, а камоли Ковачевић, дочекати и пензију а нећете схватити да је тесно двама писмима у једном језику!

Милош Ковачевић, као ни други лигвисти који чувају ћирилицу у Титовом двоазбучју, никад није рекао шта о писму пише у србском правопису, па ни данас кад најављује нови правопис. То је сигуран знак да ће хрватска латиница остати и у новом правопису, а да ће ћирилица остати само на србским гробљима..

Уместо да правопис буде усклађен са Уставом нормирањем србског језика у једноазбучју, он је нормиран у двоазбучју, па је тиме ћирилици одузет карактер јединог националног писма, а што имају сви други европски народи. Међутим, уместо да ради на уклањању те правописне глупости и срамоте, Ковачевић се упушта у тражење спаса за ћирилицу законом, у чему је потпуно промашио. Узмимо за пример само његово недавно тумачење да нема бољитка док се не измени Закон о службеној употреби језика и писама из 1991.г. Добро је приметио Д. Станић да је најважнији статус ћирилице на уличним натписима, а кад Ковачевић каже да је лош закон, подразумева се да , по њему, не постоји законска обавеза исписивања јавних натписа ћирилицом. Ту он греши, а што произилази из члана 4, став (1) тог закона:

Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише поред ћириличког и латиничким писмом,

Мени се чини да из показаног следи обавезност исписивања јавних натписа ћирилицом, а Ковачевићу се то не чини!

Посебно он греши кад заговара да се законом утврди где је обавезна ћирилица, јер би сваки такав закон био неуставан зато што је то питање решено Уставом, и то његовим чланом 10. на овакав начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилико писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом , на основу Устава.“

Дакле, прописано је да се законом може уређивати службена употреба само других језика и писама, а не и писма у српском језику.

Искључивом заслугом академика Радомира Лукића, а не и лингвиста, ћирилица је први пут у историји заштићена Уставом из 1990. По његовом тумачењу под службеном употребом се подразумева све осим приватне употребе у комуникацији физичких лица. Он је прозрео намеру лингвиста и других заљубљеника у југословенство да употребу писма поделе на службену ( оно што исписује држава) и на јавну ( све остало ), па је дао одличан наслов свом терксту у „Политици“ од 21.07.1990 „Против посебног закона“. Мислио је да не треба посебним законом одређивати где је обавезно коришћење ћирилице, како се не би обесмислила њена уставна заштита дељењем употребе на службену и јавну. Није ли и мишљење таквог ауторитета још један доказ да би био неуставан сваки закон којим се одређује где је обавезно коришћење ћирилице, односно шта спада у службену употребу језика и писма. Не би се смело поставити питање коме треба

веровати, академику или лингвиостима у лику Ковачевића То би била увреда за академика, јер је за њега ћирилица била светиња, а ови су за два писма. Они су два потпуно различита света, а што видимо и из ових академикових речи изговорених приликом припреме Устава Србије из 1990.г., када је Србија поново постала држава:

„Први је задатак ћирилица, то најсавршеније писмо на свету, ваљда једино у чему су Срби најсавршенији у свету. Ми смо се ње у ствари одрекли. Равноправност ћирилице и латинице ( једино што смо запамтили, изгледа од Новосадског договора ) схватили смо као предност ћирилице у Срба, одн. У Србији.“ ( Драгољуб Збиљић: „Српски језик под окупацијом латинице“, ЋИРИЛИЦА, Нови Сад, 2004, стр. 178.).

Још 1971. г.академик Лукић је одржао лекцију ондашњим лингвистима текстом у „Политици“ под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“

А у претходно поментом тексту написао је и ово:

„И у оно срећно време, кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави, владало ( подвукао Н, В.) њено национално писмо – ћирилица…“

***

„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

Али то нису желели лингвисти, ни онда ни данас. Они двоазбучјем штите оно што је хрватска латиница већ окупирала у србским земљама – целих 98,5% на улицама србских насеља. Они су далеко од разумевања ћирилице као носиоца и показатеља србске националне самосвести, па зато не могу без хрватске латинице.

Далеко би нас одвело набрајање Ковачевићевих промашаја по питању писма, али ево још само једног, али најважнијег. Он је написао књигу хрестоматију „У борбу за ћирилицу“, у којој су текстови многих аутора, али не и текст почившег лингвисте мр Бранислава Брборића „За истинску једноазбучност“. Није могуће да Ковачевић није знао за тај текст, јер је објављен у часопису „Нова Зора“, чији је он био уредник. Тако је он сакрио од јавности да је Брборић био једини лингвиста који је подржао иницијативу „Ћирилице“ Нови Сад да се Србима Уставом врати једноазбучје у ћирилици. Тиме је затиран траг о опредељењу за једноазбучје почившег Брборића, као и траг још живог удружења „Ћирилица“.

Ако би неко помислио да је лако друге критиковати по питању писма, ја сам још пре више од две деценије на скуповима „Ћирилице“, а и у својим књигама и текстовима објављиваним на интернету, предочио своје откриће законитости по којој нестаје ћирилица, Помогао ми је да „отворим очи“ сељак Станоје Ђујић из села Доњи Детлак код Дервенте. На његовој слави упитао ме је зашто се толико узбуђујем због нестанка ћирилице кад је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица. На моје питање откуд он то зна, самоуверено ми је одговорио да је чуо од професора на ТВ. Иако је доказано да је лаж Вуково ауторство хрватске латиниоце, њоме језички стручњаци и даље обмањују необавештени народ, у чему предњачи србиста проф. др Петар Милосављевић.

На основу изјаве сељака Станоја Ђујића ја овако предочавам своје откриће законитости по којој нестаје ћирилица:

Ћирилица нестаје у двоазбучју зато што јој је увођењем правописом и другог писма у србски језик одузет карактер србског националног писма, па је постала само једно од двају средстава за записивање србског језика.

Кад лингвисти већ три деценије дају ћирилици карактер примарног писма, то у народу не може надокнадити губитак карактера националног писма, па он схвата да је свеједно ћирилица или латиница, и опредељује се за латиницу јер је она као србско писмо фаворизована седам деценија и од стране државе, и од стране србске елите.

Зато постоји само један једини начин да се ћирилица врати србском народу – укидање двоазбучја у србском правопису, па тек онда вршење притиска на власт да постепено буде примењен уставни пропис о језику и писму. Када власт остане без „научне“ подршке лингвиста, наступиће потпуно другачија борба за ћирилицу.

Аутор: Немања Видић, дипл.инж.маш. председник удружења СРБСКА АЗБУКА